ZAVETNO DVOJSTVO

O crnogorskom „nacionalnom pitanju“ juče, danas i sutra

Plišanom“ ili „nežnom revolucijom“ naziva se dvomesečni period promena 1989. godine – čiju potku su činili mirni protesti građana (uprkos policijskom nasilju na njihovom početku) – period koji je okončan padom komunističkog režima u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Ono što se danas dešava u Crnoj Gori moglo bi da se nazove „litija revolucijom“ ili „moleban revolucijom“. Radi se, uprkos mnogo većoj agresivnosti crnogorskih vlasti, o sličnom procesu tokom koga, najavljenim verskim progonima probuđeni građani pružaju miran ali uporan otpor samovolji režima. I pored žilavosti kriminalno-totalitarnog establišmenta, uz više muka i vremena, ishod će na kraju, uveren sam, i u Crnoj Gori biti isti kao i u nekadašnjoj državi Čeha i Slovaka. Iracionalnim potezima vlasti oslobođen je gotovo opštenarodni duh demokratskih promena, i on se više ne može vratiti u bocu. Stoga, već sada je vreme da se u vezi s mnogim problemima razmišlja šta posle oslobođenja te zemlje od autokratije. Osvrnućemo se sada, iz istorijske perspektive, na najvažniji, nacionalni segment tog pitanja.

SRPSKA CRNA GORA Nema sumnje da je crnogorska država pre ujedinjenja 1918. bila srpska. U prilog tome postoji bezbroj dokaza, od njenih udžbenika gde se ističe da su stanovnici Crne Gore Srbi, preko školskih istorijskih sadržaja i oficijelnih govora vodećih ljudi države, do crnogorskih zvaničnih simbola. Sačuvane su hiljade potvrda toga da su Crnogorci i njihove vlasti sebe tada nepodeljeno smatrali Srbima, a nijedan dokaz ne postoji da nije bilo tako. To nije ni popis stanovništva iz 1909. godine, na koji se neretko nepromišljeno pozivaju crnogorski nacionalseparatisti.
Kao i u gotovo svim drugim državama tog vremena, popis se nije eksplicitno bavio nacionalnim opredeljenjem, i to ne može biti dokaz da tadašnji Crnogorci nisu bili Srbi. Naprotiv! Popis je obuhvatio jezičko (i versko) samoodređenje. Iz toga su se izvodili zaključci o nacionalnom. Jer da Crna Gora nije bila srpska zemlja, 95 posto njenih stanovnika ne bi ustvrdilo da govori srpskim jezikom. Logično je da bi ga, kao Hrvati, već tada imenovali kao crnogorski. Pogotovo što su za razliku od njih imali i svoju suverenu državu koja bi, da je za to postojao ikakav idejni osnov među vlastodršcima i narodom, njega lako nametnula kao zvanični. A na to niko nije ni pomišljao.
Prvi zagovornici crnogorskog nacionalseparatizma javljaju se ne u nezavisnoj Crnoj Gori već između dva svetska rata. I to ne među zelenašima, tj. izvornim pristalicama crnogorske državne samostalnosti već frustriranim nesrećnicima kakav je bio Sekula Drljević. Taj prvobitno gorljivi zagovornik ujedinjenja Srbije i Crne Gore i branilac srpstva, pošto nije realizovao svoje velike političke (ministarske) ambicije u Beogradu, u besu se okrenuo zagovaranju raznih besmislica koje su konačno kulminirale u vidu bajke o crnogorskoj naciji. Da parafraziram Njegoša: nacionalno se pocrnogorči iz plahosti!

[restrict]

