Srpski nacionalni i kulturološki priručnik

Piše Selimir Radulović

Reč povodom knjige Ivana Negrišorca Istraga predaka

U Averoesovom traganju, jednoj od najzatajitijih i najzagonetnijih priča o Alefu, u Abulkasimovoj priči, pominju se ljudi koji čame u ćelijama, a da niko od njih nije video zatvor, koji jašu, a konja ni od korova, koji vojuju s mačevima od trske, umiru, pa ustaju. Oni nisu ludi, veli jedan od junaka Borhesove antologijske pripovesti, već, prosto-naprosto, prikazuju neku priču. I knjiga Ivana Negrišorca Istraga predaka (Srpski nacionalni savjet, Podgorica, Grupa sever, Novi Sad, 2019) predočava neku priču, našu žalosnu crnogorsku srpsku priču, koja se razvija saglasno modelu totalnog obrta, Grci bi rekli, katastrofa, jer se, od istrage poturica, odnosno od borbe za očuvanje vlastitog identiteta, borbe za opstanak naroda i države, došlo do radikalizovanog oblika duha samoporicanja, odnosno do istrage predaka, obračuna s njima, do preinačenja njihovog zaveta, dakle, do preimenovanja istorijskog pamćenja jednog dela srpskog naroda. Da ova knjiga, s junacima koji prikazuju neku priču, ima samo naslov, smešten u prelepu postelju dvodelne sintagme istraga predaka, i da se, između njenih korica, nalazi 450 belih (neispisanih) stranica, bez ijedne reči, on bi bio dovoljni semantički (ali i istorijski, i politički, i kulturološki) signal da prepokrije sva (jednovekovna) iskušenja s kojima se suočava srpski narod u Crnoj Gori.

NEUKI SEJAČI ZLA Hoću reći da su te dve reči overile ubistvenost misije neukih sejača zla koji su, bez ostatka, ciljali u same temelje crnogorskog srpskog pamćenja i crnogorske srpske predanjske svesti. Da bi, slažuć varku na varku, kako veli autor, u naše vreme obnarodovali da su Crnogorci drugačiji od Srba, da nisu Srbi, odnosno da su posebna nacija. Tako se, veli autor, danas, u nekada najtvrđem uporištu srpstva, donose odluke koje protivreče osnovnom duhu Crne Gore i Crnogoraca, i preoblikuje, primenom mnoštvenih tehnika manipulacije, izvana, njihova svekolika predanjska svest. Uz velike potrese koji prate ovu socijalnu patologiju – podele u porodicama, bratstvima i plemenima i relativizacija svih izgrađenih normi (moralnih, naučnih, estetskih, jezičkih).
