Kome smeta Rezolucija 1244?

Rezolucija SB 1244 je bedem odbrane od secesionizma, ekstremizma i ilegalnog oružanog intervencionizma koji ni najmoćnije sile i njihovi savezi ne mogu savladati bez pristanka Srbije

Nesporno je da je Rezolucija SB UN 1244 opšteobavezujući pravni dokumenat najvažnijeg organa svetske organizacije najvišeg ranga u hijerarhiji međunarodnih pravnih akata. Kakav je karakter, i kakva je snaga rezolucija SB UN uopšte, osetili smo na sopstvenoj koži toliko puta tokom jugoslovenske krize, posebno tokom sankcija, zatvaranja međunarodnih foruma, protivustavnih hapšenja i predaja državnih i vojnih rukovodilaca Haškom tribunalu i u drugim prilikama. Svetski moćnici su nas neprekidno podsećali da se radi o međunarodno-pravnim obavezama koje moramo bespogovorno poštovati i izvršavati. Potom smo to isto i sami objašnjavali sopstvenoj javnosti – jer smo ozbiljna država i, kao takva, moramo izvršavati sve međunarodno pravne obaveze. To je uslov da nas „međunarodna zajednica“ (čitaj: EU i NATO) poštuje, da računa da vodimo odgovornu i predvidivu politiku.

IZVORI PRAVA U toj odgovornosti bilo je, dakako, i preterivanja, te smo tako automatski davali prednost svim međunarodnim odlukama i normama u odnosu na naše zakone, pa čak i u odnosu na naš ustav što, upravo kod ozbiljnih država, nije slučaj. Nekada smo dogovore potpisivane pod okriljem (čitaj: ultimatumom) EU najpre proglašavali za političke, a potom, uz manju zadršku, za međunarodno-pravna dokumenta i, što bi pravnici rekli, za izvore unutrašnjeg prava. I jedno i drugo zbog trenutnih celishodnosti, najmanje zbog koherentnosti pravnog sistema. Kao da računamo, ljudi su zauzeti egzistencijalnim pitanjima, mnogi su nezainteresovani, neće primetiti sve te nedoslednosti i preokrete. A i ako primete, naša javnost nam neće zameriti, a naši zapadni partneri će biti zadovoljni. Uostalom, narod nam je dao mandat i ne moramo se obazirati na to šta misli o pojedinim potezima i odlukama, ma kojeg značaja bile. Objasnićemo da je sve što preduzimamo, što potpisujemo, deo naše nepokolebljive borbe da upravo narodu bude bolje, da bolje živi. Ako bi bilo nejasnoća, objasnićemo i šta je bolji život.

CILJEVI ZAPADNIH PARTNERA SRJ i Srbija su efikasno i revnosno izvršile sve svoje obaveze utvrđene Rezolucijom SB UN 1244. Kada su naši zapadni partneri dovoljno iskoristili Rezoluciju 1244 za zadovoljenje svojih geopolitičkih interesa – a to su okupacija Kosova i Metohije, potpuno povlačenje srpskih institucija, ustoličenje terorističkih i kriminalnih lidera u Prištini i proglašenje kriminalne tvorevine za državu – njihov interes za izvršavanje neizvršenih delova Rezolucije 1244 ne samo da je oslabio već je sam Zapad blokirao dalje sprovođenje neizvršenih a pravno opšteobavezujućih odredaba. Zašto? Zato što bi njihovo izvršavanje značilo priznavanje državnih i nacionalnih prava i interesa Srbije i srpskog naroda, a suštinski ciljevi naših zapadnih partnera bili su i ostali – manja, slabija i pokorena Srbija, preuzimanje njene ekonomije, prirodnih resursa i finansijskog tržišta, i rascepkana srpska nacija do stanja da ne može biti samostalni politički faktor.
Zašto? Zato što je srpski narod u dugoj i turbulentnoj istoriji Evrope profilisan kao samostalna, nezavisna i dostojanstvena i nesalomiva nacija koja je, polazeći od istorijskih iskustava, svog geopolitičkog položaja i svojih kulturno-duhovnih korena uvek težila i uspevala da održava i učvršćuje prisne, savezničke i bratske odnose s ruskim narodom i Rusijom. Upravo je to smetalo i smeta našim zapadnim partnerima, najpre onima koji su nosioci koncepta evropske i globalne dominacije, posebno njihovoj strategiji prodora na Istok, razbijanja i potčinjavanja Rusije i Kine.

