BAJKA

Kuga je na putu za Damask prestigla karavan. „Kuda žuriš?“, upita je vođa karavana. „U Damask. Da uzmem 1.000 života.“ Na povratku iz Damaska Kuga je ponovo prošla pokraj karavana. Vođa joj reče: „Odnela si 50.000 života, a ne 1000.“ „Ne“, odgovori Kuga. „Ja sam uzela 1.000, ostale je odneo Strah.“
Ovaj bajkoviti zapis sveštenika Antonia de Mela rado je citiran proteklih dana. Planetarni strah uskovitlan širenjem virusa korona, baš kao i sveprisutne tragične posledice trajanja tajanstvene bolesti nastale „niotkuda“ (ranija verzija o Vuhan poreklu je u međuvremenu osporena) pokazao je da bajke, s razlogom, jesu zaveštanje svim pokolenjima i za sva vremena. Naravoučenije bajke o Kugi ponavljaju danas i psihijatri u Srbiji pogođenoj virusom korona: Normalno je biti uplašen, ali panika ubija. U „globalnom Damasku“, pored bolesti, danas i panika postiže zavidan učinak. Istovremeno se, međutim, zapažaju i značajna odstupanja od univerzalno važećeg narativa o psihozi i strahovima kao ubitačnijem, od bolesti podmuklijem, oruđu. Fakat je naime da nemarnih, panici nepodložnih – uz to individuuma obeleženih žigom „društveno neodgovoran“– takođe nije malo! Taj paradoks masovnog odbijanja da se razuman strah od bolesti prevede u delotvornu, društveno poželjnu i korisnu paniku najpre je javno pokazan u Italiji. Cena ove ležernosti bila je – tragična.
Nešto slično, dakle ravnodušnost pred opasnošću, danas se zapaža i u redovima sredovečne i starije populacije u Srbiji. Proteklih nedelja viđena neosetljivost na smrtnu pretnju, mogla bi, čini se, da utiče na menjanje predstave o (sve)moći osećanja strašnijeg od najubitačnije bolesti – panike. Unekoliko je zagonetno i zbunjujuće odbijanje naših „starijih sugrađana“, posebno bandoglavih generacija od pre i iz pedeset i neke, da podlegnu kolektivnoj psihozi i strahovima. Proteklih dana je viđeno naizgled ravnodušno prkošenje savetu da se prizovu pameti i prilagode se životu u samoizolaciji četiri zida. Da li je reč o velikoj ličnoj hrabrosti? Ili otporu i zasićenju – višedecenijsko trpljenje najrazličitijih pošasti i pritisaka, dugogodišnjeg socijalnog i psihološkog terora usled epohalnih istorijskih lomova i balkanske kolektivne nesreće učinilo ih je neosetljivim pred pretnjom „samo još jedne nove bolesti“? Starci koji se bez roptanja inače slažu s teškim i sveobuhvatnim lišavanjima što ih vode u izvesnost doživotne monaške oskudice i trpljenja, od umanjenih i mizernih penzija do višestrukih društvenih i životnih poniženja, najednom se kategorički suprotstavljaju uskraćivanjem slobodne volje da prošetaju do parka kada im se prohte!? Ili da se s ispisnicima i unucima sretnu kada sami to požele! Kako god, tek – u Srbiji nije masovno iskazana matrica priče o Kugi iz Damaska. Panike nije bilo, virus korona je potcenjen, ali, ispostavilo se, da je upravo ta neosetljivost pred opasnošću postala veliki društveni problem. Koji je prizvao drakonska rešenja. Neposlušni i samovoljni penzioneri i ostali po nerazumnosti njima slični, svojom neodgovornošću, ogorčili su i zabrinuli lidersku nacionalnu elitu. Na nepokornost i nepromišljeno uživanje u slobodi kretanja kada joj nije vreme, odgovoreno je žestoko i pragmatično: merama bez presedana u istoriji zemlje! Policijskim časom na samovolju i građansku neposlušnost. „U svim urbanim sredinama, apsolutno je zabranjen izlazak na ulicu licima starijim od 65 godina, a na selu licima starijim od 70 godina“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u utorak, 17. marta, posle sednice Vlade. „Od 20 časova do 5 ujutru niko ne može da bude na ulici, sem nadležnih organa na zadatku.“
Našim „najdražim“, „našim roditeljima, bakama i dekama“, svim penzionerima, a pogotovo onim drčnijim i sklonim nedisciplini, virus je upravo „isposlovao“ svojevrsnu nanogicu. Svedoci smo nastajanja nove u nizu bajki iz doba korone. Bajke o zaključavanju neposlušnih. Kako su u bajkama kazne za prestupnike uvek surove, i u ovom slučaju je bajkoviti poredak ispoštovan. U ime opšteg dobra, uz javnu izjavu ljubavi i ogromne brige za očuvanje dragocenih života starije generacije, nacionalne upravljačke elite odlučile su se za najteže mere. Svesno i hrabro, lideri savremene Srbije, inače po starosti stanovnika treće evropske zemlje, prihvatajući podrazumevajuće društvene, političke, pa i ljudske rizike takvog postupanja, izložili su javnoj stigmatizaciji starost. Epidemija korone je tako preko noći uspostavila novi poredak: Stigma preko krštenice, starost kao društveni žig!