Reč je, dakle, o knjizi koja svojim analitičkim obasjanjima, uvidima i predviđanjima, obespokojuje, ali i knjizi koja i utvrđuje, verodostojnošću i uverljivošću s kojom autor pristupa problemima integralnog srpstva i celine srpske kulture i književnosti. Na iskušenja s kojima se suočio, tokom čitanja ove knjige, autor ovog teksta, sasvim je izvesno, ne može odgovoriti hladnim i odmerenim informacijskim (i analitičkim) gestom. Iz jednostavnog razloga – reč je o složenoj monografskoj građi, u kojoj je glavni junak njegov zavičaj, a reč zavičaj pripada rečima sentimentalno obojenog vokabulara, kako veli jedan filosof, i izušćuje se s priličnom merom preduverenja. Sa zavičajem je, naime, kao sa prijateljstvom, budući osećamo odsustvo nekog ko nije tu. Ali da zavičaj može postati i projekciona ravan regresivnih nagonskih pražnjenja postalo mi je jasno još u najranijoj mladosti. I to me prati tokom četiri desetleća dobrovoljnog izgnanstva – kad se ovde rasplinjavalo u svugde i nigde, pa, iznova, uspostavljalo kao ovde. Bilo kako bilo, Istraga predaka, s podnaslovom Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, kao rastresita monografska studija, kao Knjiga, koja se, iz teksta u tekst, grana, snaži i raste, daje snimak udara u same temelje crnogorskog srpskog pamćenja, u temelje dugoveke tradicijske svesti. Prološka celina u knjizi je prvo pevanje Žalostnog plača Petra II Petrovića Njegoša, u kojem se ukršćuju autorovi stihovi (iz Kamenih čtenija) i stihovi pesnika (i vesnika) srpske sloge i jedinstva, siraka tužnog bez nigđe nikoga, koji se pita –
Zar je bolje bez mene, bez Boga?
Sirak tužni bez nigđe nikoga!
Epiloška celina je četvrto pevanje Žalostnog plača Petra II Petrovića Njegoša, neka vrsta naknadne (fikcijske) pameti lovćenskog tajnovidca, o tom trnu u telu i žalcu u mesu srpskog naroda, uz podrazumevajuću opomenu, sadržanu u rečima ikone Hristove, nebohodog Pavla, da onaj koji misli da stoji neka pazi da ne padne –
Istina je: što voljeh i sanjah,
Sve se skruni u pepeo i u prah!
Pastvu mi je smrtni obuzeo strah,
A ikone i vjeru zalud branjah!
Al ja sve znam: niče Božje mnjenje
Za daleko neko pokoljenje!
Iako je, dakle, pastvu smrtni obuzeo strah i ako se čini da su ikone i vera uzalud branjene, za daleko neko pokoljenje niče Božje mnjenje – vera da Gospod vidi ono što je u dubini srca i da nikad ne ostavlja decu svoju. Gde đavo ruši, Gospod zida! Autor ove knjige podseća, u Napomenama, na samom kraju knjige, i na reči pesnika koji progovara iz duše samoga naroda – ćeraćemo se još. O tome u kojoj je meri Negrišorac bio u pravu svedoče i mitske povorke ovih dana u gotovo svim gradovima u Crnoj Gori, odnosno, kako je rekao jednom drugom prigodom, povorke koje su u znaku jedinstvenog njegoševskog pokreta otpora.

