Iranski šok za Pentagon

STRATEŠKE ANALIZE POTENCIJALNOG SUKOBA

Podsećanje na jednu od važnijih vežbi Pentagona jeste ozbiljno upozorenje američkim planerima rata na opasnost koju predstavlja iranska vojska za, na prvi pogled, nadmoćne snage SAD

Sve veće tenzije između službenog Teherana i Vašingtona posle likvidacije iranskog generala Kasema Sulejmanija u Iraku, i pretnji američkog predsednika Donalda Trampa, izazvale su u dobrom delu američkih medija i javnosti uverenost da bi rat protiv Irana bio mačji kašalj – osuđen na uspeh i krajnje jednostavan. Američku „intervenciju“ u Iranu već godinama priželjkuju i Izrael, Saudijska Arabija i njihovi regionalni saveznici. Uprkos opisanom entuzijazmu na strani američkih vojnih i civilnih vlasti, pojavili su se i disonantni tonovi, pa neki američki stručnjaci upozoravaju na oprez i kratkovidost Trampove politike. Ne samo što je Iran mnogo veća zemlja od, na primer, Iraka, koji su američke trupe zajedno s koalicijom voljnih pokorile bez mnogo muka, činjenica je da je iranska vojska u poređenju sa iračkom i mnogo bolja, i diči se naprednim sistemima odbrane, a uz to može da računa i na pomoć svojih saveznika, Rusije i Kine. Ali i bez te pomoći Iran bi mogao da iznenadi daleko nadmoćnijeg neprijatelja.

[restrict]

HLADAN TUŠ To je donekle šokantan zaključak stručnjaka „Nešenel interesta“, koji su u trenutku velikih tenzija na Bliskom istoku upozorili domaću javnost na neslavan ishod američke vojne vežbe u organizaciji Pentagona. Pomenute vojne vežbe su naime još 2002. godine bile poput hladnog tuša za američke generale i Belu kuću, jer su pokazale da bi Iran s tadašnjim (skromnije opremljenim i izvežbanim) snagama mogao lako da potopi američki nosač aviona i uništi celu borbenu grupu koja bi bila poslata u napad na Iran. Podsećanje na taj primer značajno utiče i na hlađenje usijanih glava u SAD, gde nije malo onih koji smatraju da je savet nekadašnjeg američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona da „ako želite da zaustavite iransku (nuklearnu) bombu – bombardujte Iran!“ – u suštini dobar.
U rečenoj vežbi američkim marincima bila je dodeljena uloga „neprijatelja“. Jedinice general-pukovnika Pola Van Ripera su bile zato sastavljene na sličan način kao što bi bile iranske snage, dakle uz podršku sličnih aviona, brodova i kopnenih jedinica. Za SAD je bila ta vežba izuzetnog značaja jer su želeli da nauče kako bi se Iran branio ukoliko bi bio napadnut. Vežba je nazvana „Izazov milenijuma 2002“, a njene detalje su smišljali i pripremali čitave dve godine. U operacijama je učestvovalo 13.500 vojnika na poligonima identičnim onim kakvi bi bili u pravom ratu, kao i na simuliranim područjima. SAD su sebi u startu dale prednost zahvaljujući upotrebi napredne tehnologije, iako je bilo planirano da bude uvedena tek za pet godina. Suprotstavljene strane u toj varijanti ratnih igara su dobile i svoje boje – Amerikanci su bili „plavi“, a Iranci „crveni“. Napad je počeo pošto je Iran odbio ultimatum „plavih“. „Crveni“ Van Riper, sa 41 godinom iskustava u redovima marinaca, dobro se pripremio za odbranu od napada „plavih“. Kada je američka mornarica stigla na tačku bez povratka, Riper je snažno udario po protivniku. Rakete „crvenih“, koji su glumili iranske snage, ljuto su sa zemaljskih lansera, civilnih brodova i nisko letećih aviona gađale ciljeve i urnisale američku flotu, da bi potom rojevi brzih čamaca uz asistenciju samoubilačkih posada zadali završni udarac floti „plavih“. Dakle, Van Riperove snage u ulozi iranske vojske zadale su američkim smrtan udarac, pa su „plavi“ morali da priznaju da su pretrpeli težak poraz.
Da sve bude autentično, i početak napada je najavljen preko kodiranog saopštenja s minareta džamija. U roku kraćem od 10 minuta rat je bio okončan a general Pol Van Riper je u šinjelu glavnokomandujućeg na strani „crvenih“, u ime iranskih snaga – pobedio daleko snažniju vojsku SAD. Analitičar Micah Zenko je potom zaključio da je „sposobnost protivnika da napadne američku flotu sa nosačem aviona na čelu, dakle centralni deo američke mornarice – iznenadila većinu učesnika vežbe“. Iznenađenje je bilo tako efikasno da su tokom ostatka vojne vežbe njeni planeri zaboravili na pravila fer-pleja i na nepošten način pokušavali da pomognu američkoj strani, odnosno „plavima“. Takav obrt u „taktici“ dogodio se pošto je generala Baka Kernana, komandanta „plavih“, uspaničeno pozvao njegov planer, general Geri Lak. General Kernan nije mogao da veruje svojim ušima kada mu je Lak saopštio: „Gospodine generale, Van Riper je upravo potopio sve naše brodove.“

