Pedeset dana Kurtija

Kakav se plan krije iza smene lidera Pokreta „Samoopredeljenje“ s mesta šefa vlade u Prištini?

Zauzeti, a kako i da ne budemo, zabrinutim prebrojavanjem zaraženih, nažalost i preminulih, skoro da nismo ni primetili da se prebrojavalo i u Prištini, u tamošnjoj skupštini samozvanog Kosova, da je rezultat bio 82 prema 32 uz dva uzdržana, i da je zbog toga pala vlada Aljbina Kurtija. Jeste ovaj pad vlade u nevreme izazvano virusom korona još jedan, ako nam je uopšte potreban, dokaz njihove nedoraslosti trenutku, i pride njihove zadivljujuće (premda ne i iznenađujuće) nesposobnosti da upravljaju zemljom koju bi da nam otmu, ali je i više od toga. Ovo je najava ozbiljne političke nestabilnosti na Kosovu i Metohiji čije razmere zasad mogu samo da se naslute, i, još važnije, ovo je neporecivo svedočanstvo da je u toku proces koji se odvija u (relativnoj) tišini i koji će tek eskalirati. Pa da ne budemo previše iznenađeni kada ova pošast prođe, a iznenađeni ćemo biti u svakom slučaju…

[restrict]

AMERIČKA LEKCIJA U ovom trenutku, u stvari, sigurno je samo jedno. Pad vlade Aljbina Kurtija posle, prebrojali su oni koji su se i time pozabavili, samo 50 dana vladavine, predstavlja pobedu Sjedinjenih Američkih Država – preciznije: Bele kuće predsednika SAD Donalda Trampa – nad njegovim evropskim, kako se to kaže uz sve više cinizma, partnerima.
Dokaz ovog sukoba i njegovog ishoda i više je nego očigledan.
„Drago mi je što će skupština sutra održati sednicu o izglasavanju nepoverenja vladi“, tvitovao je 24. marta, dan uoči pada Kurtijeve vlade, američki ambasador u Prištini Filip Kosnet.
Dok je istog dana, takođe preko tvitera, nemački ambasador Kristijan Helt, u sopstveno i u ime svoje francuske koleginice Mari-Kristin Butel, „izrazio zabrinutost obe prestonice“ i „pozvao Demokratski savez Kosova“ – dotadašnjeg koalicionog partnera Kurtijevog „Samoopredeljenja“ – „da još jednom razmisli o izglasavanju nepoverenja vladi i da očuva stabilnu vladu koja će se suočiti sa izazovima“.
Tom saopštenju prethodio je i telefonski razgovor Kurtija i nemačke kancelarke Angele Merkel u kome mu je ona „ponudila podršku u borbi protiv korupcije za široki i ambiciozni program reformi u zemlji“ i tome slično u neskrivenom gestu podrške, međutim, uzalud.
Pa je Nemica Viola Kramon, izvestiteljka EU za Kosovo, potom iskazala stav svoje zemlje povodom ovakvog razvoja događaja: „Neverovatno. Neodgovorno. Osećam ogromnu žalost zbog građana Kosova. Oni ne zaslužuju ovo… Sada je od ključne važnosti da se osigura efikasan odgovor na Kovid-19 – a ne da se ruši vlada!“
Kosovski boj transatlantskih saveznika, na koji „Pečat“ ukazuje već neko vreme, ovime je doživeo kulminaciju. Pri čemu to ne znači i da će dalji tok događaja od sad ići u pravcu smirivanja. Naprotiv, pre će biti da prava uzbuđenja tek predstoje.

