Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
MIT O SREDNJOJ EVROPI
Češki pisac Milan Kundera nije prvi, a ni jedini koji je Rusiju (rusku civilizaciju) želeo da isključi i progna iz Evrope. Ta tendencija na Zapadu stara je najmanje hiljadu godina. Kako smatra švajcarski novinar Gi Metan, ovaj „hiljadugodišnji, jezivi ostrakizam“ čitav milenijum potkopava Zapad iznutra, odsecajući jedan veliki deo njega samog
Milan Kundera pisao je da je geografska Evropa „oduvek bila podeljena na dva dela koja su se posebno razvijala: jedan je bio povezan sa starim Rimom i katoličkom crkvom (njeno posebno obeležje je latinski alfabet), drugi je bio usidren u Vizantiji i pravoslavnoj crkvi (posebno obeležje: ćirilica)“. Prvi je stvarni Zapad; drugi to nipošto nije. Ova dva dela su suštinski nespojiva. U očima zapadnjaka, drugi (Rusija) je u stvari slika u negativu, antiteza prvog (Zapada), njegova potpuna negacija: „Još jednom želim da podvučem da se na istočnoj granici Zapada, jače nego gde drugde, Rusija smatra Anti-Zapadom; ne tretira se kao jedna od mnogih evropskih sila, već kao posebna, sasvim drugačija civilizacija.“ Reč je o glasovitom Kunderinom eseju Tragedija Srednje Evrope, prvi put objavljenom u francuskom časopisu „Deba“ 1983, potom, iduće godine, u prestižnom i uticajnom „Njujork rivju of buks“.
Zastanimo na ovom mestu. Rusija kao „Anti-Zapad“? Da li to zaista odgovara istini? Da li je Rusija „antizapadna civilizacija“? Rusija, primećuje Metan, nije ni Evropa ni Azija. Zapravo: „Rusija je i Evropa i Azija“. Ali „ako Rusija nije ni Zapad ni Azija, da li je to razlog da je mrzimo i stalno predstavljamo, kao što to čini većina zapadnih novinara i `eksperata`, kao pristalicu varvarstva, tiranije, reakcije, ekspanzionizma?“ Nije li osnovni „greh“ Rusije upravo to što toliko liči na Zapad, a da to u suštini nije i, na užas zapadnjaka, odbija to da bude?
Što se tiče Kundere, ovde se suočavamo sa starom političkom mitologijom. Zapravo, Kundera oživljava jedan stari politički mit – onaj o Srednjoj Evropi – mit koji je drag pojedinim intelektualcima, ali koji je potpuno neosnovan. Kundera samo varira staru temu Srednje Evrope, prilagođavajući je novim (geo)političkim okolnostima na završetku epohe Hladnog rata. Izvorno, koncept Srednje Evrope je suprotstavljen i Zapadu i Istoku; Kundera mu daje novi sadržaj i smisao, uklapajući ga u jednostavnu binarnu hladnoratovsku opoziciju Istok–Zapad. Otuda njegov naglašeni, agresivni, borbeni antirusizam.
„Oteti Zapad“
Kunderin esej imao je veliki odjek. Pre svega, u političkoj sferi. Avet (Srednje Evrope) je oslobođena; duh je pušten iz boce. „Sablast Srednje Evrope luta zemljama `realnog socijalizma`“, obznanio je 1988, u proročanskom zanosu, Žak Rupnik na početku svoje knjige Druga Evropa, dodajući: „Ponovno otkriće Srednje Evrope odražava, od Praga do Budimpešte, od Varšave do Zagreba (izazivajući snažan odjek u Beču i Berlinu), osnovne političke i ideološke trendove doba nakon Solidarnosti.“ „Za tu priču o `Srednjoj Evropi`“, primetiće kasnije Peter Handke, a ta „priča“, uzgred, uopšte nije nova već „veoma stara povest“, „najpre su postojali pripovedači, ali njihova mesta su u međuvremenu zauzeli gotovo isključivo glasnogovornici“…
Kundera je pokrenuo lavinu, slediće ga i netalentovani epigoni i neki daroviti pisci. Godine 1986. slovenačko Društvo književnika ustanovilo je Vilenica festival, orijentisan na „specifično srednjoevropsku književnost“. Književni festival, koji se održao sve do danas, odvijao se u specifičnoj, skoro idiličnoj atmosferi istorijske, „crno-žute nostalgije“: „Svake godine se na tom prelepom uzgajalištu konja u Lipici, nalik na neki habzburški Diznilend, dodeljuje nagrada za najbolje književno delo srednjoevropskog područja…“
Milan Kundera se preko noći pretvorio u glasnogovornika, iz kojeg je progovarala „sablast Srednje Evrope“. „Srednja Evropa“, tvrdio je Kundera, predstavljala je istinsko „carstvo kulture“, nepomirljivo suprotstavljeno varvarskom „Istoku“. Pored kritika upućenih Zapadu, zbog njegovog potrošačkog eskapizma i opsednutosti materijalnim, pop kulturom i komforom, oštrica neprijateljstva uperena je protiv Rusije: nekulturne, „trajno neevropske“ i Zapadu suštinski tuđe Rusije; ne (samo) boljševičke ili sovjetske Rusije već Rusije – pravoslavne i „drugačije“. Navodno, on je govorio u ime ugnjetavanih malih naroda, smeštenih negde u širokom pojasu između Nemačke i Rusije, ne bez mesijanskih pretenzija.
