#baroknalajni #zapratifagot

Bilo bi lepo da barok, ali ne kao iznenađenje, postane češći gost orkestara koji tako mogu da pokažu ne samo koliko su veliki i jaki u svoj svojoj masi, kada su svi na bini, nego koliko su dobri u svakom svom muzičaru

Beogradska filharmonija je od romantičarsko-pompeznih naslova svojih ciklusa prošle godine (Mrakobes, Uzvišenije, Mudroslovlje) prešla na ikonografiju mladih, pa se sezona obeležavanja 250 godina rođenja Betovena zove #zapratibetovena, a ciklusi – #betovenjekeva, #betovennalajni, #bratbetoven, #betoveninfluenser … iako uobičajeni abonenti sigurno ne pripadaju svetu gluvonemih palcotipkača po mobilnim aparatima. U petak, 7. februara, priređeno je neočekivano iznenađenje u vidu koncerta barokne muzike, u smanjenom sastavu orkestra veličine kamernog. Iznenađenje, jer BF ne voli mnogo barok, a još manje smanjenje sviračkog korpusa, pošto se u malom sastavu čuje baš sve. Da bi se dobio utisak većeg zvuka, sviralo se stojeći, a muzičari su se potrudili da zvuče i lepo i gabaritno i zvučno i dobro naštimovano.
Prva Orkestarska svita J. S. Baha kao da je bila uvođenje u karakter, isprobavanje akustike i snalaženje s novim, baroknim gudalima koja su neki članovi orkestra dobili od umetničkog vođe, nemačkog baroknog violiniste Bernharda Forka. Utisak su dopunili odlični duvači, posebno fagot, koji je Nenad Janković svirao razigrano, uneseno i potpuno čarobno, pa bi se koncert mogao nazvati i #zapratifagot. Od igara se moglo dobiti više plesnog karaktera. U Vivaldijevom Koncertu u de-molu RV 565 u prvom planu su bili dueti solo instrumenata, posebno dve prve violine, gde je Tijana Milošević sasvim ravnopravno, ako ne i ravnopravnije, parirala Forku, sa južnjačkim temperamentom koji Vivaldi zahteva. Simfonija u ge-molu op. 6 br. 6 Bahovog najmlađeg sina Johana Kristijana Baha pružila je priliku orkestru da prikaže pun, raskošan zvuk, dobro štimovan, s opet predivnim fagotom.
Koncertom su vladale igračke svite, pa smo čuli Karakterne igre francuskog kompozitora Žan-Ferija Rebela što su prosijale kao mali biseri francuskog baroknog plesnog stila, koji je do savršenstva pomogao da se razvije muzikalni kralj Luj XIV. Šteta što ovu koreografsku simfoniju nisu pratili plesači, kako se to nekad izvodilo, a što ne i danas, kao potvrda da su se barokne igre nekad plesale, pa ih tako danas treba i shvatiti i interpretirati. Englez Čarls Evison je živeo u vreme Domenika Skarlatija, nije bio autor, ali je iskoristio Skarlatijeve čembalske sonate u transkripciji i aranžmanu za svoj Končerto groso broj 3 u de-molu. U to vreme nije bilo zaštite autorskih prava, naprotiv, srećni su bili kompozitori ako su se njihove kompozicije koristile, a i oni sami su se autoplagirali, kako se to naziva u današnjem naučnom novogovoru. Ne znamo šta je na Evisonovo aranžiranje Skarlati rekao, ako ga je to uopšte zanimalo, ali Evison nije Skarlati, pa smo dobili nemušti barok u principu, u kome se poenta i oštrina Skarlatijevih genijalnih minijatura izgubila u prevodu. Orkestar je pošteno prezentovao muzički predložak. I na kraju, još jedna orkestarska svita, iz lirske tragedije Dardanus velikog francuskog baroknog kompozitora Žan-Filipa Ramoa. Plesačke numere su bile najlepše, a orkestar se oraspoložio i otplesao nam na sceni Kolarca, kao u vremeplovu, ovu čarobnu muziku. Dobili su zaslužene ovacije. Koncertmajstor i gost Bernhard Fork je odlično radio s orkestrom koji nema mnogo baroknog iskustva, a moglo je i više. Bilo bi lepo da barok, ali ne kao iznenađenje, postane češći gost orkestara koji tako mogu da pokažu ne samo koliko su veliki i jaki u svoj svojoj masi, kada su svi na bini, nego koliko su dobri u svakom svom muzičaru. Fagot je tu, bar za nas, već osvojio prvo mesto.