PRIŠTINSKA PREVIRANJA Počev od same Prištine.
Pre svega nije jasno kakav je, uopšte, dalji redosled poteza, jer ustav takozvanog Kosova ostavlja sasvim dovoljno prostora za sasvim različita tumačenja.
Član 100 („Glasanje o poverenju ili nepoverenju vladi“) u stavu 6 šturo navodi da se „vlada smatra u ostavci (…) ukoliko je predlog o nepoverenju vladi izglasan“.
Šta se pak dešava u tom slučaju nije precizirano do mere da ne bude mesta za različita kreativna tumačenja. Član 82, tako, kaže da se „skupština može“ – može, ne i da se mora – „raspustiti od strane predsednika Republike Kosovo ako se uspešno izglasa nepoverenje vladi“, dok (donekle) nasuprot ovome član 95, stav 5, određuje da, „ukoliko premijer da ostavku“ – što ovde nije slučaj – „ili iz nekih drugih razloga njegovo/njeno mesto ostane slobodno“ – a to bi ovde mogao da bude slučaj, ako se tako protumači – „predsednik Republike Kosovo, u konsultaciji sa političkom partijom ili koalicijom koja je dobila većinu u Skupštini“ – opet dilema: na izborima ili kao proizvod naknadnih dogovora? – „imenuje novog kandidata za formiranje vlade“.
Da li će Priština dobiti novu vladu, na primer, Demokratskog saveza Kosova (LDK) i Demokratske partije Kosova Kadrija Veseljija (i Hašima Tačija)? Ili će Kurti o(p)stati kao tehnički premijer do novih izbora i potonjeg izbora nove vlade?
Tači najavljuje da će održati konsultacije s parlamentarnim strankama, Veselji kaže da njegova (njihova) partija neće inicirati formiranje nove vlade – ali ne i da se neće odazvati pozivu koji bi inicirao neko drugi – dok funkcioner LDK-a Avdulah Hoti otvorenim ostavlja obe mogućnosti, i da se ide na nove izbore i da bude formirana nova skupštinska većina. „Samoopredeljenje“, nasuprot tome, izričito zahteva izbore, a funkcioner ovog pokreta Agim Bahtiri, gradonačelnik Južne Mitrovice, čak je pripretio „bratoubilaštvom“ ukoliko vanredih izbora ne bude.
Da je Kosovo sve bliže daljem političkom sukobu govori i vest da je vršilac dužnosti njihovog ministra unutrašnjih poslova Dželal Svečla podneo krivičnu prijavu protiv Hašima Tačija (zbog „nepoštovanja vladinih odluka u cilju sprečavanja širenja virusa korona“), a pitanje je i šta će se dešavati u DSK-u budući da je njegova uticajna funkcionerka Vjosa Osmani, predsednica Skupštine Kosova, nasuprot partijskom stavu glasala protiv obaranja Kurtijeve vlade.
I sve bismo ovo možda i mogli da prihvatimo kao deo njihovog političkog folklora, pa i kao proizvod hroničnog manjka državotvorne svesti, da ovo pitanje – ko će naslediti Aljbina Kurtija – nije direktno izazvano međunarodnom bitkom za njegovu smenu i, u osnovi svega, razlozima koji su i doveli do te bitke.