Ovo nas, međutim, vraća i jednom podsećanju, dakako prozaičnom, teorijskom i uslovnom, ali ne i manje zanimljivom: pojmu Veliko zaključavanje čovečanstva. Pod ovim imenom je zapravo svojevremeno označeno slično postupanje, takođe povodom pandemije (virtuelne) izazvane opakim virusom. Zaključani građani Srbije? O čemu je tu reč podsećaju nas novinari Brok Simons i Biljana Đorović, tvrdnjom da su u oktobru 2019, dakle nekoliko meseci pre izbijanja epidemije COVID-19, svetske elite bile pokrovitelji vežbe „Događaj 201“ – zapravo simulacije globalne pandemije virusa korona koji se prenosi sa slepih miševa na ljude! Premda su učesnici tvrdili da ovo nije bila vežba za događaje koji su potom i stvarno usledili, nekoliko upućenijih je dokumentovalo drugačiji stav – uz uvid u deceniju staru simulaciju „Korak zaključavanja“ (Lock Step) koju je osmislila Rokfelerova fondacija u saradnji sa Mrežom za globalni biznis, a po kojoj se savremena pandemija virusa korona odvija. „Scenario za budućnost tehnologije i međunarodni razvoj“, (objavljen 2010) „opisuje pandemiju nalik virusu korona koja postaje okidač za nametanje policijsko-državnih kontrola na kretanje, ekonomiju i druge oblasti društva. Scenario zaključavanja, kako tvrde pomenuti autori, opisuje ’svet čvršće kontrole vlasti odozdo prema dole i autoritarnije liderstvo, sa ograničenim inovacijama i sve većim pritiskom na građane’.“
Bajka o velikom zaključavanju dakle sazreva već čitavu deceniju, da bi danas bio dopisan i jedan novi stvaralački i poetizovani momenat – „zaključavanje iz ljubavi“.
Zaslugom virusa jedna bajka je, posle decenijskog rada, dovršena. Druge će tek biti ispripovedane. Među njima je i jedna koja cilja na – srećan kraj. Tim povodom, zapisana je beleška: „Korona je virus-pobednik i zbog toga je neimenovani spoljnopolitički analitičar duhovito primetio da će biti i pobednik američkih predsedničkih izbora u novembru 2020. Odnosno: da će u Belu kuću – s obzirom na to da korona najviše pogađa starije, a da sva trojica glavnih kandidata (Donald Tramp, Džo Bajden i Berni Sanders) imaju 73–78 godina – ući onaj ko od njih ostane živ… „
Ciklus domaćih i svetskih bajki iz doba korone ni ovim dopunama naravno nije završen. Čeka se ona krovna i najvažnija, koja će poput svih slavnih tvorevina ovog jedinstvenog žanra učiniti najvažnije – posvedočiti da se u svet ponovo vratila izgubljena ravnoteža. Da su čovečanstvu nanovo vraćeni sklad i sreća koji su na početku bajke drastično poremećeni. Kako bajke uvek teže upravo tom savršenstvu – ispunjenja pravde i dostizanja sreće, taj uzvišeni cilj teško da će u doglednom vremenu biti ostvaren. Izvesno je da ni sada, a ni ubuduće, ravnoteža neće biti dostignuta pukim otkrivanjem vakcine protiv korone. Premda se u ovom trenutku velikog strahovanja i malog samopouzdanja upravo čini da bi u vakcini mogao biti taj sveopšti spas, virus nikako nije krucijalni problem država koje se danas nose s njime. Virus takođe nije ni suštinski problem Srbije i njenih građana.