Duše zaražene

Od ludog brašna mese i razvlače naše ludo testo. Poslušnost, pumpana fluidnim strahom, postignuta je time što se postupno sužavanje slobode izbora predstavlja kao čin sistemske brige. Na ovo refleksno odgovaraju ekranski istanjene svesti svih današnjih naraštaja

Najteže je nositi se s poluistinom“, znao mi je reći stric Mladen, matematičar i operator na kabastim računarima Zavoda za statistiku Srbije, u onom masivnom zdanju uvrh padine Miloševe ulice gde je, već odavno, resor svemoćnih finansija. Gola laž, nepokriveno tvrđenje, makar bilo robusno i bezočno, nema pravu snagu ni kada je Moć pogura. Poluistina pričini nevolju moralnim osetljivcima, premda se njen polovično verodostojni sadržaj čudovišno izobličava. Prostor između poluistine i pune istine zjapi i zaposeda ga krivotvorina – kao virus ubačen zarad ciljanog razornog učinka.
„Ne može čovek danas nikome da veruje“, govorila je nana Rada, majka moje mame. Odavala je bezmerno poverenje i uvek ga je iznova opravdavala. A to njeno danas seže u prividno stabilna vremena – Pre Ove Ere. Na Ovo Danas, globalno i lokalno, verovatno bi zaćutala, ako ne bi, iz skrovitih izvora, ubrizgala, sebi i nama, nov dotok poverenja u život. Možemo li trajati bez takvih dotoka? Poverenje izrasta u veru, a nepoverenje prerasta u strahove i zlo bez granica. Osobito u svetu koji nas uči i prenaglašava da je sve što nam se činilo vrednim, večnim i čovečnim – manje ili više manipulacija, teret slobodi pojedinca, da među ljudima nema čistog, gradilačkog i nesebičnog napora. Lažljivci, opsenari, đavolji šegrti, ništaci u vidu zanata – načelno su teorijski opravdani. I tako caruju, poglavito sa sazvežđa ekrana za koje smo prikovani.
Napokon, više Moć i ne polaže toliko na ubedljivost svojih dokaza, jer za tim i nema potrebe. Živa masa dobrano je prerađena u projektovanom smeru, a glavni tok, običan život, podešen prema meri kontrolora sveta. Kao u pesmi Novice Tadića „Ljudi u obrtnim vratima“: „Vrata se okreću, sve je u pokretu, / svi smo u mlinu. // Od nas se ludo brašno / za pekaru nekog đavola pravi.“ Taman tako. A od ludog brašna mese i razvlače naše ludo testo. Poslušnost, pumpana fluidnim strahom, postignuta je time što se postupno sužavanje slobode izbora predstavlja kao čin sistemske brige. Na ovo refleksno odgovaraju ekranski istanjene svesti svih današnjih naraštaja. Svetski Kurjaci, široko nasmešeni, sve manje se prikrivaju ispod nemarno ogrnute jagnjeće kože. Ali zato, opitno i planski, seju ofanzivni virus straha na izabrane teme, prekrivajući štetočinstva i boleštine od kojih ubiraju stratešku dobit. I zalud što je Noam Čomski, kao za prvačiće, svesnima u svetu iscrtao mehanizam globalnog zamajavanja, prost i delatan. Svi smo u obrtnim vratima.
Narod naš, sa svake strane izvaran, kuvan i pečen, nesklon je da veruje bajkama i uspavankama svetskih kurjaka i domaćih kurjačića – ali realno nema kud, podozreva da nema povoljnog, jedino manje nepovoljnog ishoda. Tokom čitave mlake i ustajale zime, recimo, nigde (do na planinama) ne mogasmo udahnuti bez ukusa zagoretine. Reditelj i Glavni Glumac Našeg Javnog Pozorja s podsmehom nam, tim povodom, poruči da nema novih radnih mesta bez dima i gareži. Disati ili primati kakvu-takvu platu? Prelomio je on – da ne muči druge mukama teških i hrabrih izbora. I ko je zadržao zrnce poverenja – a čovek je biće poverenja – u reči s najviših mesta globalnih i ovdašnjih emitera istine za javnu upotrebu neizbežno se upita kojim istinama na istu temu verovati, jučerašnjim ili današnjim, trenutnim ili od pre pet minuta rečenim? Jer jedna drugu poriču, uskaču jedna drugoj u usta.
Sve je izvesnije da se sile u vazduhu otržu kontroli a ovakve priredbe brižnika globalnog zdravlja periodično obnavljaju, te da je opasnost od novog konspirativnog virusnog produkta „veća od svoje veličine“. Udara u tanku strunu instinkta održanja svačim pometene, automatizovane mase umrežene globalnim paukovim, lepljivim i otrovnim mrežama. Pokazujemo sklonost utapanja u čašu vode, kao i vratolomni raspon čovečanskog niskog proseka. Neveseli katalog ljudskosti.
Često pomislim „Bolje je ne znati no znati“, ponavljajući zatureni stih Ivana V. Lalića. Ljudi se inače dele na plošno obaveštene, isuviše obaveštene i na one što odbijaju da znaju. Svi smo pomalo i jedno i drugo i treće. Poluistine, o mnogim stvarima na nebu i zemlji o kojima naša mudrost i ne sanja, polusaznanja, mahom nepovezana, i ne hoteći prihranjuju virus straha i beznađa što kuti u našoj tami, gde prebivaju naše unutarnje bube što se, na svetlo sijalice u noći, razmile po ćoškovima, ili miševi koji drhture u rupama, ne bi li ostali neprimećeni, nesmazani.
Koliko je i kakvo tek lice stvari koje ne znamo, niti umemo da zamislimo?
Svaka reč ima rep. Pesma s tim dodatkom računa, kao bonusom koji katkad zasluži kao sluškinja starog i mudrog Pisma, pameti nezavisne od posednutog znanja pesnika. Tako se i ponešto što pisac ovih redova ne zna da zna steklo u ovom sonetu o virusu, sonetu sa repom:

SONET O VIRUSU, SA REPOM

Svete naš, jedva i dosad podnošen,
Sa greškom fabričkom (a i sâm kvaran sam)
Kolaju posvud tajne kliconoše.
Početak proleća, sunčan i zarazan.
Masku preko maske na lice namičem
Pod kužnim dahom medijskih nalaza,
U slatkom staništu samoutamničen.
Smak sveta spreman – možda i zakazan.
Telo ne ostaje imetak privatni
Ako li ugosti, u sebe prihvati
Umni virus, fine naučne izrade.
Ojačan, sagori plot što ga neguje,
Zadat da promine i privileguje
Zdrava plućna krila zlatne milijarde.
*
A duša lakoma i sklona nasladi
Grči se, grize, ali ne pomišlja
Da nam duboko Svetska Moć zasadi
Virus ljudske bube i čovekòmiša.