Dogodine u Podgorici

KADA DRŽAVA POČNE DA SE PLAŠI PESNIKA

Samo dan pre nego što je trebalo da otputuju za Crnu Goru, kako bi učestvovali na litiji u Podgorici, članovi rep grupe Beogradski sindikat upozorili su na cenzuru i ograničavanje dometa svoje najnovije pesme Sviće zora, posvećene odbrani svetinja SPC u Crnoj Gori. Objavili su snimke ekrana koji nedvosmisleno dokazuju da je Jutjub smanjivao broj pregleda, što je samo po sebi skandalozan presedan, kao i da ih je, uprkos ogromnoj popularnosti, izostavio s takozvanog lokalnog „trendinga“, svojevrsne top-liste koja kreira ukus i navike konzumenata Jutjuba

Pesma Sviće zora, simbolički objavljena kasno uveče na Sretenje, u rekordnom roku, bukvalno preko noći, postala je nezapamćen protestni hit koji je „zapalio“ društvene mreže i za samo jedan dan imao do pola miliona pregleda. Mnogi analitičari i medijski poslenici prepoznali su u svojevrsnoj cenzuri Jutjuba, globalno umreženog video-servisa u vlasništvu Gugla, tragove zakulisnog delovanja NATO kontrahibridnih timova poslatih u Crnu Goru kako bi pomogli poljuljani crnogorski režim i neutralisali navodne prodore „malignog ruskog uticaja“, ali i suptilne i dugoročne pokušaje mentalnog i duhovnog inženjeringa. Ni Jutjubu a ni zapadnim centrima moći svakako nije bilo u interesu da se u ovako osetljivom političkom trenutku na vrhu srpske i crnogorske trending liste pojavi slika mitropolita Amfilohija, kao što je bilo pomalo neprijatno kada je, pre nepune dve godine, ponovo zahvaljujući Beogradskom sindikatu i pesmi Dogodine u Prizrenu, lik Isusa Hrista s freske iz Visokih Dečana nakratko opominjući blesnuo na famoznom trendingu među golišavim pevaljkama, kriminalno-kokainskim autotjun odama i degutantnim klipovima iz rijaliti programa.

Uprkos ovome, pesma je fantastično primljena u samoj Crnoj Gori, gde je postala nezvanična himna litija i odgovarajuća zvučna podloga za mitske, biblijske scene koje svakog četvrtka i nedelje svedoče o buđenju pravoslavnog, svetosavskog i Njegoševog naroda iz dugog i dubokog samoporičućeg, titoističkog sna. Munjevit, gromoglasan uspeh pesme Sviće zora još jedna je potvrda jedinstvene sposobnosti grupe Beogradski sindikat da, vešto se koristeći modernim izražajnim sredstvima, poput hip-hop bitova i uličnog slenga, i savremenim komunikacionim kanalima, u vidu društvenih mreža i interneta, promovišu i popularizuju u najširim društvenim slojevima, a naročito među mladima, tradicionalne vrednosti, otadžbinske zavete i autentičnu hrišćansku duhovnost. Njihovo nastojanje da uporno plivaju uzvodno, protiv političke struje i vladajućeg duha vremena, kao i odbijanje da, zavedeni uspehom, banalizuju i komercijalizuju poruku svoje muzike, čini ih retkom moralnom vertikalom u popularnoj kulturi i istinskim naslednicima izvornih pankera, jer danas, u epohi opšte razularenosti i egoizma, samo su smernost, darežljivost, skromnost i dostojanstvo autentičan i delotvoran bunt. U vremenu u kome je rokenrol muzika generalno izgubila svaki dodir s idejom pobune i otpora, Beogradski sindikat dosledno i samopožrtvovano „ratuje“ s establišmentom, i lokalnim i globalnim, šireći po srpskom govornom području i kulturnom prostoru virus nepokornosti, rodoljublja i nezavisnog, kritičkog mišljenja.