POLITIKA SVRŠENIH ČINOVA Naši zapadni partneri, koji su 10. juna 1999. bili deo globalnog konsenzusa kojim je usvojena Rezolucija 1244 i okončan prvi rat na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata, jednostrano su, u trenutku kada im je to odgovaralo, zaledili njenu dalju celovitu primenu i krenuli s politikom svršenih činova do jednostranog proglašenja otcepljenja 2008. Oni su time jednostrano zaledili i mirovni proces koji je trebalo da, pregovorima pod okriljem SB UN i u okvirima Rezolucije 1244, dovede do mirnog, pravednog i održivog rešenja za konačni status pokrajine Kosovo i Metohija. Globalnim konsenzusom, taj status je okvirno definisan kao široka autonomija, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije kao pravne naslednice.
Umesto da drži inicijativu zahtevima za dosledno i celovito sprovođenje Rezolucije 1244, Srbija je podlegla pritiscima udaljujući se od prava, Povelje UN, Finalnog dokumenta OEBS-a i odluka SB UN i prepustila se arbitrarnom pregovaračkom procesu. Stvari su otišle toliko daleko da je Srbiji nabijen kompleks odgovornosti za zamrznuti konflikt, sve do pregovaračkog poglavlja 35 koje praktično inauguriše tezu da se zamrznuti konflikt može prevazići jedino kada Srbija potpuno normalizuje svoje odnose s tzv. Kosovom. Da prizna da je normalno to što joj je silom, nepravom, nemoralom i mahinacijama otet deo državne teritorije, i to onaj u kome se nalaze koreni njenog nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta.

POVRATAK PROTERANIH Operativna odredba tačke 9 c. Rezolucije 1244, kojom je predviđeno slobodno i bezbedno vraćanje svih izbeglica i raseljenih lica, odavno je vrlo efikasno izvršena kada je reč o vraćanju Albanaca (na stranu ko ih je, kako i zašto proterao), dok u odnosu na proterane Srbe i druge nealbance ne samo da nije izvršena već su oni, u vreme mandata UNMIK-a i KFOR-a, masovno proterivani, a ni posle 21 godinu nije im dopušten povratak u njihove domove i na imanja! Da apsurd bude veći, nema vidljivog napora s naše strane prema našim zapadnim partnerima da proteranim Srbima omoguće isto što i Albancima. O čemu to govori? Da li smo prihvatili ocenu zapadnih partnera da su Srbi i Srbija krivi za sve, pa i za terorizam i separatizam tzv. OVK, za ilegalnu i zločinačku agresiju NATO-a 1999, za antisrpske pogrome i etničko čišćenje, za trgovinu ljudskim organima i čime sve ne, što je utvrdio Dik Marti a verifikovala PSSE?!
U nastupu iskrenosti, pojedini zapadni sagovornici poluglasno govore – etničko čišćenje nije dopustivo, ali ponekad može biti politički celishodno! Da li smo se i s tim antisrpskim mutacijama univerzalnih civilizacijskih normi pomirili, i za koje dobro? Hoćemo li i odnos zapadnih partnera prema neotuđivom pravu 230.000 Srba i drugih nealbanaca na slobodan i bezbedan povratak u njihove domove i na njihova imanja uzeti u obzir i kada govorimo da se Srbi i Srbija visoko poštuju? Da li razumemo da ignorantski odnos zapadnih partnera prema pravu proteranih Srba nije nikakvo sporedno pitanje, ili izuzetak nego izraz njihovog suštinskog odnosa prema srpskom narodu kao staroj, evropskoj konstitutivnoj naciji? Deo tog odnosa je i odnos prema obespravljenim celinama srpskog naroda u Crnoj Gori, Hrvatskoj, kao i odnos prema Republici Srpskoj.

