Ponavlja li se dramatična migrantska 2015. godina

Strah od onog (zlog) proleća koje je radikalno promenilo Nemačku: lansiralo je desničarske populiste i ekstremiste u političku orbitu, podstaklo talas rasistički motivisanog nasilja, sa čitavom serijom atentata, i oživelo bauk nacizma, pred čim je zvanična politika (pre)dugo zatvarala oči, dok to nije postalo ozbiljna pretnja ionako uzdrmanoj demokratiji i direktna opasnost za bezbednost zemlje

Haotične, i drastične, scene na grčko-turskoj granici uključile su dramatičan alarm (i) u Berlinu, s posebnim razlogom. Mediji i političari se gotovo panično pitaju: ponavlja li se (zlo) migrantsko proleće 2015. usred zime 2020. godine?
Reč je o proleću koje je radikalno promenilo situaciju u zemlji i učinilo je politički eksplozivnom: lansiralo je desničarske populiste i ekstremiste u političku orbitu (famozna Alternativa za Nemačku osvojila je, gotovo na prepad, sve pokrajinske parlamente a u Bundestagu postala najjača opoziciona snaga!) i podstaklo talas rasistički motivisanog nasilja, sa čitavom serijom atentata i masovnih ubistava, i oživelo bauk nacizma, koji sve očitije, i drskije, iz podzemlja izlazi na javnu scenu, i postaje ozbiljna pretnja ionako uzdrmanoj demokratiji i direktna pretnja bezbednosti zemlje.

Uzaludni pozivi u pomoć

Pred migrantskom zimom 2020. Evropljani stoje bez suvislog odgovora i nesložno kao što su to bili, i činili, onog proleća 2015. godine. S jednom, uočljivom, i velikom, razlikom: Angela Merkel danas nije više sposobna, ni voljna, da onako velikodušno, otvarajući širom (nemačka) vrata, odgovori na pozive u pomoć koje kancelarki, nekadašnjoj „migrantskoj majci“, šalje i ovoga puta „lavina“ migrantskih nesrećnika.
Merkelova se, međutim, makar i nevoljno, našla i u središtu nove krize. Mediji je, naime, podsećaju na njenu odgovornost. I upućuju da deluje. U tri smera. Prvo: da sklopi (ko će ako ne ona), novi sporazum s Erdoganom, uz dodatne finansije. Mogla bi pri tome da barata ne samo novcem EU nego i jakom nemačkom kartom. Uz njen pritisak, „Folksvagen“ (koji se još koleba) bi mogao da izgradi fabrike u Turskoj (proizvodio bi se pasat): a zbog 30.000 novih radnih mesta i nepopustljivi turski predsednik bi mogao da bude popustljiv.
Drugo: kancelarka bi (ko ako ne ona) trebalo da posreduje između Erdogana i Putina u sirijskom sporu i tako, bar donekle, ublaži migrantsku krizu. Eskalacija sukoba s kojim se dva lidera suočavaju ne odgovara nijednom. Ali oba su, primećuju nemački mediji, odviše gordi da sami izađu iz sadašnjeg spora.

Erdoganov račun i računica

I treće: Merkelova bi, snažnije nego 2015, mogla da pritisne članice evropske familije da prihvate raspodelu izbeglica. Mogla bi, opet, da koristi jaku nemačku kartu: u jeku žučnih rasprava o novom budžetu EU najveći neto platiša bio bi u stanju da ubedi i one najtvrdokornije na istočnoj strani…
Turski predsednik Erdogan, inače, ispostavlja, otvaranjem granica s Grčkom i Bugarskom za migrante, finansijski i politički račun Evropljanima. Jednostranom suspenzijom „dila“, sklopljenog sa Evropskom unijom 2015 – on će zaustaviti reku izbeglica, a oni zauzvrat dublje zavući ruku u (budžetski) džep – turski predsednik pokušava da ostvari dva cilja: da dobije još koju milijardu evra (tvrdi da mu i ono ranije obećano nije isplaćeno) i političku podršku za (problematičnu) sirijsku ratnu avanturu.
Hoće li u ovom političkom hazardu visokog rizika Erdogan ostati praznih ruku ili ne, zavisiće više od razvoja situacije s migrantima, nego od odbojnih reagovanja političara (u nemačkom slučaju uglavnom iz „drugog ešelona“) koji poručuju da neće prihvatiti (njegove) ucene.
Jedini evropski, za sada, odgovor (i prvo veliko iskušenje u hrvatskom predsedavanju EU) u trenutku pisanja ovog teksta je onaj policijski: hitan sastanak ministara unutrašnjih poslova i slanje graničara Fronteksa u pomoć Grcima koji su praktično ostavljeni na cedilu. Nema odgovora šta, zaista, učiniti s toliko migranata.

