Nekrolog velikog pisca samom sebi

Prustovsko (čitalačko) traganje u doba korone

Za kojim autorom i čijim knjigama bi posegao, da je živ – a upravo je sto deset godina od njegovog rođenja (26. april 1910 – 11. jul 1982) – Meša Selimović u ovo haotično i turobno vreme: bio bi to, sudeći po autobiografiji (bolje da sam napišem ono što znam o sebi, nego da nekrologe pišu, na brzinu, oni što ne znaju) najverovatnije Fjodor Dostojevski, koji mu je, još u ranim godinama, otkrio „nepoznati svijet tajni ljudske duše“, toliko čaroban da je ostao „zabezeknut“ zaprepašćujućom sposobnošću „ronjenja do vrtoglavih dubina duše“ gde se „gubi dah“

U dugim satima i danima osame i izopštenosti, u turobno, i zastrašujuće (ne)vreme korone (dokle?), lekovito pribežište (i spasonosno bekstvo) može, zaista, da pruži povratak već (najčešće davno) iščitanim knjigama. To deluje kao prustovsko traganje za izgubljenim vremenom, po nostalgičnom zvuku koji, maglovito, a zavodljivo, još treperi u nama.
Tako „izazvana“ izronila su mi ovih dana, u podužoj „koloni“ knjiga koje se gotovo nestrpljivo „nude“, „Sjećanja“ i sećanja Meše Selimovića, na sebe sama i, autobiografski, na druge i o drugima. Zaista, i kad zaista naizgled pišemo samo o sebi, pišemo neizostavno i o drugima: lucidni Borislav Mihajlović Mihiz (1922–1997) nije slučajno svoj životopis (dva toma) naslovio „Autobiografija o drugima“.

Pismo iz zatočeništva

Ako je u ovoj teskobi, i ovom mom pismu iz zatočeništva „Pečatu“, nimalo slučajan izbor „pao“ na Mešu i njegovu autobiografiju, slučaj je učinio i upriličio nešto nenamerno i neočekivano: sto deset je godina (26. april 1910, Tuzla) od rođenja velikog pisca, zaštitnog znaka i simbola (u najboljem smislu) srpske literature i, uopšte, literature (BH) na srpskom jeziku.
I Meša bi, da je dočekao ovo haotično vreme planetarne sluđenosti, sasvim sigurno činio sve da iskoči iz sopstvene teskobe (simptomatični, nimalo slučajni, naslovi njegovih knjiga velike osame: „Ostrvo“, „Tvrđava“) kao što je to, uostalom, činio i za sumornog života, iz čijeg čemera je kapala bolna ali kristalna reč. Čuveni „Derviš i smrt“ kristalisao se, godinama, oko autorove neprebolne rane: njegovog starijeg brata, iz potpuno bizarnog razloga (uzeo je, kao oficir, ženeći se, iz „narodnog magazina“ jedan krevet i dve stolice!), streljali su saborci, partizani. Revolucija je, u ovom slučaju, i bukvalno ubila svoje dete.
Za autora „Derviša“ rana koja je krvarila do kraja života: surova likvidacija (opaka i razarajuća dogma: obrazloženje prekog suda bilo je da okrivljeni potiče iz poznate partizanske porodice!) njegovog brata (Šefkija) izvršena je na samom koncu rata (Drugog svetskog), u osvit slobode. U „Sjećanjima“, decenijama potom, Meša je zabeležio: „Taj nevjerovatan, slijepi, maloumni čin bio je prekretnica u životu svih članova moje porodice: svi smo osjetili da su se desile stvari koje nikad nismo mogli očekivati. I nije riječ o smrti nekog od nas, na to smo bili spremni, sedmoro nas je bilo u revoluciji, već u tako užasnoj nepravdi, bez razloga i smisla…“