Kundera je Srednju Evropu proglasio za „oteti Zapad“. Tu Srednju Evropu, „veliko središte zapadne kulture“, upravo u doba njenog najvećeg procvata, pisao je Kundera, „apsurdna presuda Jalte“ tragično je podelila na dva dela, od kojih je onaj važniji, „glavni“, „progutala ruska civilizacija“. Odlučujuća godina bila je 1945 – godina nacističkog i nemačkog sloma. „Posle godine 1945. granica između dveju Evropa pomerila se nekoliko stotina kilometara na Zapad“, smatrao je češki pisac, „i narodi koji su se dotle smatrali zapadnima, jednog jutra su se probudili konstatujući da se nalaze na Istoku.“
Jezgro evropskog košmara
Da li su se ti narodi doista smatrali „zapadnim“, i da li su, sve do tog trenutka, živeli u atmosferi tolerancije i slobode, uvažavanja etničkih i religijskih posebnosti i kulturnog pluralizma? Kundera ne prećutkuje samo istoriju pojma „Srednje Evrope“, nego i stvarnu istoriju naroda koji žive u središtu kontinenta; a ta istorija nije bila tek puko romantična. On skriva i poreklo i pravo značenje srednjoevropskog mita, za koji se, bar u njegovoj tradicionalnoj formi, kako uočava Milan Subotić, „može tvrditi da je, pre svega, bio plod rasta ambicija Nemačke u `svetskoj politici` (Weltpolitik)“. „Kulturni pluralizam“ koncepta Srednje Evrope takođe je varljiv: njegova temeljna pretpostavka, koja se uvek ne izriče glasno, jeste dominacija nemačke (germanske) kulture. Ideja „kulturnog zajedništva srednjoevropskih naroda i ovde je pretpostavljala njihovu `dobrovoljnu` upotrebu nemačkog jezika“.
„U zemljama u kojima se govori nemački“, primećuje Timoti Garton Eš, „izgledalo je da je sama reč Mitteleuropa umrla sa Adolfom Hitlerom, i tri decenije posle 1945. niko nije govorio o `Srednjoj Evropi` u sadašnjem vremenu“. Kao što konstatuje Milan Hauner: „Sam Hitler, koji se u Kunderinom eseju ni na jednom mestu ne pominje, bio je produkt srednjoevropske kulture par exellance; Staljin nije. Srednjoevropska kultura producirala je Aušvic i masovne deportacije miliona ljudi.“ Ovo će se ponovo razotkriti i u delu jednog „srednjoevropskog“ i jugoslovenskog, nesumnjivo relevantnog pisca, Danila Kiša: „U srcu Srednje Evrope nalazi se jezgro evropskog košmara – Aušvic.“ I u obe varijante istog koncepta te, naizgled idilične Srednje Evrope – onoj „K. und K.“, habzburškoj, kao i onoj Velikog nemačkog rajha – leži, makar i skrivena i zamaskirana, ideja nemačkog gospodstva.
Jalta nije uzrok nego posledica: „apsurdnost Jalte“ je samo privid koji stvara Kundera započinjući svoju „interpretaciju“ srednjoevropske istorije od „ključne godine – 1945“. Jalta je posledica Drugog svetskog rata, nemačkog Drang nach Osten, i nacističkog genocida, počinjenog nad slovenskim narodima i Jevrejima. A nemački nacisti zločine širom Evrope, pa i one Istočne ili Srednje, nisu počinili sami, već su imali i „saučesnike čija je okrutnost često prevazilazila okrutnost nemačkih gospodara“. Ovo je, posle 1945, trebalo nekako prikriti, optužujući drugog.