UBIJANJE NARODNE DUŠE CRNOGORACA Istraga predaka je višeslojni srpski nacionalno-kulturološki brevijar koji je nastajao u minulih četvrt veka. Ima u njemu i poezije, i utančano-analitičkih uvida, i tekstova istorijskog i književno-istorijskog usmerenja, i beseda povodom važnih datuma i ličnosti srpske kulture – o Svetom Savi, svetosavlju, o kosovskom zavetu, o Njegoševoj (i srpskoj) kulturi sećanja, o Isidorinoj knjizi duboke odanosti, o srpskim piscima iz Crne Gore (Bećković, Brajković, Jovović, Vuksanović, Dragić, Čelebić), o srpskom etosu slobode i Mladoj Bosni, o intelektualcima danas – i njihovoj budućnosti. Reč je o objedinjujućim srpskim nacionalnim i kulturološkim temama, s velikim smislom i brigom za celinu, i s izuzetnom usredsređenošću na proces rasrbljivanja i ubijanja narodne duše Crnogoraca, u okviru kojeg se duša prazni, pa se, po njenoj površini, iznova, ispisuju poželjno projektovani znaci. Zbog toga, s razlogom, autor navodi reči Sv. Petra Cetinjskog, iz Zakonika opšteg crnogorskog i brdskog – da zli ljudi, kad ne budu imali branitelja, neće imati jakosti činiti zlo, kako su se naučili, a branitelji neće zločince braniti, kada za njih stanu plaćati i sudu odgovarati.
PUT golgote Na jednoj strani, u knjizi se osvetljava proces koji svedoči o tome da je za odnarođeni crnogorski režim, i biznis-Crnogorce, istraga predaka uslov svih uslova, budući su oni (preci) mnogo veći protivnici od savremenika i velika su brana na putu stvaranja rajinskog mentaliteta koji je u suprotnosti sa slobodarskim etosom. Ako nestane osa prošlost–sadašnjost–budućnost, i ostane samo lagodna zona sadašnjosti, to znači da će Crna Gora izgubiti svoj prepoznatljivi njegoševski lik, izlazeći iz jedinstvenog korpusa srpskih ideja. Rasrbljivanjem, odnosno odnarođavanjem Crnogoraca gube se osnovne vrednosti tradicionalnog društva, bez kojih je, kako veli autor, teško sačuvati humani lik zajednice. Na drugoj strani, biti Srbin u savremenoj Crnoj Gori, koja je danas sve ono što nikada nije bila u svojoj istoriji, uspostavljena na nerazumevanju vlastite istorije, na nepoštovanju vlastitog naroda, na poništavanju vlastite crkve i vlastitog jezika, to je gotovo ravno golgotskoj sudbini. A čovek i narod koji nisu prošli golgotski put, veli Sveti i Ravnoapostolni Nikolaj Srpski, samo su kandidati za čoveka i narod. Samo onome ko izdrži do kraja pripada venac slave, odnosno biva spasen (Mt. 24,13).
Na samom kraju – savremeni ljudi ne ispunjuju Hristov zakon, ne nose breme jedni drugima. Oni nisu, škodeć sebi, ne donoseć korist drugima, ovladali tehnikom osnovnog života – da se jezik drži pod dva ključa. Savremeni čovek nema svest o vlastitom grehu, što znači da se ne samo kupa u grehu, nego i u duhovnom slepilu. Otac naš nije, bez razloga, rekao učenicima svojim da će u svetu imati žalost i da nije dobro da, u svetu, dalekom, hrane svinje mislene. Sveti Grigorije Palama veli da je onaj koji odstupi od Oca našega nalik životinji ili demonu, da se ukopava ispod zemlje, umesto da stremi k Nebu. Dodajući – bez volje Oca našega ni ptica ne uzleće, ni dlaka s glave naše ne pada. U Crnoj Gori je na delu onaj proces kada se naš (lični) krst preobrazio u krst Hristov, uz pomoć kojeg se spasavamo. Ako s Hristom stradamo, s njim ćemo se i proslaviti, veli Nebohodi Pavle. Kako da se odredimo spram onih koji odgurkuju bližnje, laktovima, i rasipaju, uokolo, adsko seme, spram onih kojima ni Sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milost, koji nas ukrepljuje i utvrđuje, nije dovoljna opomena da su na lažnom putu. U svetu, u kojem je dobro postalo sićušno, oskudno i nemoćno, gde su i tkači Božjih tkanja nepriznati i neocenjeni, neophodno je (da bi preživeli) da, u srpskoj duši, zapeva najdublja dubina, iznalazeći svoj ritam, meru, misao – svoje tačne i prave reči.

BEZBOŽJE KOMUNIZMA Neophodno je da se Crna Gora oslobodi od taloga sedamdesetogodišnjeg gnoja i gube svoje duše, od bezbožja komunizma, koji nas je udaljio od blagog jarma i bremena lakog, od Onog koji krivo ispravlja i palo podiže. Vera Hristova je dah i život srpskog naroda. Samo On ispravlja naše stope, opominjući da ne valja zidati na tuđem temelju. I kao što je Makarije Veliki dan počinjao molbom Ocu našem da ga očisti grešnog, jer ništa dobro nije učinio pred njim, tako i mi moramo da se pomirimo sa svima, da bi se Otac naš pomirio s nama, da oprostimo svima da bi i On oprostio nama. Šta nam valja da nas čitav svet hvali, ako nas Otac naš ne poznaje. I još – ne biva dece bez roditelja, ne biva ono kasnije bez onoga što mu prethodi. Stoga – ko misli da stoji neka se pazi da ne padne! I to iznedruje iz osnovne ideje ove dragocene knjige Ivana Negrišorca.