Učitavanje mogućeg smisla – KAZNA ZBOG NEPOSLUŠNOSTI

Našli smo se na nezgodnom mestu, u zlom času, na udaru krstaških bojovnika mondijalizma, a gordi i po ko zna koji put neposlušni. Jad i beda, ali beda koja se ne da. To ih je razbesnelo. Pregazili su nas, ali se, i pregaženi, opiremo i ne potpisujemo brižno pripremljene papire

Na pitanje kakva je danas naša slika u svetu, koje mi postavljaju moji zemljaci, ne znam šta da odgovorim, iako već trideset pet godina živim u jednoj od pokrajina toga „sveta“. Oni koji se raspituju misle na ugled naše zemlje u visokim političkim krugovima i na stanje u medijima. Sa prvima nemam nikakve veze, a prema medijima, koje retko i nerado pratim, gajim načelnu nepoverljivost, da ne upotrebim neku težu i tačniju reč. Pravo govoreći, ne razumem zašto je važno šta o nama misle oni koji su nas svojevremeno oblatili jedino zato da bi nas bombardovali i oteli nam srednjovekovnu kolevku države. Crna slika je unekoliko izbledela, ali nije oglašena pogrešnom i nevažećom. Moćnici nemaju običaj da se izvinjavaju za svoja zlodela: siledžije su uvek u pravu. Džo Bajden, preko svetski poznatog TV kanala, reče da bi sve Srbe trebalo staviti u „koncentracione logore nacističkog tipa“, i niko ga, vo vremja ono, ne opomenu zbog skandaloznog rasističkog ispada. On, i njemu slični, bili su i ostaju glasnogovornici tzv. Međunarodne zajednice čiji su članovi samo provereni i izabrani narodi. Zvanični pregovarač sa našim vlastima Ričard Holbruk (1941–2010) reče da smo mi „zločinački dupeglavci“, valjda zato što u Rambujeu nismo pristali na glatku i bezuslovnu kapitulaciju. Lionel Žospen (1937) se čudio što i dalje robujemo prevaziđenim shvatanjima o štetnosti komotnog prisustva stranih trupa na svom tlu.
Svetski centri moći nisu birali reči u ocrnjivanju jedne male i slabomoćne zemlje, zatečene u haosu raspadanja državnog okvira utvrđivanog tokom 20. veka, a sve zato da bi, na otetom delu teritorije, po geostrateškim planovima Novog svetskog poretka, postavili jednu vojnu bazu. Našim će generalima suditi kao ratnim zločincima samo zato što im je palo na um da se suprotstave agresoru.
U sastavljanju mračne slike učestvovali su toliki neobuzdani majstori-portretisti da bi poricanje rečenoga, danas, izazvalo potres u onom delu javnosti koji svoje vođe i sredstva informisanja uzima ozbiljno. Najviši duhovni autoritet Zapada papa Jovan Pavle Drugi (1920–2005), u ime hrišćanske ljubavi i slovenske solidarnosti, poručio je da „Srbiju treba bombardovati“, čime je dao crkveni blagoslov ubicama sedamdeset devetoro naše dece, kao i oprost rušiteljima 60 mostova, 300 fabrika, škola i bolnica. Ne smemo zaboraviti ni odmerenu, nadasve znalačku ocenu Žaka Širaka (1932–2019), datu u tradiciji večnog francusko-srpskog prijateljstva (večnosti, večnosti, kako si kratkoveka i prevrtljiva!), koji reče da su „Srbi narod bez zakona i vere, narod razbojnika i terorista“, što ne treba primati odveć srcu s obzirom na žalostan renome velikog proždrljivca i pivopije. Kao gradonačelnik Pariza ostao je upamćen zbog astronomskih troškova u korist svog blagoutrobija, pa je bio izložen krivičnom gonjenju, a pošteđen je suđenja zbog „staračke senilije“. Antropolog i sociolog Emanuel Tod, u ove godine objavljenoj knjizi, Širaka nazva Lažovom nad lažovima (Super-Menteur) pa je i ono što je o nama rekao u nekoj vezi sa tom karakternom crtom. Po mišljenju generala Žana Kota, „Srbi su bolestan narod“, a mentalne bolesnike, po nacističkom receptu, treba čistiti sa lica zemlje, zajedno sa Jevrejima, masonima, Ciganima, komunistima i homoseksualcima. „Srpska deca se više neće radovati“, obećanje je velikodušnog Lorensa Iglbergera (1930–2011), što je, valjda, prikladna varijanta ostvarivanja američkog sna u balkanskim gudurama. „Srbiju treba baciti na kolena“, dosetka je Klausa Kinkela (1936–2019), što je osiromašena parafraza pokliča iz 1914. „Serbien muß Sterbien“, kao da je smrt u klečećem položaju lakša od pogubljenja u uspravnom stavu. Po osećanju Pitera Justinova (1921–2004), rat protiv Srba je „rat protiv varvarstva“; Helmut Kol (1930–2017), na čelu zemlje proslavljene po gasnim komorama, požele nam da se „podavimo u sopstvenom smradu“. Za svaki slučaj, tom smradu će biti dodato 15 tona humanitarnog uranijuma. Toni Bler (1953), kome su ulični demonstranti u Londonu mahali transparentima na kojima je pisalo Blair liar (Bler lažov), bombardovanje iz 1999. video je kao „borbu dobra protiv zla, civilizacije protiv varvarstva“. Izuzetno poštovanje naših života iskazao je Bernar Kušner (1939), specijalni izaslanik OUN na Kosovu: „Prošle nedelje smo imali 9 ubijenih Srba, ove nedelje 8, to je jasan napredak.“ Pop Pjer (1912–2007) je žalio što su Srbi i Francuzi ikada prijateljevali, dok je Kušner mislio da nas treba „mirno bombardovati, jer će se sve brzo zaboraviti“. Sama Alijansa, mobilišući 19 država za ratni pohod, nastupala je sa internacionalističkim geslom „NATO rasrbljuje“.