Masakr u gradiću Hanau

Nemačka ne bi da pred migrantima sasvim zatvori vrata (u tome igraju ulogu kako humani i moralni, tako i ekonomski razlozi: njena privreda je žedna, ne samo kvalifikovane, radne snage), ali bi da to, za razliku od 2015, bude „organizovano“. Većina evropskih zemalja se, međutim, pretvara u bedeme, s podignutim zidovima i bodljikavim žicama. Ideja o kvotama, i solidarnosti u ravnomernijoj raspodeli „tereta“, propala je još onog (famoznog) proleća 2015.
Haotična i dramatična situacija na grčkoj granici, iako još daleko od nemačkog tla, usijava dodatno ionako usijanu političku atmosferu nastalu posle masakra u gradiću Hanau. Četrdesettrogodišnji Tobijas Ratjen je, podsetimo, u sumanutom (rasističkom) pohodu, poubijao deset osoba s migrantskim poreklom (na kraju je ustrelio majku i sebe) i time, konstatuju nemački mediji, postigao „tužan rekord“: likvidirao je više žrtava nego njegovi prethodnici, rasistički motivisana „sabraća“ i atentatori, pojedinačno.

Rasistički motivisani zločini

Masakr iz Hanaua bio je tek poslednji u sve učestalijem nizu rasistički motivisanih zločina. Spomenuću samo još dva. Napad na sinagogu u Haleu, zbog kojeg se Jevreji u ovoj zemlji osećaju sve ugroženije. Gotovo uspaničeno. I likvidaciju lokalnog političara vladajuće stranke (CDU) Valtera Libkea iz Kasela: bio je to prvi političar posle rata koji je pao kao žrtva ekstremnih desničara.
Posle masakra u varošici Hanau uključen je „crveni alarm“: političari najvišeg ranga demonstrirali su (zakasnelu) odlučnost u borbi protiv desničarskog ekstremizma, rasizma i nacizma. Kancelarka Angela Merkel je upozorila na „otrov rasizma i otrov mržnje“, ali o „protivotrovu“, konstatuje „Špigl“, ni reči.
Iako je većina zvaničnih ličnosti od formata saglasna u oceni da desničarski ekstremizam i terorizam predstavljaju „najveću pretnju našoj demokratiji“ (ministarka pravde Kristine Lambreht, SPD), ostaje činjenica da država još nije pronašla adekvatan i efikasan odgovor na ovu pretnju. Mediji podsećaju da bi, po učestalosti zločina, „nemačka zima 2020“ mogla da se pretvori u pandan „nemačkoj jeseni 1977“.

Kad država žmuri na jedno oko

Te jeseni su (levičarski) teroristi, pripadnici „Frakcije crvene armije“ (famozni RAF) izazvali vanredno stanje u Zapadnoj Nemačkoj i, serijom otmica i atentata na „kapitalističke i imperijalističke simbole“ (industrijalce, bankare, tužioce, generale i diplomate) gurnuli zemlju u dotad najtežu, ne samo političku, krizu. U nepoštednom ratu države i terorista, koji je trajao godinama, palo je, s jedne i druge strane, mnogo glava.
Kad su u pitanju ekstremni desničari, država, ne bar do sada, nije pokazivala, i pokazala, takvu beskompromisnu odlučnost. Naprotiv, „žmurila je na jedno oko“, ignorisala i bagatelisala opasnost koja je pretila, i preti, s te strane. U tome su trenutno saglasni, napokon, i zvaničnici i uticajni mediji. Savezni ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer i šef Ureda za zaštitu ustavnog poretka (tajna policija) Tomas Haldenvang su priznali da su politika i nadležne službe „prespavale borbu protiv desničarskog ekstremizma“.

Šta Nemci ne bi smeli

Uticajni „Špigl“ je činjenici da je država zaista „omanula“ posvetio uvodni, i udarni komentar u broju od 22. februara (autor Markus Feldenkirhen). Autor upozorava da je borba protiv desničarskog ekstremizma i nacizma u ovoj zemlji morala postati, i biti, „državni rezon“, ali se to, sve do danas, nije dogodilo. Ima mnogo toga što bi se moglo oprostiti kad je reč o Nemačkoj, ali ne, i nikako, nemarnost u borbi protiv nacizma: zemlja koja je, vođena nacističkom ideologijom, gurnula pola sveta u oganj i ima šest miliona Jevreja na savesti, ne bi smela da dozvoli oživljavanje rasizma na sopstvenom tlu.
Nemačka realnost, međutim, izgleda drukčije: gotovo sto ljudi pali su kao žrtve ekstremne desnice od 1990, iako neki podaci govore da je taj broj duplo veći. Toj crnoj listi treba dodati i onih deset žrtava masakra u Haleu. Dugo ignorisanje i bagatelisanje te činjenice učinilo je da Nemačka danas ima problem s nacizmom.