Fascinantni svet nagona

Za čime bi, u ovakvom času grozne pošasti, posegao Meša? Prvi izbor bi, najverovatnije, bio Fjodor Dostojevski. Pročitao je njegove „Bedne ljude“ u četvrtom razredu gimnazije. I zaprepastila ga je ta „čudesna literatura“: Otkrila mu je „neslućeni i nepoznati svijet tajni ljudske duše“, toliko isprepleten i toliko čaroban, da je „ostao zabezeknut“. Vraćao mu se, kaže, potom neprestano, oduševljen tom „čarobnjaku koji je otkrio sve tajne književnog zanata“. Bio je i ostao uveren da je to „više od literature“, da je to „nanovo oblikovanje života“.
Dostojevski mu je otkrio „fascinantni svijet nagona“, i odbolovao ga, kao pisca, još premlad za „njegovu demoničnost, za zaprepašćujuću sposobnost ronjenja do vrtoglavih dubina duše“ gde se „gubi dah“. „Zarobio“ ga je za čitav život, ali nije na njega, književno, „presudno i bitno uticao“. Shvatio je, jednostavno, da se „Dostojevski ne može slediti…“
Iz ranih dana „najupečatljivija i najuzbudljivija“ knjiga bila mu je Zolin „Žerminal“ (Emil Zola, francuski romansijer, 1840–1902). Junaci „Žerminala“ živeli su tu uz njega, i pored njega: tušanjski rudari iz „Kreke“, koji su dolazili kući (posle kafana) „kivni na cio svijet, i svu svoju muku iskaljivali bijući svoje žene i djecu, poslije bi spavali teško i dugo, do sledeće smjene u jami“.
Pod uticajem „Žerminala“ napisao je, kao student (negde „oko 1932“), nekoliko crtica o „svojim rudarima“, meka, dečjeg srca, a, kad popiju, „opasnih i mahnitih“ i poslao „Politici“. Rukopis mu je vraćen. I više se, razočaran, nije „usudio da ga ikome uputi“.

Zakasnela slava

Tražio je dugo sebe u drugima sve dok se nije pronašao u samom sebi. Prilično kasno. Snažnije se oglasio kad mu je bilo pedeset godina, vreme kad pisci, najčešće, već uživaju u stečenoj slavi. Ona je Meši, sada već nesporna i ogromna, stigla zakasnelo, s „Dervišem“. Na „putu u literaturu“, i traženju sopstvenog jezika za „teške teme“, nije nalazio ono što je tražio ni kod (naših) pisaca koje je veoma cenio. U pogledu jezika, „sposobnog da izrazi apstrakciju“ i da se „sublimiše u intelektualni ili emocionalni izraz“, najviše je, kaže, učio od „muslimanske narodne balade i (najmisaonije) od Njegoša“.
U tim „mukama s rečima“, posebno kad se radilo o „Dervišu“, nije bilo pomoći ni od pisaca koje je posebno uvažavao i izdvajao. Jezik Miloša Crnjanskog, „vrlo rafinovan, probran, savitljiv, barokno razuđen, bogat“, činio mu se „sav na površini“, nepogodan za „dramatične situacije“, a pogotovu za „dijabolična“ stanja koja su se u njemu sve češće javljala.
Miroslav Krleža: „Snažan, silovit, ekrazitne snage, jezik-usov, jezik-bujica, bojovni jezik koji raznosi protivnika, maksimalno izražajan u negaciji“, ali za Mešinu literarnu potrebu „suviše retoričan i knjiški“, nepodoban za „misaone finese“, za „sadržajnu misaonu dubinu“.
Nije pomagao ni veliki Ivo Andrić. Njegov „miran, staložen, prodoran, iznijansiran, izbalansiran jezik“, pogodan, inače, za opisivanje svakog „mraka i čuda u čovjeku“, bio mu je, ipak, suviše miran, gotovo hladan, za „bure i nemire kakvi su se u meni ukazivali“. Trebalo bi biti, primećuje skromno, „pisac najvećeg formata“ pa iz tog jezika izvući takva „sazvučja i njime postići takvu snagu kao što uspijeva Andriću“.