I tu su se prevarili. Niti su nas do kraja rasrbili, niti smo spremni da zaboravimo. Iz godine u godinu bivamo još svesniji strahote koja se dogodila. Da je ovo, što bez reda navedoh, izrečeno o bilo kojem narodu naše planete – o građanima Etiopije, Sudana ili Obale Slonovače – svakog normalnog čoveka bi obuzelo zaprepašćenje zbog drskog rasističkog divljanja i lešinarske arogancije. A eto, ovo je jezik kojim, u nastupima besa, bivši i novi kolonijalisti govore o malima i slabima. Treba priznati da smo svoj položaj pogoršali iskazivanjem prkosne neposlušnosti. Nepokornost izbezumljuje silnike, opominje ih da nisu jaki koliko su nekada bili, i koliko danas umišljaju. Svojevremeno su novoprimljene EU članice, Rumunija i Bugarska, imale nekih primedbi na odluke briselske centrale, na šta je Žak Širak ljutito progunđao: Ko su sad oni, otkud im tri čiste da se oglašavaju! (Ovo dajem bez navodnika, ali smisao je bio taj.) Koliko mrze nepokorne, moćnici u istoj meri vole pokorne: oni im uz korisnu poslušnost omogućuju da pokažu i nešto paternalističkog čovekoljublja, što godi njihovoj ubogoj sujeti. Nepokorni takvu milost ne traže i ne primaju.
To što nam se dešavalo u poslednjoj deceniji prošlog stoleća pokazalo je, u vulgarnom i razgolićenom obliku, odnos svetskih silnika prema nevažnim zemljama i malim narodima. Civilizovani Zapad se, za časak, srozao u ponore samoživog divljaštva, oživeo nasilništvo pokazano u porobljavanju delova azijskog, afričkog i američkog kontinenta.
Onu moralnu i duhovnu raspuštenost podržali su mediji čije je delovanje, u ovakvim prilikama, prava pošast modernog doba. Gotovo sve što znamo o dalekim zemljama i drugim narodima propušteno je kroz njihove prljave filtere, uvek u službi moćnih pokrovitelja i nalogodavaca. Našli smo se na nezgodnom mestu, u zlom času, na udaru krstaških bojovnika mondijalizma, a gordi i po ko zna koji put neposlušni. Jad i beda, ali beda koja se ne da. To ih je razbesnelo. Pregazili su nas, ali se, i pregaženi, opiremo i ne potpisujemo brižno pripremljene papire. Traže da zaboravimo, da prihvatimo „realnost“, onakvu kakvu su nam priredili. Naši zvaničnici im se smeškaju, i ponekad, u pola glasa, saopšte šta uistinu osećaju i misle. Nude nam petparačke dokaze prijateljskih čuvstava, nose cveće na zakorovljeni aerodrom u Pranjanima, hvale Teslu i Pupina. Ne vredi.
Teško je nositi sudbinu malog naroda, ali u toj tegobi ima časti i lepote. Pustinjak sa Cetinja tu je sudbinu iskusio i na zemaljskom, i na nebeskom planu. Iz borbe neprestane je uzletao u kosmičke sanjarije „Luče mikrokozma“, u prostore gde su svi ljudi i svi narodi ravnopravni pred onim koji ih je stvorio. Granicu između odbrambenog nacionalizma i vanzemnog kosmopolitizma malo je ko kod nas tako lako prekoračivao. Od čoveka je tražio više od onoga što mu najlakše i najbrže polazi za rukom. Samopoštovanje se, često, osvaja po cenu poricanja pogane realnosti. Neka bude što biti ne može! Teže nam je na završnom polaganju računa, u ovom trenutku, izići pred Njegoša, nego pred Miloša.
Što se „slike“ tiče, nju svakako moramo popravljati, ali ne pred onima koji su nas klevetali i ubijali, nego pred nama samima, pred izvesnom idejom nasleđenom od predaka. A i njima bi bilo pametno da razmisle o slici koju su u proleće i leto 1999. ostavili u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, Aleksincu, Nišu i Grdeličkoj klisuri… Nije na državi da ih u svakoj prilici na to podseća; za mene, kao pojedinca, kao česticu narodne zajednice kažnjene zbog neposlušnosti, ne važi diplomatsko uzdržavanje. Neposlušnost sam, još od detinjstva, osećao i upražnjavao kao prirodnu pogodbu slobode.