Otuda Zapad nije počinio nikakvu „izdaju Srednje Evrope“, niti je on prouzrokovao „tragediju iz 1945“, zato što je, navodno, zaboravio na svoj vitalni deo, već je pravi uzrok te tragedije sama Srednja Evropa, kao rodno mesto evropskih fašizama (fašizama, u pluralu). Da bi se ta činjenica sakrila, danas se izjednačavaju komunizam i nacizam, a za zločine se, posve „ravnopravno“, okrivljuju i Sovjetski Savez i nacistički Treći rajh, abolirajući u ime tobožnje istorijske pravde otvorene nemačke kolaboracioniste; čak i u deklaracijama i rezolucijama Evropskog parlamenta. Ti mali narodi o kojima govori Kundera nisu uvek bili jedino žrtve istorije; bili su i „žrtve svojih apetita i strasti“.
Istorija preobražena u mit
Kunderina rekonstrukcija „prošlosti Srednje Evrope“ u najmanju ruku je selektivna, krajnje proizvoljna, ili defektna. Stvarna istorija Srednje Evrope nije bila nimalo idilična; bila je, naprotiv, veoma krvava, i to ne uvek i jedino tuđom krivicom. I sam koncept Srednje Evrope obiluje izvesnim dvosmislenostima. Srednja Evropa zapravo diktira nove granice i nove, još čvršće, linije podela; ovog puta, ka (neevropskom) Istoku (Rusiji) i ka Jugoistoku (Balkanu). Smer u kojem će se stvari ubuduće razvijati time je bio nepogrešivo zacrtan. Ograda se, u stvari, podiže prema pravoslavnim Slovenima i „Aziji“. Berlinski zid nije srušen 1989, samo je pomeren dalje na istok. Podela Evrope na dva dela zapečaćena je širenjem NATO-a i EU sve do ruskih granica i, potom, ratom protiv Jugoslavije u proleće 1999. godine. Ne krije li se u tome odgovor na pitanje zašto je Zapad devedesetih godina prošlog veka, uporno i besmisleno, ponižavao Rusiju, umesto da joj pomogne ili da je makar prihvati kao ravnopravnu, i zašto je na Balkanu, čak i oružjem, iscrtavao nove granice rušeći onu veliku, „Titovu Jugoslaviju“? U tome je Kundera bio i ostao dosledan: na početku rata u Jugoslaviji, u francuskom „Mondu“, objavio je apel za spasavanje Slovenije, zahtevajući da se Slovenija, zajedno s Hrvatskom, ogradi i „zaštiti“ od „srpskog Balkana“. On, takođe, pripada onim „srednjoevropskim intelektualcima“, poput Vaclava Havela ili Herte Miler (za razliku od Đerđa Konrada), koji su 1999. bez rezerve podržali ilegalni rat NATO-a protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (Srbije).
„Srednja Evropa“ bila je od samog početka mit (ili „istorija preobražena u mit“), ali mit koji sam po sebi nije nimalo benigni već jeste ili može postati opasan i zloćudan. Ovaj lažni mit metastazirao je tridesetih godina XX veka i kulminirao Drugim svetskim ratom. Osamdesetih godina Srednja Evropa je vaskrsla, kao književni, ali i politički utopijski prostor. Ili, kako zaključuje Toni Judt: „Centralna Evropa je ostala idealizovana Evropa naše kulturne nostalgije“ – iluzorna projekcija „nikad postojeće Evrope tolerancije, slobode i kulturnog pluralizma…“ Miroslav Krleža, oglašen za „možda najvećeg srednjoevropskog pisca svih vremena“, smatrao je da je „literarni `centralno-evropski kompleks` fantom“: „sazivanje već mrtvih duhova na jednoj spiritističkoj seansi“, „formula za nazoviliterarne fikcije koje se po potrebi političkog oportuniteta primenjuju na raznovrsne motive, da bi se dokazalo kako se mythos Beča još uvijek nije ugasio“.