ČUDO KERNANOVO Riperov neočekivani uspeh ugrozio je nastavak manevara, jer bez podrške brodovlja Amerikanci nisu mogli da izvedu najvažniji deo vežbe koji je predviđao desant na teritoriju „crvenih“. Plan o nasilnom ulasku na teritoriju Irana propao je na samom startu. Snage „plavih“ su čekale na nova naređenja kod Fort Brega, na obali San Dijega i u nacionalnom centru Fort Irvin. „Nisam imao izbora – morali smo da obavimo i taj deo oko nasilnog ulaska“, objašnjavao je, godinama kasnije, razloge nečasnog ponašanja na bojnom polju general Kernan. Ukratko, naredio je da se njegova već „potopljena“ flota brodova ponovo „naduva“ i vrati u borbu. To je razbesnelo generala Van Ripera, jer je ubrzo shvatio, zajedno sa svojim generalštabom „crvenih“, da dobijaju nejasne i kontroverzne informacije šta se zapravo dešava na bojištu. A onda mu je sinulo – mrtvi su vaskrsli i zajedno sa već otpisanom američkom flotom ponovo ratovali, a to je bilo protiv pravila igre. Van Riper je stoga iz istih stopa pozvao Kernana i odbrusio mu da „suprotna strana (dakle – Iran) nikada ne bi uradila to što ste uradili vi“. Optužio je generala Kernana da vodi „pokvarenu igru“, a svojima („crvenim“) odmah potom poručio da slede nova naređenja i uzmu u obzir „popravljene“ podatke, pa u nastavku vojne vežbe ratuju s već potopljenim brodovima. Nečasno ponašanje generala Kernana ga je na kraju toliko izbacilo iz orbite, da je šest dana kasnije dao ostavku kao komandant „crvenih“ i narednih 17 dana pratio vežbu samo kao savetnik…

SENI VEŽBE ĆE LUTATI PO PENTAGONU… Pouka te vojne vežbe i dan-danas odjekuje u odajama Pentagona. „Nešenel interest“ upozorava da je ona bila crvena linija za američke jastrebove koji su željni okršaja s Iranom da „u pravom ratu, naravno, niko ne bi mogao da promeni pravila preko noći samo zato da bi zadržao (već izgubljenu) američku nadmoć“. Da upozorenje stiže u pravo vreme pokazuju i neki novi pomaci u Iranu. Ovih dana su snage Iranske revolucionarne garde predstavile nove rakete kratkog dometa Raad-500. Radi se o jeftinijoj, lakšoj, bržoj i preciznijoj raketi od dosadašnjih. A to je tek jedna od mnogih vrsta raketa koje poseduje Iran. Dodatna loša vest za SAD jeste i najnovije saopštenje Teherana da je domaćoj mornarici početkom ove godine predata u upotrebu i prva podmornica. Radi se o podmornici klase Fateh, a ceremoniji u bazi Bandar Abas prisustvovao je i iranski predsednik Rohani. Prema šturim opisima iranskih zvaničnika, Fateh, poluteška podmornica koja je u rangu između manjih podmornica klase Gadir i većih podmornica klase Iunes (modernizovana ruska podmornica klase Kilo), opremljena je najmodernijom tehnologijom. Njena prednost je što može da operiše pet nedelja potopljena ispod površine mora, na dubinama do 200 metara. Poseduje sonare, ima električni pogon, moderne sisteme upravljanja vatrom i protivbrodskim raketama, navođenim torpedima… Pored četiri torpeda kalibra 533 mm može da ispaljuje i krstareće rakete. Iran u ovom trenutku ima čak 33 podmornice. Iako nisu tako napredne kao američke, one u morskom pojasu oko iranskih voda predstavljaju veliku opasnost za svakog napadača, a pre svega za SAD. Zato nema sumnje da bi i za Ameriku bilo mudrije da ratovanje s Iranom i ubuduće vežba samo virtuelno, a ne u pravom okršaju na bojnom polju. Jer bi to za agresora moglo da se završi upravo onako kako su prošli američki „plavi“ u čarci sa „iranskim snagama“ generala Van Ripera 2002. godine.

[/restrict] hairy woman onlaйn zaйm s 18 letzaйm na kartu bez эlektronnoй počtыzaйm krasnoяrsk