Neuravnoteženost, voljom pisca!

ESEJI VLADIMIRA PIŠTALA

PISMOM POTVRĐENO PUTOVANJE PREMA SOPSTVENOM BIĆU

Piše Milan R. Simić

S puno pažnje i poštovanja prihvatamo piščevu projekciju stvarnog prošlog, sadašnjeg, ali i naslućujemo dah vremena budućeg. To je pisac želeo i postigao knjigom Značenje džokera (Nagrada „Meša Selimović“ za 2019), koja, između ostalih značenja, jeste i delo o smehu kao „alatu“ mišljenja

Kao esejista, Pištalo do jasnih i tačnih odgovora dolazi zapanjujuće lako, svejedno da li se pitanja tiču iz vremena zaustavljenog toka istorije, ili savremenog trenutka. Zanimljivo, iz tog sudara prošlog vremena, oživljenog imaginacijom, i savremenog trenutka koji najpre jeste kritika materijalističkog doba i svevere vladara iz senke da Bog je novac, nastaje čudna stalna postavka svevremena. Čini se komplikovano, a nije. Jer, valjda je jasno, svet nosi u sebi stalnu klicu propasti, pitanje je samo kada je ta klica propasti civilizacije aktivnija. Uostalom, i sam pisac zaključuje da je svet pun proizvoljnosti, da Koncepti kao što su Demokratija, Prava čoveka, Tolerancija i Sloboda jesu takve obmane. To su tek filmovi za slepe. U svakom slučaju, zahvaljujući esejisti Pištalu, odjeci tog aktiviranja su mnogima od nas predvidivi i zato, pored pisca, i čitaoci ovih eseja postaju nosioci neobičnih ideja. Te ideje tiču se najpre Čovekove sudbine. Dakle, Značenje džokera je esejistički lavirint, kao takvom – pristaje mu odrednica uzbudljivo esejističko štivo a koje jeste zbir različitih glasova i iskustva mnogih javnih ličnosti. Naravno, njihovim iskustvima mora se pridodati ono što zovemo društvena forma i istorijska situacija a da sve to vreme priča o njima i nama nikako ne dozvoljava da bude omeđena. S puno pažnje i poštovanja prihvatamo piščevu projekciju stvarnog prošlog, sadašnjeg, ali i naslućujemo dah vremena budućeg. To je pisac želeo i postigao ovom knjigom koja jeste i knjiga o smehu kao sredstvu mišljenja što daje posebnu vrednost ukoričenom rukopisu. Osnova je, svakako, pogled na svet, dakako, uz malu dopunu – pisac čitalac, čitajući zbirku, samim čitanjem kao da istovremeno i ispisuje nevidljivi esej o esejisti Pištalu. Ima li uspelijeg preobražaja pisca u junaka sopstvene knjige? Toliko o onom pitanju na početku zbirke: šta je esej? I odgovora nema kraćeg, a koji ima pravo da daje samo onaj koji je potpuno ovladao tajnama pisanja. A taj odgovor glasi (esej je): Mišljenje. Otud, na ovom mestu hrabro pridodajemo – esej je pismom potvrđeno putovanje prema sopstvenom biću. Jer potvrda dolazi i od samog Pištala a prema otkrićima koje nam daruju ispisani eseji. A ako znamo da je Pištalo podjednako uspešan i s romanima, zbirkama priča, novelama, i ako je svejedno šta čitamo od tih njegovih knjiga, uz priznanje da je zadivljujuće njegovo oslikavanje vremena, likova i trajnost njihovih životnih priča, moramo reći i ovo: u pitanju je pisac koji svakim svojim naslovom sigurno stoji na braniku naše, ali i svetske književnosti. Nažalost, takvih pisaca u našem jeziku sve je manje. Jednostavno, govorimo o piscu koji nas obavezuje na čitanje svojih knjiga, njegovom voljom, to je sada zbirka eseja u kojoj je svetlo reflektora istorije jasno upereno na ličnosti Č. Simića (Tišina je jedini jezik kojim Bog govori), M. Tvena (Obično stranci kod nas vrše zločine – pisao je – Mi nemamo domaće kriminalne klase. Sem Kongresa), Linkolna