Poslanici Skupštine Srbije na Đurđevdan, 6. maja, izglasali su Predlog odluke o ukidanju vanrednog stanja. Pandemija nije prošla (kad će ne znamo!), no okončano je stanje ispraćeno složnim: bilo, nikada se ne vratilo. Opštoj društvenoj, sistemskoj, pa i mentalnoj „paralizi“ došao je kraj. Kakvo je buđenje iz obamrlosti? O čemu svedoči veliko kolektivno razgibavanje koje je u toku? Doktor Kon upozorava da smo se prebrzo opustili, da isuviše žurno potvrđujemo kako smo stabilni i prpošni, ma koliko se, posle uknjiženih uspomena iz policijskog časa, takve ocene činile nerealnim. Neodgovornost, prema pravilima struke nedopustivu, inače demonstrira i ovaj strogi doktor, „uhvaćen“ kako ne drži propisano rastojanje za stolom kafića na beogradskom Dorćolu. Tako – razumljivo i očekivano – biva kada posle dugotrajne ukočenosti i umrtvljenosti, uz popuštanje dekretom propisanih stega, oživi Život. Kada je reč o javnoj sceni, posebno snažnog razbuđivanja bilo je u velikoj dvorani republičke skupštine, potom i oko nje – na bezmalo svim strukturnim, organizacionim i vizuelno prepoznatljivim nivoima koji pripadaju zakonodavnom vrhu države. Snažne utiske na javnost, na njen korona pretnjom izmučeni duševni sklop, ostavile su viđene „igre gladi“ u režiji narodnih poslanika različite provenijencije, dakle vladajuće većine i opozicije, kojima je, dan ranije, prethodilo koškanje na ivici ozbiljne tuče. Ovim povodom, u istorijski doprinos praksi političke borbe biće upisana epizoda u kojoj su poslanici vladajuće većine odlučili da štrajkuju glađu protiv opozicije. Srpski paradoks i predizborne igre 2020!
Dok se posebnosti nacionalne političke scene u postkorona dobu nižu, a još nedostignuti kapaciteti za njihovo produbljivanje naslućuju, ovdašnje vascelo građanstvo svoje razgibavanje proživljava u znaku iščekivanja važnog događaja – državnog darivanja novca „iz helikoptera“! O čemu je reč, znamo: država će svim punoletnim građanima Srbije (po biračkim spiskovima, oko 6,7 miliona ljudi) uplatiti direktnu pomoć u iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Zvanično, stručnim jezikom tumačena, ova mera znači „povećanje agregatne tražnje i privredne aktivnosti“, dok neformalna određenja pominju ciljanu predizbornu aktivnost prvog reda. Povodom značenja etikete – iz helikoptera, objašnjenja smisla ove „nekonvencionalne monetarne politike“ takođe su živopisna: „Centralna banka, inače institucija koja uvek ima na raspolaganju štamparije novca, transferiše utvrđeni iznos direktno na račune privrednih i fizičkih lica, kako bi podstakla potrošnju.“
Dramski dozirano podgrevanje planova o darivanju građana Srbije danas polako usijava atmosferu, mera jednokratne pomoći postiže željeni učinak: Srbi sve nestrpljivije iščekuju „zvuk helikoptera“. Kao srećni dobitnici propeler lutrije uglavnom se ne bave takozvanom celinom ovog vladinog programa. Ekonomisti, večita džangrizala, upozoravaju da ma koliko predstojeće troškovno razgibavanje jeste vredan ekonomski i psihološki podsticaj, sve to istovremeno najavljuje budućnost koja „nije dobra“. Kao u mitskoj poruci, jednako će se kajati oni koji poklon uzmu i oni koji ga odbiju!
Član Naučnog društva ekonomista Srbije Dejan Jovović je kategoričan: „Teško može da se opravda ovakav neracionalni postupak Vlade u trenutku kada će državne finansije Srbije posle donošenja antikriznih mera i budžetskog rebalansa biti u minusu od oko sedam odsto BDP-a (umesto prvobitno planiranih 0,5 odsto BDP-a), jer ova mera ne može da utiče na značajnije ubrzanje domaće privrede, pa će biti skupo plaćena u budućnosti. Država nema raspoloživih sredstava da finansira skupu isplatu građanima, jer ovo trošenje nema pokriće u budžetu, pa će morati da se dodatno zadužuje, a poreski obveznici da vraćaju dug sa kamatom.“
Jednaku zebnju iskazuje Fiskalni savet Srbije: „Isplata građanima, koja će koštati budžet nekoliko stotina miliona evra kojima ne raspolaže, ’višestruko je loša’ i ’najveća je i nepovratna greška’ u rebalansu budžeta“!