TAJNI PLANOVI I NJIHOVA OPSTRUKCIJA Zašto je Trampova Amerika želela da smeni Aljbina Kurtija, i zašto Nemačka i Francuska to nisu želele? Šta bi Kurtijev naslednik trebalo da uradi, što on nije želeo pa je zato i postao nepoželjan u Vašingtonu, a ostao poželjan u Berlinu i Parizu? Postoji li tajni plan za podelu Kosova i Metohije, ili se planira nešto sasvim drugačije?
Šon Birns, penzionisani američki diplomata, šef njihove posmatračke misije na Kosmetu 1998. i 1999. godine, tvrdi: „Predsednici Kosova i Srbije, Hašim Tači i Aleksandar Vučić, pripremili su nacrt sveobuhvatnog sporazuma… On je skoro spreman za potpisivanje, ali ga blokira odbijanje Aljbina Kurtija da ukine takse, kao i ustavno sporenje oko pitanja ko je nadležan za dijalog sa Srbijom. Nacrt sporazuma navodno uključuje razmenu teritorija.“
U osnovi istovetnu tvrdnju čuli smo u poslednje vreme – otkako se Trampov specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel naročito angažovao u svojoj misiji – i od britanskog novinara Tima Džude, od profesora vašingtonskog „Džons Hopkins“ univerziteta Edvarda Džozefa, od bivšeg američkog diplomate i albanskog lobiste Danijela Servera…
I sve je ove tvrdnje, uključujući sad i Birnsovu, Grenel izričito demantovao, ponavljajući da teritorijalna razmena nija predmet razgovora i da je on fokusiran na unapređenje ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine.
Neko dakle, očigledno, ne govori istinu.
Prvu varijantu – da se o podeli, iliti razgraničenju, ipak razgovara – nije moguće tako lako odbaciti već i zato što su obojica (navodnih) učesnika u sastavljanju ovakvog (tobožnjeg) plana u više navrata u ne tako davnoj prošlosti iskazivali svoju naklonost ovakvom rešenju.
S druge strane, međutim, ne treba – štaviše, ne sme se – izgubiti iz vida ni da Maršal, Džozef, Server i malopre citirani Birns pripadaju onoj staroj, nazovimo je tako, klintonističkoj strukturi koja, evo, već četvrtu godinu opstruiše sve planove Trampa i njegove administracije koji nisu u skladu s njihovim planovima; Birns je, inače, bio jedan od potpisnika otvorenog pisma Donaldu Trampu uoči predsedničkih izbora 2016. godine (21. oktobar 2016) u kome mu je upućen zahtev da se „odrekne podrške Vojislava Šešelja, kao i svojih ranijih izjava o NATO intervenciji u bivšoj Jugoslaviji. On treba da prihvati politiku koja je spasila mnoge živote i sprečila humanitarnu katastrofu“.
Tako da je opravdana pomisao da, kao što to čine i inače, i na ovom pitanju ovi ljudi pokušavaju da opstruišu Trampovu politiku. Samo, koja je to politika?
Na ovo pitanje – na koje još ne znamo odgovor – može da se uzvrati nekolicinom drugih pitanja. Zašto bi, naime, oni koji su sve vreme podržavali nezavisnost Kosova, i uz to prilježno radili na tom pregnuću, sad odjednom bili protiv sporazuma kojim bi Srbija priznala tu nezavisnost, uz tek nešto malo izmenjene granice? Zar Leposavić i, na primer, Zubin Potok prave toliku razliku da pragmatični Amerikanci, zarad ostvarenja cilja na kome rade već barem tri decenije, nisu spremni na tolicko odricanje? Nego su spremni da zbog toga ovoliko poremete odnose s Nemačkom i Francuskom.
Ili je pak reč o nečemu sasvim drugačijem – opstruiše se plan koji je sasvim suprotan njihovim planovima, a pronošenje ovih glasina o podeli je samo deo njihove strategije opstrukcije? Koji bi inače motiv imali da u javnost iznose detalje tajnog plana koji je uglavnom identičan njihovim javnim nastojanjima? Ovo bi objašnjenje podrazumevalo da Trampova administracija zapravo planira skoro pa potpuni kosmetski preokret; možda u skladu s nedavnom preporukom Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS), koji je proglašen za najuticajniji tink-tenk u SAD a to znači da ima mnogo uticaja, da Vašington prestane da insistira na uzajamnom priznanju i da se fokusira na ekonomiju odnosa Beograda i Prištine, ovo pak kao način za popravljanje odnosa s Rusijom koji bi onda imao i širi, globalni značaj.
Pitanja je previše, odgovora premalo. Izvesno je samo da nam nova iznenađenja, kada se svi presaberu od ovoga što nam se sada događa a to će potrajati poprilično, tek predstoje. Na dobro ili na zlo, videćemo, od toga ne možemo da pobegnemo u izolaciju koja spasava glavu.

[/restrict]