ZLOUPOTREBA „DINAMIKE“ Da ne pominjem sada i druge njemu slične (malobrojne) duševno-političke bolesnike tipa Savića Markovića Štedimlije, u čijim se naklapanjima nalaze pomeni (crveno) hrvatskog porekla Crnogoraca ili slične gluposti kojima se negira srpski koren i bilo kakva veza sa ostalim Srbima. Sve to bi vetar razneo i osim tragikomične dimenzije drugu danas ne bi imalo. Problem je što su crnogorskom pričom bili inspirisani Kominterna i jugoslovenski komunisti koji su se kasnije dokopali državnog kormila. Ta konstrukcija im se između ostalog učinila upotrebljivom za rušenje Kraljevine Jugoslavije koju su doživljavali kao mrski element u bedemu koji su oko Sovjetskog Saveza podigle vodeće zapadne sile.
Komunisti su crnogorsku problematiku tumačili u duhu nacionalne dinamike, karakteristične za marksističko viđenje nacionalnog pitanja. Ukratko: narodi nisu statične već dinamične prirode; s vremenom usled niza razloga višeslojno evoluiraju i na razne načine se menjaju, od toga da se neki spajaju, a drugi dele. I to samo po sebi nije netačno, niti strano modernim nemarksističkim viđenjima nacionalnih procesa. Problem su partijski voluntarizam i političko instrumentalizovanje nacionalne tematike od strane boljševika. Oni su u skladu s geopolitičkim računima SSSR-a ili oportunim procenama šta pogoduje preuzimanju vlasti u nekoj zemlji (ili njenom slabljenju ako je „nepodobna“) tumačili nacionalnu dinamiku. Tako su preko noći došli i do stava da su Crnogorci posebna nacija. Za to im nisu bili potrebni bilo kakvi dokazi jer im je delovalo (geo)politički svrsishodno.
Crnogorski nacionalni koncept u marksističkoj varijanti pušten je u opticaj pre Drugog svetskog rata, ali je dograđen i ozvaničen na njegovom kraju, pošto su jugoslovenski komunisti preuzeli vlast. Tome je teorijski okvir dao Milovan Đilas – tada vodeći crnogorski komunista i jedan od lidera komunističke Jugoslavije – u članku „O crnogorskom nacionalnom pitanju“. On je objavljen 1. maja 1945. u partijskom glasilu „Borba“. Potom je u skladu s tu utvrđenim idejnim smernicama pravoslavnom narodu NR Crne Gore administrativno nametnut koncept crnogorske nacije. Međutim, ni komunisti nisu išli toliko daleko kao današnja vlast Crne Gore. I to je za našu priču veoma bitno!

NOVI KONCEPT DVOJSTVA Danas kada je režim u Podgorici otpočeo svoju poslednju veliku ofanzivu na srpstvo, čiji cilj je zatiranje SPC na prostoru Crne Gore, jasno se pokazalo da su Srbi, Srbi-Crnogorci i Crnogorci-Srbi raznih nijansi većina stanovništva te države. Daleko je od toga da su dukljanizovani Crnogorci većina među onima koji se crnogorski deklarišu. Protesti nemaju ni politički, ni nacionalni karakter, ali iz njih ipak izbija politička i nacionalna suština. A ona je sledeća: koren naroda Crne Gore je srpski, Mitropolija crnogorsko-primorska i druge eparhije SPC su njegov čuvar i, konačno, vreme je da se građani te zemlje oslobode totalitarno-kriminalnog režima. To nije pitanje partijske ili nacionalne politike već egzistencijalnog opstanka! S onima koji pokušavaju da grade budućnost na lažima o prošlosti i sadašnjosti – samo je jedno izvesno: nesreća. Nju narod Crne Gore više ne želi da trpi i jasno je da će pre ili kasnije srušiti opskurnu vlast. Ali šta posle toga s posledicama njene nakaradne nacionalne politike? O tome je vreme da aktivno počnu da razmišljaju društveno-političke snage koje se danas opiru Milu Đukanoviću. Crnoj Gori je potreban novi dogovor o „crnogorskom pitanju“. Bilo je takvih pokušaja, ali došlo je vreme da oni dobiju ozbiljan programski karakter. Sada se ide protiv zla, ali kontraorijentiri dugoročno nisu dovoljni. Nužan je širi sporazum odgovornih društveno-političkih činilaca te zemlje oko orijentira o ključnim pitanjima pa i nacionalnom, odnosno definisanje toga kakvi bi makar bili njeni obrisi pošto se oslobodi totalitarnog sistema i kriminalnog režima. Svakako bih najviše voleo kada bi se gotovo celokupno pravoslavno stanovništvo Crne Gore (a i ne samo ono) vratilo srpskim odrednicama. Međutim, to nije realno. Crnogorski identitet je kod mnogih zaživeo i već je veliki korak ako kod većine ponovo harmonično bude spojen sa srpskim korenom. Ne smemo da bagatelišemo tzv. nacionalnu dinamiku (kao što rekoh, ona sama po sebi nije komunistički „izum“) jer će nam se to obiti o glavu. Štetno je za srpstvo, a za prostorno malu Crnu Goru bukvalno je pogubno, ako se nešto sistematski ne uradi u cilju prevazilaženja lažne, politički izazvane tzv. nacionalne polarizacije te države, koja je podelila braću i sestre, decu i roditelje. Nedopustivo je to ignorisati uz nadu da će stvari doći same po sebi „na svoje“.

