PRIPOVEST O PEVAČU PRIČA

Piše Radivoje Mikić

Kako je Matija Bećković došao u priliku da bude veliki i važan novator u srpskoj književnosti, da bude pesnik koji je ostvario jedan neobičan oblik onoga što bi se, najpribližnije, moglo odrediti kao hibridizacija književnog govora, ukrštanje lirike i epike

Mada je, kao i većina pesnika koji su na književnu scenu stupali krajem pedesetih godina prošlog veka, i Matija Bećković napisao nekoliko pesama u kojima je vidljiv trag one poetičke orijentacije koju je, u tom trenutku, kao predvodnik, simbolizovao Branko Miljković (a taj trag je, čini se, najvidljiviji u pesmi sa naslovom koji je sačinjen od jedne morfološke oznake – „Sonet“, posebno u stihovima: „Orfeju gorki gori tvoja frula / Pokreće predele pepela i pića“), ovaj pesnik se, vrlo brzo, okrenuo drugim mogućnostima poetičkog zasnivanja lirskog govora. Te mogućnosti se, na jednoj strani, mogu vezati za romantičarsko himnično uznošenje snage ljubavi („Vera Pavladoljska“), a to uznošenje snage ljubavi se i u poznim pesmama i poemama Matije Bećkovića takođe objavljuje u romantičarskom ključu, sada, doduše, prevedeno u motiv mrtve drage i ostvareno u onoj intonaciji koju je moćno koristio Branko Radičević u poemi „Tuga i opomena“, dok se, na drugoj strani, u jednoj vrsti poetičko/motivske disperzije već u ranim pesmama ovog pesnika javlja i motiv prolaznosti („Dva prijatelja“), ali i motiv buntovništva povezan sa motivom skepse prema samoj ljudskoj prirodi („Kad bih znao da bih se ponosno držao“), jednako kao što se u avangardističkom duhu, posebno u onom smeru avangardnog delovanja koji u srpskoj književnosti oličava Rade Drainac, i kod Matije Bećkovića srećemo sa pesmama u kojima je lirski subjekt tako personalizovan da je neizbežno njegovo poistovećivanje sa figurom samog pesnika (pesma „Matija Bećković“). A lična iskustvena perspektiva je posebno važna kao bolna tematska podloga u pesmama, kao što su „Očinstvo“ i „Otkada glavu pomolih iz majke“.

POMERANJE JEZIČKE PERSPEKTIVE I kao što je motivska i intonativna raznolikost glavno obeležje knjiga „Metak lutalica“ i „Tako je govorio Matija“, tako je i kretanje od sopstvene biografije do onoga što je znak samog vremena, a što se može videti kao mnogooblični atak na pojedinca i njegovu slobodu (otuda u ranim pesmama Matije Bećkovića motiv tamnice i motiv proganjanja, ali i čežnje za oblikovanjem života po čovekovoj meri), tako se sve to, u zbiru, može posmatrati i kao Bećkovićevo ispitivanje same osnove tematskog fundiranja lirskog govora. Moglo bi se, sasvim uprošćeno, reći da se Matija Bećković, od samog početka, pitao: treba li poezija da bude, kao kod velikih romantičara, čvrsto vezana i za iskustveni horizont i za sudbinu pojedinca, ili ona može da ide i ka onim tematskim prostorima u kojima se susreće sa iskustvom kolektiva, sa mogućnošću da se, jednom reči, ona pretvori i u jedan oblik onoga što se oduvek smatralo suštinskom odlikom epike, i to epike shvaćene kao pričanje velikih priča. A da bi se pričale velike priče moraju se, pored tematike koja se zahvata iz jednog vrlo širokog okvira a uvek sa težnjom da to bude nešto reprezentativno za jednu sredinu i vreme, koristiti dugi pesnički oblici i ono što je za njih važno (fabula, slika prostora i vremena data sa mnogo pojedinosti, junaci i raznoliki postupci njihove karakterizacije, različiti načini prikazivanja njihove sudbine). A sve je to čitalac mogao da sretne u knjizi Reče mi jedan čoek i u knjigama koje su došle posle toga i koje su Matiji Bećkoviću omogućile da bude pravi pevač priča. A o pevaču priča je, ispitujući odlike epskog pevanja, na primeru baš naše epike, govorio Albert Lord.
Tako je Matija Bećković došao u priliku da bude veliki i važan novator u srpskoj književnosti, da bude, drugim rečima, pesnik koji je ostvario jedan neobičan oblik onoga što bi se, najpribližnije, moglo odrediti kao hibridizacija književnog govora, ukrštanje lirike i epike. Iako je u doba avangarde došlo do raznih oblika hibridizacije u književnosti, onaj vid hibridizacije do koga je došao Matija Bećković je ostao izvan polja interesovanja avangardnih pesnika, verovatno i zbog toga što avangarda, kao antitradicionalistička poetička orijentacija, nije imala potrebu za uključivanjem onog elementa koji je najdublje povezan sa tradicijom jedne kulture, a to je epika. Najbolji primer za to je Rastko Petrović. Mada je ovaj tipični predstavnik naše avangarde visoko cenio naše likovno i graditeljsko nasleđe srednjeg veka, mada je napravio izvanrednu analizu usmene balade „Ženidba Milića barjaktara“, posebno efektno osvetljavajući mitološku podlogu ove pesme, Rastko Petrović je u „Mladićstvu narodnog genija“ pažnju pesnika usmeravao na onu sferu usmenog nasleđa koja ne podrazumeva epiku. Otuda je i logično što je najbolju realizaciju njegovih poetičkih sugestija, u pesničkoj sferi, ostvario Vasko Popa, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Zadatka koji je dugo ostao u senci drugih poetičkih poduhvata prihvatio se Matija Bećković, povezujući ga ujedno i sa nastojanjem da jedna slika sveta književno posreduje jezikom u kome je nastala. A taj jezik je morao podrazumevati spuštanje u sferu dijalekatske reči. I tako je Matija Bećković postao i prvi srpski pesnik koji se moćno oglasio baš u dijalektu, baš kroz pomeranje jezičke perspektive književnog teksta.