ISPRAVLJANJE GREŠAKA Ima, razume se, i drugih delova Rezolucije 1244 koji se tiču vitalnih interesa Srbije a koji nisu izvršeni niti ispoštovani. Suštinsko je pitanje našeg odnosa prema onim odredbama Rezolucije koje afirmišu suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije kao njene pravne sledbenice, a koje, na drugoj strani, za Kosovo (i Metohiju) ne predviđaju ništa više, ništa drugo, osim široku (suštinsku) autonomiju. Nije vidljivo, nije prisutno da mi ova pitanja pokrećemo, niti je jasno zašto to ne činimo. Može li večiti odgovor biti – zato što je neko grešio onda kada je pregovore selio iz UN u EU, onda kada je postavljao pogrešna pitanja Sudu pravde, onda… Greške su nesumnjive. Ali greške moramo ispravljati, a naročito ne smemo činiti nove.
Potrebno je da počnemo da verujemo da se bar neke od naših grešaka mogu ispraviti, pogotovu onda kada su naši napori, očekivanja i zahtevi u skladu sa univerzalnim principima, civilizacijskim vrednostima i novim realnostima. Takve su greške, na primer, dosadašnje udaljavanje od Rezolucije 1244, prevashodno indiferentnost prema pravu Srbije da zahteva njenu punu primenu i izvršavanje svih odredaba od interesa za Srbiju. Još je veća greška javno lamentiranje da Rezolucija 1244 nije dobra za Srbiju, što je ravno samoranjavanju i pomaganju Prištini i njenim dosadašnjim ili doskorašnjim pokroviteljima. Rezolucija SB 1244 je bedem odbrane od secesionizma, ekstremizma i ilegalnog oružanog intervencionizma koji ni najmoćnije sile i njihovi savezi ne mogu savladati bez pristanka Srbije. Otuda svi pritisci, ucene, podmetanja pa i poneka ponižavajuća ponuda Srbiji da prizna ilegalno otcepljenje, da potpiše taj tzv. „sveobuhvatni, pravnoobavezujući dokument“. Da prizna da je kriva, što svojevremeno antologijski ovekoveči pokojni pesnik Dobrica Erić.
I prihvatanje famoznog poglavlja 35 greška je koja se može ispraviti. Radi se o jednostranoj listi od više stranica ultimativnih zahteva Srbiji koji su pravno neutemeljeni, jednostrani i ponižavajući. Slični zahtevi nisu nikada postavljani nijednoj zemlji kandidatu, pa zato imaju diskriminatorski karakter. Najzad, takvi zahtevi su postavljeni u sasvim drugačijim okolnostima od sadašnjih, i pod nizom bona fides pretpostavki koje se nisu ostvarile zbog pomanjkanja odgovornosti drugih, za šta Srbija ne snosi odgovornost.