Razlaz autoriteta ekonomske struke i vladajućeg establišmenta u ovom sektoru ozbiljno je produbljen i drugim aktuelnim povodom: ocenom značaja i efekata jednog događaja o kojem je u protekli utorak izvestilo republičko Ministarstvo finansija. Srbija je naime na međunarodnom finansijskom tržištu prodala državne obveznice u iznosu od dve milijarde evra, a one će, kažu, biti listirane na Londonskoj berzi, i na naplatu dospevaju 2027. godine. Takođe, saopšteno je i da je „Srbija jedina zemlja u Evropi koja je za vreme pandemije Kovid-19 izašla na međunarodno tržište kapitala, a da pri tome nema pomoć Evropske centralne banke u plasiranju hartija od vrednosti“.
Na pomenutu vest o preduzetim merama nacionalnog finansijskog razgibavanja u toku korona pandemije deo ekonomske struke je proključao. Iz redova kritički nastrojenog tabora, kao reprezentativni iskaz navodimo reči pravnog i ekonomskog stručnjaka, Pečatovog povremenog autora i sagovornika Branka Pavlovića: „To je najgori potez u celom paketu intervencije zbog korone. Komercijalna kamata opterećuje buduću neto dobit privrede i građana zato što država kroz budžetske prihode taj novac isisa iz Srbije i onda plati strancima. Za toliko smo mi manje sposobni za budući razvoj. Ovo je nepovratna greška.“
Otkuda tolika nepomirljivost koncepata dve ovdašnje finansijske „škole“ – etabliranog, upravljačkog ekonomsko-bankarskog sektora i eminentnog dela stručne javnosti? Može li se ponešto objasniti i onima koji se ne ubrajaju u poznavaoce finesa ekonomije i bankarstva, ali, recimo, drže do logički jasnih argumenata, do teorije kadre da uspostavi razumljive putokaze o poretku globalnih zbivanja u ovom trenutku?
Korisno i uputno za snalaženje u tom smislu biva tumačenje pojedinih stranih eksperata koji, premda se retko oglašavaju u medijima glavnog toka, bez sumnje poseduju dobre uvide i stručna znanja.
„Dok svetska privreda stoji, svet mora da prodaje – deonice, plemenite metale, sirovine – da bi imao gotovinu za opsluživanje kredita i drugih obaveza“, upozorava Dirk Miler, nemački finansijski i berzanski stručnjak. U sledećih nekoliko nedelja, konstatuje Nemac, cene će biti smešno niske, a kupovaće oni s dubokim džepom – dakle ili oni koji dobro stoje ili oni koji imaju direktan pristup centralnoj banci, od koje mogu da pozajme novac da kupuju po niskoj ceni. Milerovo je ubeđenje da je korona „kao poručena za preraspodelu bogatstva“, te da se trenutno „dešava ogromna preraspodela širom zemaljske kugle – vlasništvo nad stvarima od vrednosti prelazi iz ruku širokih masa u ruke veoma malog procenta ljudi. Mase zauzvrat dobijaju sveže odštampani novac“.
Prepoznajemo li u ovom razmatranju nekakav link do naše postkorona stvarnosti? Veliko razgibavanje znači – preraspodelu bogatstva pod blagoslovom pandemije Kovid-19! Upravo to se događa i u Srbiji, a deo je spirale opasnosti, jer se budućnost, ne samo ekonomska, upravo sada gradi i modeluje! Da li, stoga, usred budućeg ličnog razgibavanja sa „onih sto evra“ – koji će, prema planu, izvesno pasti s neba – treba misliti na razumno upozorenje zabrinutih posmatrača: „Koncentracija prihoda kreće se ka gotovo apokaliptičnoj situaciji, gde mala finansijska oligarhija akumulira ogroman iznos kapitala, dok se broj siromašnih eksponencijalno povećava.“ Možemo li, kolektivno i pojedinačno, opreznije i promišljenije učestvovati u aktuelnom velikom razgibavanju? Premda na te procese slabo ili nikako ne utičemo, za poneki segment se izvesno – pitamo! Oni koji danas u naše ime odlučuju znaju pojedinosti o ovoj temi.