Jezik za svoju dušu

Morao je pronaći, opet izvinjavajuće, „ne bolji i ekspresivniji jezik“, ni suptilniji, („to bi bila smiješna i nerealna ambicija“) već „jezik za moju ruku i moju dušu“, jezik koji će najbolje odgovarati onome što je u njemu „ključalo“. Nije, kaže, znao šta traži, samo je naslućivao kakav bi to jezik trebalo da bude, uz opasku da će „znati šta traži, kad nađe“. I našao je. U „Dervišu“ je zaista našao jezik „za svoju ruku i dušu“. Svoj. Neponovljiv.
„Krivac“ za nastanak „Sjećanja“, koja su građena i dograđivana „u etapama“, bio je jedan (neimenovan) mlad novinar. Uputila ga je redakcija da zapiše razgovore sa Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Mihailom Lalićem i Mešom. Razgovarali su „dugo i srdačno“. Mladi kolega je sve „marljivo zabilježio“, uzeo desetak fotografija, poslao mu potom dvadeset pet stranica prekucanog teksta, radi autorizacije, s molbom da odgovori još na neka pitanja. Učinio je to.
Posle nekoliko meseci Crnjanski mu je ispričao kako je pitao redakciju zašto ni posle tolikog vremena nije objavljen razgovor koji je s njim obavio novinar. Iz redakcije su mu, „mirno i učtivo“, objasnili da će taj zapisani razgovor, kao i oni sa Andrićem, Lalićem i Selimovićem, biti objavljen „posle naše smrti“.

Ljudi od reda

Zadivila me, piše Meša, „sistematičnost i praktičnost“ tih ljudi koji su želeli da prekinu s „ružnom praksom“ da se čitulje pišu na brzinu, preko noći, i odlučili da „pravovremeno pripreme cjelovite, autentične, autorizovane materijale za tužni trenutak smrti ljudi o kojima će se tek tada doznati da su bili zaslužni za domovinu“.
Iako još „nije mislio na smrt“, bio je saglasan s „ljudima od reda“ da ništa ne treba ostavljati slučaju i da „sve treba svršiti na vreme“. Zar nije „bolje, da ja sam o sebi, dok sam živ, napišem ono što znam“ nego da drugi, „kad umrem, pišu o meni ono što ne znaju, a ja u grobu živ da se pojedem što nikome ne mogu da odgovorim po zasluzi“. Dodatni razlog: pisanjem o sebi za života, pruža priliku svakom da mu prigovori zbog „eventualnih netačnosti“.
Proširio je razgovor s onim „mladim novinarom“ na zahtev profesorke Razije Lagumdžija, koja je za izdavačku kuću „Svjetlost“ iz Sarajeva pripremala izbor kritika o njegovom delu („Kritičari o Meši Selimoviću“), da napiše autobiografiju.

Zavičajne muke i nesporazumi

Tekst „Sjećanja“ pojavio se, ekskluzivno, u nastavcima, na stranicama sarajevskog „Oslobođenja“ (1972). List je time započeo tek ustanovljenu rubriku „Svjedočanstva o Svedočanstvima“. U novogodišnjem broju „Oslobođenja“ izašli su svi podaci o rubrici koja je pokrenuta povodom njegovih „Sjećanja“, informacije o svim autorima, s fotografijama, a Meša nije uopšte spomenut: „Oslobođenje“ se pohvalilo da je tu rubriku započelo s – Miroslavom Krležom (?!).
Još jedan u nizu Mešinih „nesporazuma“ sa zavičajnom Bosnom. A bilo ih je, zaista, bolnih i grubih, mnogo. Neki njegovi zemljaci, muslimani, zamerili su mu (i zamerali) što je „iskopao“ svoj srpski rodoslov (od bratstva Vujovića iz Crne Gore), što je uvek koristio ime Meša, a ne kršteno Mehmed (koje su mu, inače, u vreme studija u Beogradu, nadenuli „njegovi Hercegovci“), sumnjičeći ga da se „stidi muslimanstva“ (što je uvek poricao). Jedan učeni i tolerantni muslimanski intelektualac posetio ga je posle objavljivanja „Derviša“, i u ime Islamske zajednice, hvaleći roman, učtivo ali ozbiljno, zamerio što je naše (bosansko) muslimanstvo označio kao – „otpadništvo“. Ostao je nepokolebljiv.