NOVA REZOLUCIJA Ovih dana ugledni srpski list objavio je na svojoj prvoj stranici naslov da „Rezoluciju 1244 treba zameniti novom“. Ostavljen je utisak kao da je donošenje nove rezolucije Saveta bezbednosti najednom postalo aktuelno pitanje, kao da zamena predstoji u skorije vreme. To, po mišljenju autora ovih redova, nije realna poruka, ni pretpostavka. Nova rezolucija SB UN imala bi izgleda i smisla u dva slučaja. Prvi, ukoliko bi za Srbiju bila povoljnija od Rezolucije 1244, i drugi, ukoliko bi rešila pitanje statusa pokrajine Kosovo i Metohije u skladu s Rezolucijom 1244. Prva nije realna zato što još uvek dovoljno uticajnih zemalja članica UN nije povuklo svoja ishitrena priznanja ilegalnog otcepljenja; to nisu učinile ni neke članice EU i NATO-a koje bi u dogledno vreme mogle da povuku takve poteze, posebno imajući u vidu da priznanje ilegalnog čina šteti njihovim državnim i nacionalnim interesima i da je učinjeno pod pritiskom Bila Klintona, Tonija Blera i Madlen Olbrajt. Druga nije realna zato što pregovori o statusu kao centralnoj, suštinskoj temi nisu ni otpočeli, i što se mora pretpostaviti da će biti vrlo složeni i dugotrajni.
Postoji i treća pretpostavka, spekulativne prirode, a to je da će Srbija „leći na rudu“ tako što će prihvatiti trgovinu – priznati tzv. Kosovo, tako što će prihvatiti njegovo članstvo u UN, OEBS-u, SE i u sve druge međunarodne organizacije, u zamenu za razmenu teritorija po formuli „moje za moje“, status srpskih manastira i obećanje članstva u EU, kad za to ispuni uslove.
Teško je pretpostaviti da bi SB postigao konsenzus o takvom „dilu“ koji bi značio redukciju i reviziju postojeće odluke, nezavisno od toga ko bi bio inicijator, ili sponzor takve odluke. Za neke članice to bi bilo neprihvatljivo s principijelnog stanovišta, za druge bi značilo dalje nagrizanje autoriteta SB i pravne sigurnosti, za treće ohrabrivanje separatizma s kojim su suočene na sopstvenim teritorijama. Suštinski, to bi išlo u prilog geopolitike hegemonizma nosilaca unipolarnog poretka koji je praktično deo istorije. Istovremeno, na Balkanu to bi značilo zaoštravanje konfliktnog potencijala, a ne korak ka miru. Priče o investicijama, zajedničkom napretku, povezivanju, boljem životu i sličnim, čak i pisanim obećanjima, ni ranije nisu bile realne. S nastupom ekonomsko-finansijskog cunamija posle pandemije COVID-19 biće još i manje, ako ne i puka propaganda. O tome na svoj način govori i činjenica da 21 godinu posle usvajanja Rezolucije SB 1244 nije izvršena njena odredba o obavezi međunarodne zajednice (EU) o ekonomskoj obnovi i rekonstrukciji regiona.
Greška je i to što se rezoluciji Generalne skupštine UN o posredničkoj ulozi EU i negativnom mišljenju Međunarodnog suda pravde u javnom tretiranju pripisuju svojstva koja ta dokumenta nemaju. Naime, to su, pravno posmatrano, samo savetodavna, dakle, pravno neobavezujuća dokumenta koja imaju svoju vrednost, ali uglavnom savetodavnu i političku. Ona se ne mogu porediti, pogotovu nadrediti (sa) odredbama Rezolucije 1244 koja je pravno opšteobavezujući dokument. Takav odnos političkih struktura može se i mora promeniti jer je jasno da ne možemo nastaviti da radimo u korist sopstvene štete, da preuveličavamo prepreke, a umanjujemo vrednost ili sasvim odbacujemo argumente u prilog odbrani naših legitimnih i legalnih interesa.
Za to su potrebni politička hrabrost, vizija i saveznici. Ako smo toga svesni, imaćemo ih. Apsolutizacija starih šablona, formata i argumenata koje je vreme prevazišlo, iskazivanje hrabrosti u saglašavanju s geopolitikom i interesima onih koji su nas razarali, umišljajno trovali i ubijali svih 90-ih godina prošlog veka danas bi bili pokazatelj dezorijentisanosti i fatalnog anahronizma. Vremenska distanca koja nas deli od tog perioda nije tako duga, ali globalne promene nikada nisu bile dublje i sudbonosnije. Možda su i zato teško shvatljive.