U stvarnosti, ovaj deo kontinenta nikad nije bio rajski prostor etničke i jezičke trpeljivosti ili uzornog međusobnog poštovanja, već, „još od bitke na Beloj gori, sve do današnjeg dana, region trajne etničke i religijske netolerancije, region obeležen žestokim svađama, ubitačnim ratovima i čestim pokoljima, u razmerama koje se protežu od pogroma do genocida“ (T. Judt). „Naravno“, dodaje isti istraživač, ne bez gorčine, „Zapadna Evropa nije uvek bila mnogo bolja, ali je u celini imala više sreće…“
U šta se izmetnula Srednja Evropa?
Slično bivšoj Jugoslaviji, i „nepremostiva civilizacijska podela“ u Ukrajini doprinela je raspirivanju rata i podeli zemlje, ili je čak bila njegov glavni uzrok. U Hrvatskoj, pisac Miljenko Jergović priznaje da je sam koncept u osnovi dvosmislen: „Srednja Europa je objekt čežnje istočnoeuropskih malograđana, desničara, uglavnom vrlo sumnjivih tipova… i jedna od naših kompleksnih domovina“. To je, u isto vreme, i „rodno mesto naših jevrejskih identiteta i evropskog antisemitizma…“ I jedno i drugo, naime. „Srednja Evropa je okvir za simfonije Gustava Malera“, dodaje Jergović i, takođe: „Samo u Srednjoj Evropi mogao se roditi Adolf Hitler…“
|
Habzburški tematski park u Lavovu
Mit o Srednjoj Evropi, od samog početka, nigde a ponajmanje na Zapadu, nije shvatan ozbiljno – osim na dalekoj periferiji, u „graničnim oblastima“, u zabitima, gde je imao izvesnu upotrebnu svrhu. Međutim, „nezavisno od svoje istorijske (mitsko-poetske) sadržine“, uočava Milan Subotić, „koncept Srednje Evrope je osamdesetih godina imao političko-ideološku funkciju u eroziji sovjetske dominacije u graničnim zemljama Istočnog bloka“. Izrazito negativan, neprijateljski odnos prema Rusiji, a i prema Srbiji – „u nekim slučajevima, i otvoreno rasistički“ – pravdan je „ulogom žrtve“, usled ekspanzionizma Rusije s jedne, i „izdajom“ s druge strane; ravnodušnošću racionalnog i proračunatog Zapada pred sudbinom malih naroda. I jedno i drugo je podjednako neistinito. |
Šta se dogodilo s konceptom Srednje Evrope u Srbiji, gde je, još osamdesetih godina, ova utopijska zamisao i mitski topos imao svoje pobornike, uglavnom među piscima kao što su Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Laslo Vegel ili Dragan Velikić?
Laslo Vegel primećuje da je ideja Srednje Evrope od početka u Srbiji dočekivana s rezervom, sumnjičavošću, skepsom, čak i odbojnošću. Ostaje dilema da li je ta skepsa posledica „kulturne zatvorenosti“, ili je ova „antipatija“ ipak političkog karaktera, prouzrokovana lošim istorijskim iskustvima, stečenim neposrednom u suočavanju sa srednjoevropskim „konceptima“.
Poljski istoričar književnosti Boguslov Zjelinski uočava da „Srednja Evropa nije često iskustvo srpske književnosti“, i da posle 1990. ne postoji nijedno savremeno književno delo koje bi tematizovalo ideju Srednje Evrope. Za razliku od političke sfere, „u savremenom političkom, naučnom i publicističkom diskursu naziv `Srednja Evropa` ispoljava tendenciju zamiranja i (umesto njega) širi se neutralan i podoban naziv `srednjoistočna Evropa`“.
Da li to znači da je ovaj mit danas konačno iscrpljen, „ispričan i dosanjan“? Da li se srednjoevropski mit razbio o zid sumorne, distopijske stvarnosti Istočne Evrope na početku XXI veka? Laslo Vegel, na jednom mestu, ispoveda to razočaranje, osećanje poraza, koji nije lični već poraz utopijske Srednje Evrope: „Sedeo sam u svečanoj sali Gradske kuće, ovoga puta u poslednjem redu, tamo gde je moje pravo mesto. Tada sam još s puno nade pomišljao na Srednju Evropu. Kako su godine prolazile, moje poverenje je splašnjavalo. Više puta sam sreo Konrada (mađarskog pisca Đerđa Konrada – prim. autora), bilo u Berlinu, bilo u Budimpešti, ali više nismo pominjali Srednju Evropu – nisam hteo da načinjem ovu temu, nisam želeo da ga ojadim.“ „Nisam ga pitao, u šta se izmetnula naša Srednja Evropa. Bila je naša ljubav i postala je naša maćeha.“