BOŽJE PROVIĐENJE Pored žestokih, prodornih rima i beskompromisnog stava, teško je, takođe, poreći da grupa poseduje i nepogrešivo osećanje za tajming, mada bi oni to verovatno pre pripisali sudbini i Božjem proviđenju. Kao što se pesma Dogodine u Prizrenu pojavila u kritičnom trenutku, kada su medijski forsirane priče o razgraničenju i podeli Kosova i Metohije počele zaglušujuće i demorališuće da deluju na javni diskurs, tako se i Sviće zora pojavljuje u idealnom momentu kada se inicijalna grudva nezadovoljstva zbog ugnjetavanja i diskriminacije Srba u Crnoj Gori pretvara u pravu lavinu svesrpskog i svepravoslavnog otpora tiraniji globalnog Matriksa. Postoji organska, neraskidiva veza između te dve pesme, ne samo zbog činjenice da se obe bave otadžbinskim i verskim temama. Naime, Dogodine u Prizrenu je prvi put uživo izvedena baš u novembru 2018. u Podgorici, u kripti Hrama Hristovog Vaskrsenja, u sklopu večeri koju je organizovala humanitarna organizacija „Mladi za Kosmet“. Tada je s pomenutom organizacijom pao dogovor za izradu kontingenta majica s motivom crvenih božura i sloganom „Dogodine u Prizrenu“, od čije se prodaje sakupljao novac za ugrožene srpske porodice na Kosovu i Metohiji. Akcija nošenja prikupljene pomoći i novčanih sredstava organizovana je u januaru ove godine nakon čega je bend, po povratku s Kosova, ponovo nastupao u Podgorici na Bogojavljanje, za vreme plivanja za časni krst. Tada se rodila ideja za jednu pesmu koja bi bila posvećena čudesnom događanju naroda koje je preplavilo i preporodilo srpsku Spartu.
Pesma je napisana u grupnoj kreativnoj sesiji i snimljena za samo jedan dan, a poseban kuriozitet jeste to da u njoj repuje i producent benda Aleksandar Protić, koji se izuzetno retko prihvata mikrofona i eksponira na bini. Upravo je slučaj (ili sudbina) hteo da baš Protić bude jedini koji je volšebno uspeo da probije blokadu i uđe na teritoriju Crne Gore prošle nedelje kada je bend trebalo da prisustvuje litiji i da uživo izvede svoj hit. U ime grupe primio je gramatu i orden sa zlatnim likom Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca od mitropolita Amfilohija za, kako je navedeno, „nadahnute pjesme, revnost i brigu za majku Crkvu i sastradalnu ljubav posvjedočenu kroz pjesme Dogodine u Prizrenu i Sviće Zora“. Trojica članova koji su krenuli put Podgorice (Feđa Dimović, Blažo Vujović i Boško Ćirković) zadržani su na granici s obrazloženjem da predstavljaju pretnju za „bezbednost i javno zdravlje“ zbog čega im je zabranjeno da uđu u Crnu Goru. Time su se pridružili Matiji Bećkoviću, Aleksandru Rakoviću, Dejanu Miroviću i Čedomiru Antiću na listi intelektualaca i javnih ličnosti iz Srbije kojima je onemogućen ulazak u Crnu Goru.
Ova nesvakidašnja i gruba mera crnogorskih vlasti nije sasvim bez presedana u svetu muzike, Madoni je, na primer, zabranjivan ulazak u Egipat zbog njene odanosti jevrejskoj kabali, dok je islandska pevačica Bjork svojevremeno označena kao persona non grata u Kini zbog podrške nezavisnom Tibetu, ali je svakako znak velike nervoze i, u krajnjem slučaju, slabosti Đukanovićevog režima. Kako je mitropolit Amfilohije istakao u besedi nakon dodele ordena Beogradskom sindikatu, „jadna je država koja se plaši pesnika“.

LETNJE ŠEME Ako je strah Đukanovića i DPS-a od harizmatičnih beogradskih repera koji su pokazali da umeju da pokrenu i zapale mase donekle i razumljiv, teško je pronaći reči opravdanja za njihove kolege muzičare i umetnike u zemlji i u regionu koji su ostali nemi na ovaj anticivilizacijski i antievropski čin kojim se grubo krši sloboda kretanja i izražavanja. Isti oni apostoli građanskih vrednosti i borci za slobodu i demokratiju koji su puni pravedničkog besa i stvaralačke ozlojeđenosti kada se, iz navodno dnevno-političkih i partijskih razloga, otkaže neka predstava ili koncert u Srbiji, nisu osetili ni najmanju potrebu da reaguju i makar deklarativno osude ovu diskriminatorsku praksu crnogorskih vlasti. Valjda je strah od gubitka letnjih angažmana i morskih kombinacija bio jači od kolegijalne solidarnosti, intelektualnog integriteta i časti. Još su moralno problematičniji oni dežurni kritičari benda iz autošovinističkih, malograđanskih urbanih krugova koji, preuzimajući argumentaciju s montenegrinskih, hrvatskih i bošnjačkih portala, pokušavaju da opravdaju zabranu ulaska u Crnu Goru tako što porede Beogradski sindikat s neoustaškom zvezdom Tompsonom, po sličnoj logici kojom se koristila novinarka NIN-a Vesna Mališić kada je na RTS-u poredila trobojke u Crnoj Gori s hrvatskim šahovnicama u Vojvodini. Uz sve drastične poetičke, suštinske i istorijsko-kontekstualne nepodudarnosti, to je naročito apsurdno u ovom slučaju, jer u pesmi Sviće zora nema ničeg agresivnog niti ratnohuškačkog, čak ni eksplicitno srpskog, već je sve u novozavetnom duhu bratske ljubavi, sloge i praštanja. Bilo kako bilo, od zabrane jedino štetu mogu da imaju Đukanović i njegova klika, jer ovakve orvelovske represivne mere obično izazovu kontraefekat. Narod se oslobodio straha, ljudi koji su skinuli ikone sa zida i izneli ih na ulice teško će sada podleći nekakvim ucenama i pritiscima, a protesti inače vrcaju subverzivnim humorom, pobedničkom vedrinom i kreativnom energijom. Maske s licima članova benda već se šire među učesnicima litija, masovnost raste iz dana u dan, a zvuci pesme Sviće zora svakako će grmeti crnogorskim ulicama i trgovima uprkos zabrani i fizičkom odsustvu njenih autora, sve do konačne pobede i oslobođenja. Poznato je da je noć obično najcrnja pred svako svitanje, ali, uz Božju pomoć i mudrost naše Crkve, zora će na kraju ipak svanuti vernom stadu, jer sloga biće poraz vragu.