ODBACIVANJE „DVOJSTVA“ Jugoslovenski komunisti su razradili i potom zadržali model etničkog dvojstva ili višeslojnog nacionalnog identiteta. Polazili su od toga da su se Crnogorci udaljili od ostalih Srba na osnovu specifičnog državno-istorijskog razvoja, ali su ipak zadržali srpske korene. Kako je Đilas u pomenutom članku rekao: „Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. Ali putevi razvitka ka naciji, bili su, kod jedne (u Srbiji) i kod druge (u Crnoj Gori) različiti.“ Taj idejni identitetski okvir važio je u Crnoj Gori sve do kraja 20. veka, i u skladu s njim, kada su se građani izjašnjavali kao Crnogorci (što je bilo politički korektno pa u nekim trenucima i brutalno nametano kao na prvom popisu stanovništva u komunističkoj Jugoslaviji 1948), podrazumevalo se da su u širem smislu i Srbi. Tako su Crnogorce videli i u drugim srpskim zemljama, pa i ostalim delovima Jugoslavije.
Na to je tačku stavio Milo Đukanović. Da sada ne ulazimo u njegove motive, ali usiljeno je poveo politiku zamene boljševičkog modela crnogorskog nacionalnog identiteta zasnovanog na crnogorsko-srpskom dvojstvu, onim koji je uz pomoć ustaša tokom Drugog svetskog rata konačno definisao Sekula Drljević sa saradnicima. On podrazumeva kidanje bilo kakvih veza sa Srbima i srpstvom, te svim mogućim sredstvima nametanje, po hrvatskom receptu, maksimalnih razlika u odnosu na njih. Tako se krenulo s forsiranim guranjem izmišljenog crnogorskog jezika pa i pisma, lažne tzv. Crnogorske pravoslavne crkve, fantazmagorične istorije. I s druge strane izbacivanjem iz programa istinskog (srpskog) književnog, istorijskog i svakog drugog nasleđa naroda Crne Gore.
Nova državna politika projektovala se i na popis stanovništva 2003. Veliki deo građana koji su se do tada deklarisali kao Crnogorci (njih je 1991. u Crnoj Gori bilo 62 odsto a direktno izjašnjenih Srba 9 procenata), pošto su prethodno podrazumevali da to znači i da su Srbi, neposredno su se izjasnili kao pripadnici srpskog naroda. No nesumnjivo je veliki deo Crnogoraca iz razloga partijske pripadnosti (DPS), usled snage inercije ili zbog straha od diskriminacije (pogotovo ako rade za državu) – individualno ostao u starom okviru dvojstva iako je on zvanično odbačen. Tako se desilo da se 32 posto stanovništva izjasne kao Srbi a 43 odsto kao Crnogorci, dok je mnogima od njih srpski i dalje ostao maternji jezik. Za to se opredelilo 63,5 procenata građana Crne Gore.