GROTESKNO-KOMIČNA INTONACIJA A kad je reč o novatorstvu Matije Bećkovića nikako se ne sme gubiti iz vida još jedna važna pojedinost. Ona se tiče uspostavljanja sasvim specifičnog odnosa između teme i intonacije u književnom tekstu. Naime, već u knjizi Reče mi jedan čoek moglo se videti nešto neobično. Prikazujući društvo u kome je represija dosegla toliko velike razmere da čovek čoveku ne sme ništa da kaže već mora da pribegava skrivanju sadržaja svakog mogućeg razgovora, Bećković se služi groteskno-komičnom intonacijom. Ova intonacija mu, s jedne strane, omogućava da čitaocu dočara stepen ustrašenosti onoga ko govori tako što iz svog kazivanja izbacuje stvarni sadržaj, jednako kao što mu, na drugoj strani, baš ta i takva intonacija pruža priliku da odsustvo sadržaja pretvori u sredstvo za izgradnju portreta junaka koji živi u strahu. A tako je i u poemama „Potpis“, „Špijun u Rovcima“, „Smrt Perka Pušeljina“. Ovakva intonacija se javlja i tamo gde je čitalac, makar na prvi pogled, ne očekuje, u poemama „Sahrana Krstinje Gavrilove“ i „Nadkokot“, poemama u kojima se razgrađuje epski zasnovana slika sveta. I tako se kod jednog pesnika može pratiti ono što suštinski obeležava onaj ciklus romana u opusu Mihaila Lalića koji započinje romanom Ratna sreća. Kao što Lalić nastoji da pokaže kako se razgrađuje epska kultura i kako nestaje homo heroicus kao njen najvažniji sastojak, tako i Matija Bećković u svojim poemama nastoji da pokaže, služeći se jednim složenim jezikom detronizacije, istovetan proces. A to, u stvari, može značiti samo jedno: poezija je izašla iz onog tematskog prostora koji obeležava sudbina i svet pojedinca i zakoračila u prostor u kome može da se okrene nečemu što je, u svojoj osnovi, duboko antropološko, što zahvata samu osnovu ljudske egzistencije, a posebno transformaciju jedne kulture i njenih osnovnih sastojaka.
Ako iz ovog ugla gledamo na knjigu Kad se ponovo rodim, ona nam se može učiniti kao reprezentativna za poeziju Matije Bećkovića. Podeljena u pet celina, ova knjiga započinje neobičnom pesmom „Završna ljubavna pesma pre nego što se ponovo rodim“, neobičnom i zbog toga što su u njoj spojena dva tematska elementa: ljubav i kretanje ka onom viđenju ljudske sudbine koje dominira u Sterijinom „Nadgrobiju samome sebi“, pesmi koja je ljudsku sudbinu povezala sa ništavilom, sa kretanjem u ništa. I mada je uvodna pesma Bećkovićevo pevanje u knjizi Kad se ponovo rodim mogla da okrene i ka sferi onoga što je duboko subjektivno, onoga što se može vezati za u njegovom poznom pesništvu tako važan motiv mrtve drage, već pesma „Reč“ pokazuje da se to nije dogodilo. Gradeći ovu pesmu tako da u njoj važno mesto dobijaju jezički klišei i poštapalice, Matija Bećković je pokazao da se tematska perspektiva izmešta iz subjektivne sfere i počinje da se, sve izrazitije, okreće onome što bi se moglo povezati i sa onim civilizacijskim ambijentom u kome se mnoge vrednosti gube, dok se jezik prazni i okamenjuje. A već sam naslov knjige u središte čitaočeve pažnje stavlja jedan govorni kliše vezan za potrebu da se dobije nova šansa, da se, u novom životu, počne i da se živi na drugačiji način, što je znak da je sam jezik i način na koji ga čovek upotrebljava tema u nizu pesama („Likovi uzrečice i nedoumice“, „Laneno zrno“, „Postoji“, „Okupacija“). Krećući se u ovim pesmama između klišea i onoga što je istinski napor da se nešto kaže na autentičan način, Matija Bećković ne želi samo da prikaže čovekovu „muku sa rečima“ već i da ukaže na to da čovek našeg doba postaje sve manje autentičan i u svom jeziku, u onome što govori i piše.