koji je vešto upotrebljavao humor umesto autoriteta (Ako je ovo čaj, donesite mi kafu – molio je. – Ako je ovo kafa, donesite mi čaj), Č. Čaplina (Život je divna fantastična stvar, čak i za meduzu), H. L. Menkena (Svaki pojedinac i društvo odlučuju za sebe da li će prezirati genije ili budale), DŽ. Mjuera (Obrazovanje je previše ozbiljna stvar da bi se prepustilo školi), Zografa sa kojim se slažem i sam pišem – pakao, to smo, ipak, svi mi – i mnogih drugih. Čaplin? Pištalo zapisuje: Sad u Americi moram da ubeđujem nekoga da je Čaplin kreativni genije, da je Čaplin bilo šta, da je uopšte postojao.
Tuga.
A šta izvući iz uvodnog teksta Značenje džokera i ostaviti kao zapisanu istinu i u ovom tekstu? Toliki kockari su život proveli igrajući da povrate ono što su izgubili. To je to. Pištalo je autor sa osobenom koncepcijom književnosti koja jeste iskustvenog i velikog tematskog i saznajnog opsega, pisac za kog nema pitanja bez odgovora. Njegova neprestana preispitivanja osobene koncepcije književnosti daruju nam visokotiražne knjige za pamćenje i prepričavanje. Jasnije rečeno, Pištalo potpisuje knjige teško dostižne jezičke snage. Da ponovimo, i u ovoj zbirci eseja jeste piščevo osećanje sveta, njegove istorije, daha vremena, za koje, uz posebnu čitalačku posvećenost, imamo potpuno razumevanje. I nimalo nas ne vara osećaj, zapravo, iz stalnog suočavanja sa stvarnim – Velika priča se neprestano vraća na početak uz stalan, pomalo i neverovatan manjak humanosti, a višak vedrine duha. I ta neuravnoteženost, voljom pisca, jeste prisutna u svim tematskim celinama zbirke, a ima ih nekoliko. Najobimnija celina jeste Srpska Amerika. Teško je izdvojiti bilo koji tekst iz nje, ali… Stanar neobičnog hotela primećuje, i zapisuje: Čitav „Hotel Nesanica“ mi liči na kartonsko pozorište koje je izrezao autor. Po zidovima su ugrebane pesme i delovi eseja.
Zamislite samo.
Drugi tekst je Teologija zavere. Obratimo pažnju, Toma Akvinski: Svaki oblik dobrote je prevara. Samo je zlo stvarno. Đavo vlada svetom, a Bog je previše uplašen da bi privirio u njega. Setimo se stalnog prisustva one klice propasti koje preti civilizaciji… Nad celinom Srpska Amerika, i nad klicom propasti, dominaciju preuzima smeh. Kako? Najpre, Smeh iz zaboravljenog vica i Smeh u mračnom snu. I sami, lako se prepoznajemo u ovom literarnom tkivu, prirodno, najpre u tekstu o stvaralaštvu karikaturiste Koraksa čija satira provocira gorki smeh i gde jeste jasno sve rečeno o trnovitom našem putu kojim hodamo, kojim smo došli iz bliske prošlosti u sadašnje „vuneno vreme“. Svedoci jesmo, ne jenjava dramska igra čiji smo junaci, a svako sa svojom ulogom. Mi nismo birali uloge, uloge su birale nas. Da nije tako, zar bi još Marka Tvena zbunjivala činjenica da se beli divljaci smatraju manje divljim od ostalih. A tako uvek jeste kada je i priroda društvene zajednice haotična. Slede Smeh sa reklama, Smeh sitnica, čuda, čitanja i slika, Smeh Bogova.
Rekosmo, kroz lavirint, vode nas umirujuća piščeva obrazloženja uz stalnu potrebu razumevanja, koliko sopstvene toliko i tuđih kultura – najpre američke, ali i one daleke kada su nam Bogovi bili mnogo prisniji. Piscu treba odati priznanje, nije laka rekonstrukcija pomenutih vremena i doba. Da. Karte su u Evropu stigle u vreme kad je Biblija koštala kao kuća a duša kao nebo. Kao nebo, da se zna.
Šta to znači?
Pssst! (Znalački od Pištala, zar ne?)