IDENTITETSKI MOZAIK U periodu do sledećeg popisa 2011. režim u Podgorici vodio je užasnu propagandu, na razne načine vrši pritisak na deklarisane Srbe i govornike srpskog jezika, i to je dalo nemale rezultate. Cilj je bio da se broj Srba donekle umanji, ali glavni udar je usmeren ka srpskom jeziku. Na navedenom popisu stanovništva Srbi su svedeni na 29 posto populacije a oni koji i dalje ne odustaju od toga da je njihov jezik srpski, na svega 43 odsto. Ipak, i crnogorski vlastodršci su svesni da je takvo stanje umnogome veštačko i porozno. Istraživanja koja su u narednim godinama sprovođena pokazuju da i dalje 30 procenata tzv. nacionalnih Crnogoraca sebe smatra i Srbima. Ako bi se išlo dublje s takvim istraživanjima, svakako bi se videlo da i mnogi od onih koji su navodno Crnogorci u zaokruženom vidu ipak prepoznaju svoje srpske identitetske temelje. To su sve razlozi histeričnih mera koje oficijelna Podgorica preduzima a koje su sada oličene u zakonu o konfiskaciji imovine SPC. Tamošnji vlastodršci polaze od toga da se nametnuto stanje može učvrstiti jedino kroz velike sukobe (samo se nisu nadali da će ih tako malo građana Crne Gore u udaru na SPC podržati a toliko njih se posvećeno tome suprotstaviti).
To sve ipak nije razlog da se zavaravamo da crnogorski identitet nije zaživeo. Jeste, samo još ne onako kako to srbofobi žele. Njegovo seme je lukavo posejano i posle je dugo sistemski zalivano, a svakako se i oslanjalo na nešto što je i ranije objektivno gledano postojalo u koncentričnim krugovima od Cetinja pa nadalje. Radi se o izraženom osećanju crnogorske specifičnosti proizašle iz državne samostalnosti. Otuda, kada pričamo o današnjoj nacionalnoj slici Crne Gore, moramo biti svesni kompleksnosti koja tu postoji. Kao što mnogi koji sebe definišu kao Crnogorce u nacionalnom smislu prepoznaju svoj srpski koren, tako i gro deklarisanih Srba uvažava svoju crnogorsku osobenost.
Sve u svemu uz Srbe i Srbe-Crnogorce imamo i Crnogorce-Srbe i Crnogorce više-manje svesne svog srpskog utemeljenja. Naravno, ima i Srba kojima više nije bitna crnogorska glazura, ili ona nije ni zaživela među nekim stanovnicima Primorja (Boka i neki okolni krajevi nekadašnje Austrougarske) koje većim delom (osim juga) pre 1945. nije bilo u sastavu Crne Gore, kao i u delovima Raške oblasti koje su joj pripojene 1912. S druge strane tu su, teško je reći koliko brojni ali svakako postojeći, i dukljanizovani Crnogorci koji su svoj moderni identitet dubinski definisali u skladu s državnom politikom, kao kontraidentitet ličnom i generalno crnogorskom srpskom nasleđu (neki tu idu toliko daleko da, kao što smo nedavno videli, ruše spomenike predaka na kojima se pominje borba za srpstvo).

SRBI-CRNOGORCI Nije na potpisniku ovih redova da ulazi u to kakav bi precizno mogao da bude ishod mogućeg novog „nacionalnog dogovora“, ali mi deluje kao poželjno da njegov deo bude i poziv građanima da se deklarišu npr. kao Crnogorci-Srbi ili Srbi-Crnogorci kako bi se jasno izrazio spoj onoga što je opskurna vlast veštački delila, odnosno da se zastupa generalni stav da je podela na Srbe i Crnogorce političke prirode, te da uz svu subjektivnost prava na nacionalno izjašnjavanje, deklarisani Srbi i Crnogorci srpskog jezika smatraće se pripadnicima istog naroda. Podrazumeva se i najenergičnija borba protiv režimskog nametanja laži o crnogorskom jeziku i nekakvoj crnogorskoj crkvi.
Crna Gora je srpska koliko i crnogorska a sve to je jedno! Baš zbog očuvanja suštine, uvažimo mogućnost različitih „glazura“. No to i sve drugo što sam rekao ne znači da dok se konačno ne uruši sadašnji maligni crnogorski establišment, Srbija ne treba (naprotiv, to mora da počne da čini) da, u duhu poštovanja savremenih standarda zaštite nacionalnih prava, u međunarodnim forumima pokrene pitanje najgrublje diskriminisanosti deklarisanih Srba u Crnoj Gori kao i ljudi kojima je srpski maternji jezik! I to je put ka izgradnji normalne Crne Gore koja se ne odriče sebe i ne maltretira veliki deo svog naroda. Time ne bismo dodatno delili Crnu Goru već bismo stvarali dobar osnov za buduće zaceljivanje strašnih rana na njenom narodnom biću. Samim time bismo doprineli jačanju i Crne Gore i srpstva u celini.

[/restrict]