SMEH, HUMOR, IRONIJA... Doduše, knjiga Kad se ponovo rodim je tematski vrlo heterogena. U njoj su i teme koje traže da se osnovni smisaoni elementi u pesmi povežu sa široko zasnovanim socijalno-političkim kontekstom, pošto se, mimo takvog okvira, ne mogu dobro razumeti teme kao što su podaništvo („Tuđovođa“), tlačenja čitavih naroda („Okupacija“)kao ni ružne strane urbanog života („Smeće“). Bližeći se u tim pesmama jednom satiričnom tonu, Bećković ne zapostavlja ni humor, dobro znajući da „smeh snižava i materijalizuje“ (M. Bahtin). I kad je reč o satiričnim elementima, mora se reći da ih Matija Bećković povezuje sa onim što bi se moglo nazvati osobenim tumačenjem i ljudske prirode i ambijenta u kome ona realizuje ono što je ružno i nisko, o čemu je reč u pesmama „Garden centar“ (ovde je u prvi plan postavljeno oduzimanje autentičnosti svemu, pa i biljkama kao delu ambijenta koji zaposeda čovek) ili „Važno je imati“, u kojoj je reč o čovekovoj neutaživoj potrebi da stiče i gomila, gaseći u sebi sve drugo. Ovakve Bećkovićeve pesme traže i specifičan analitički kontekst, koji sadrži, primera radi, knjiga Eriha Froma „Imati ili biti“. A kad je reč o baš takvoj interpretativnoj podlozi koju traže neke Bećkovićeve pesme, treba reći da on, vrlo često, čitaoca dovodi u priliku da i neke važne delove njegovog pesničkog opusa počne da gleda na nov način (pesma „Nova priča o Svetom Savi“ u kojoj je u prvi plan postavljena ironična napomena da bi „duhu vremena / i ukusu čitalaca / valjalo s vremena na vreme / prilagođavati / i davno napisane pesme“).
I ne samo što se u pesme uvodi čisto poetička tematika već se u njima otvara prostor i za male etnopsihološke rasprave, poput onih u pesmama „Naši u svetu I“ i „Voćka čudnovata“, jednako kao što se humorno-ironično prikazuje i naša potreba da bilo kome nađemo bar jedan nedostatak (pesma „Peršun“) ili da, posebno u specifičnom generacijskom horizontu, odbacimo ili barem unizimo sferu duhovnog stvaralaštva i njegovih simbola („Likovi uzrečice nedoumice“). Knjiga Kad se ponovo rodim, van svake sumnje, čitaocu će biti draga i zbog pesama kao što je „Mađioničar“. To je, u stvari, pripovetka postavljena na evokativnu podlogu, budući da onaj ko priča priču kroz vraćanje u svet detinjstva želi da pokaže kako se naš pogled na svet, naš sistem vrednosti vezuju i za iskustvenu perspektivu i da je otuda normalno što dečak u Kolašinu, u sumornom i svakojakim oskudicama obeleženom ambijentu poratnih godina, mađioničara vidi kao nekoga ko bi trebalo, zbog svojih veština, da bude na najvišem društvenom položaju, a kad uvidi da nije tako, taj isti dečak doživljava duboko i gorko razočaranje. I nije ova Bećkovićeva pesma samo slika jednog doba i vraćanje jednoj uspomeni, pošto ona zalazi u ono područje tumačenja ljudskog sveta zbog čijeg prisustva u poeziji je Hugo Fridrih i rekao da „izražajna snaga lirike za duhovna raspoloženja sadašnjice nije manja od izražajne snage filozofije, romana, pozorišta, slikarstva i muzike“. Matija Bećković svojim pesničkim delom, pa, sasvim prirodno, i knjigom Kad se ponovo rodim, čini ono što je potrebno da u ovakve reči verujemo.