Nekrolozi prijateljima

Iako je, pomenuli smo, bio ubeđen kako je bolje da, i kao nekrolog, piše sam o sebi nego da to čine drugi, „prekršio“ je to ostavivši takođe sjajna sećanje (štampana u autobiografiji) o „preminulim prijateljima“: Veljku Petroviću, Milanu Bogdanoviću, Isaku Samokovliji, Hamzi Humi, Marku Markoviću i Jovanu Popoviću.
Namera ovog pisma čitaocima „Pečata“ iz prinudnog (korona) zatočeništva nije, dakako, prepričavanje čarobnih tekstova Meše Selimovića nego, makar neuspeli, pokušaj da sa čitaocima mog i njihovog nedeljnika podelim čari ovog čitanja. Pa u tom kontekstu kratak pogled (samo) na portret Milana Bogdanovića, impresivniji i življi od svih meni, u dugom čitalačkom veku, poznatih. Bogdanović je (ovde) označen i ozračen intimistički toplo, jakim gotovo himničnim bojama, kao vedra, renesansna, lucidna ličnost, majstor uživanja i „ljubavnik života“, blistav u svemu.
I na kraju, iz Bogdanovićevog kazivanja, jedna epizoda šekspirovskog (tragičnog) formata. Milan je, u (nesrećnom) aprilskom ratu 1941, bio, kao oficir, određen za ađutanta vojvode Petra Bojovića. Kapitulacija ih je zatekla negde kod Nikšića. Odlučili su da se vrate u Srbiju. Naišli su, na jednoj visoravni, na masu naoružanih jugoslovenskih vojnika. Njih oko dve-tri hiljade, bez komandanata.

Sramota, pa ponos

Ostareli vojvoda, njegov ađutant, ordonans i šofer su stali da potraže malo benzina za svoj džip. U tom času naišla je manja motorizovana nemačka kolona u automobilima i na motociklima. Svega tridesetak. Naredili su da se jugoslovenski vojnici razoružaju i idu kud hoće. I vojnici su to pokorno poslušali. Bogdanović se uzbudio i postideo. Zar da šaka Nemaca razoružava čitavu diviziju. Samo da im je neko komandovao, a Milan se dvoumio da li to sam da učini: ogromna masa vojnika pojela bi Nemce, satrla ih u tren…
Ništa od toga. Dok su postiđenog Bogdanovića raspinjala velika pitanja morala i narodnog ponosa, dogodilo se nešto „koliko praktično toliko groteskno“: snalažljivi šofer je stigao s kantom benzina. Nemci su ga velikodušno „ustupili vojvodi“. Stigli su njihovi oficiri, s poštovanjem pozdravili vojvodu, nudeći mu svaku pomoć i pratnju.
Zahvalili su i odbili. Kad su stigli u Kraljevo, usledio je epilog priče. Kroz grad je, prkosno, marširala duga kolona nemačke vojske s komandantom na čelu. Iz grupe starijih ljudi koja je sedela pred jednom kafanom, kad je čelo kolone stiglo pred nju, izdvojio se stariji čovek, u srbijanskom gunju, s šajkačom na glavi, prišao mirno i opalio dvaput iz revolvera u komandanta. I starca su odmah ubili.
Milan je ispričao Meši: postideo sam se tog antičkog gesta, bio je to (indirektni) prekor njegovom i njihovom kukavičluku. I, u isto vreme, bio je ponosan: video je da ima još junaka…