Planiranje građanskog rata

Uz broj žrtava raste i broj ekstremističkih i nacističkih organizacija koje se formiraju, i oglašavaju, u zemlji, što govori, podseća „Špiglov“ uvodničar, o velikoj sramoti Nemačke. Iz podužeg spiska ekstremističkih i nacističkih terorističkih grupa, spomenimo samo njih nekoliko: „Nacionalsocijalističko podzemlje“, „Grupa Frajtal“, „Kombat 18“ (brojka i redosled slova u abecedi predstavljaju inicijale Adolfa Hitlera!), „Grupa S“ i „Revolucija Kemnic“.
Osam članova ove neonacističke grupe se upravo nalazi pred sudom u Drezdenu. Iz optužnice se vidi njihova rešenost da s „reči pređu na dela“ i građanskim ratom naprave „istorijski preokret“. Uvereni su da bi, kod prvih eksplozija i napada, „88.88 odsto policajaca“ prešlo na njihovu stranu.
Prvu „prevratničku akciju“ grupa je planirala da izvede u Berlinu 3. oktobra 2018, na dan nemačkog ujedinjenja. Na policijskom „viziru“ našli su se kad su pokušali da se domognu poluautomatskog oružja. Prilikom hapšenja, pripadnici grupe nosili su majice s natpisima „Narodni ustanak Istočna Nemačka“ i „Borbena Istočna Nemačka“. Od 2.800 aktivnih desničarskih (i neonacističkih) ekstremista koje je u Saksoniji registrovao Ured za zaštitu ustavnog poretka, na „revolucionare Kemnica“ otpada 1.300.

Traženje uporišta u vojsci i policiji

Ako je procena vođa ove grupe da bi policajci u „danu iks“ listom prešli na njihovu stranu previše optimistička, činjenica jeste da ekstremisti traže, i nalaze, u procentualno zanemarljivom, ali zabrinjavajućem broju, makar da je reč o pojedincima, pristalice u vojsci i policiji, kako bi povećali „borbenu sposobnost“.
Javnu raspravu na tu temu pokrenuo je Fridrih Merc, jedan od najozbiljnijih pretendenata, posle odlaska malerozne Anegret Kramp Karenbauer, na položaj šefa vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU), a time i budućeg kancelara. Gubimo delove Bundesvera i policije, upozorio je Merc. Mnogi njihovi pripadnici osećaju da su ostavljeni na cedilu i okreću se (desničarskoj) Alternativi za Nemačku. Jerg Radek, iz sindikata policije, to objašnjava posledicom migrantske krize: policajci su bili prinuđeni da tolerišu nedozvoljene ulaske u zemlju umesto da ih spreče, kako to zakon nalaže.

Lista za odstrel protivnika

Pitanje da li zaista postoji ekstremistička mreža u koju su uključeni pripadnici vojske, policije i tajnih službi – postalo je javno. „Dojče vele“ je (još) 2018. izveštavao o mreži koja deluje ilegalno, koja se priprema za građanski rat i „dan iks“. Pripadnici ove mreže napravili su listu za odstrel „političkih neprijatelja“. Na toj listi nalazio se i onaj likvidirani lokalni političar s početka ovog teksta.
Gradsko veće Drezdena, prestonice Saksonije, i jakog uporišta desničara (u ovoj pokrajini Alternativa za Nemačku osvojila je čak 27,5 odsto glasova), usvojilo je, na inicijativu stranke Levica, nedavno rezoluciju o „vanrednom stanju zbog nacizma“ sa 39 prema 29 glasova. U njoj su demonstrativno pokazali da su „posvećeni očuvanju slobodnog liberalnog demokratskog društva koje štiti manjine i odlučno se bori protiv nacista“.
Važan podatak: reč je o gradu u kojem je „rođena“, i još opstaje, ekstremno desničarska Pegida: skraćenica za pokret Patriotskih Evropljana protiv islamizacije zapada. Pristalice Pegide „izlaze na barikade“, nesustalo, u odbranu nemačke nacionalne čistote, a protiv muslimana, azilanata i „odnarođavanja“.