Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Kako je odlazak slovenačkih komunista s poslednjeg zajedničkog kongresa jugoslovenskih komunista, pre tačno tri decenije, označio početak kraja jedinstvene države
Kako decenije odmiču i Slovenija kao nezavisna država postaje sve starija, tako se množe novi praznici vezani za „junačko osamostaljenje u desetodnevnom ratu juna 1991“, a uz nove svetkovine idu i novi spomenici u čast događaja koji vremenom prelaze u fazu mita.
OKRUGLI STOLOVI I SVEČANE AKADEMIJE Sve bi to ostalo na podalpskom folkloru da svaka od pomenutih prilika nije i okidač za izlive optužbi čija su meta po pravilu Srbi ili Srbija, koja na slovenačkom političkom parketu ima ulogu iskonskog neprijatelja slovenačkog osamostaljenja i rušitelja druge Jugoslavije.
U to ime je nedavno u predsedničkoj palati, a na poziv predsednika države Boruta Pahora, obeležena i 30. godišnjica „odlaska slovenačkih delegata sa 14. kongresa Saveza komunista Jugoslavije“ (SKJ) 20. januara 1990. Mediji su se utrkivali u objavama fotografija i video-snimaka izvučenih iz arhiva, snimljeni su novi dokumentarci, održane svečane akademije i okrugli stolovi, intervjuisani akteri događaja, počevši od Milana Kučana, Cirila Ribičiča i Jurija Korošeca pa do samog Pahora, koji je u ono doba bio najmlađi delegat kongresa…
U žiži je ponovo i Sonja Lokar, koja je tada jedina, odlazeći, ronila suze. Tri decenije kasnije kaže da sebe i dalje smatra komunistkinjom.
ARHETIP NEPRIJATELJA U svim tim podsećanjima je zajednički imenilac lik Slobodana Miloševića, kojeg slovenačka istoriografija označava za glavnog krivca kako za događaje na 14. Kongresu SKJ, tako i za sve ono što je usledilo na tlu nekadašnje zajedničke države. Zato nije neočekivano što je upravo Milošević izrastao u arhetip neprijatelja slovenačkog osamostaljenja; uostalom, posle odlaska cveta slovenačkih komunista iz Centra „Sava“ upravo je on javnosti otkrio da su „štedljivi Slovenci“ otkazali sobe u hotelu već dan ranije, što znači da je sve što je sledilo bilo unapred planirano i režirano, a ne posledica „preglasavanja“.
Slovenački komunisti, međutim, ističu da je to bio bezmalo „herojski čin kojim su se oduprli pritisku srpskih komunista i vojske“ i time omogućili sve što se potom dogodilo – referendum o otcepljenju (decembra 1990), prve višestranačke izbore i kao krunu svega – osamostaljenje Slovenije 1991. godine.
To što je učinila slovenačka delegacija na 14. Kongresu SKJ nije mnogo odudaralo od sličnih dešavanja u istočnoevropskim državama koja su zapečatila, pre svega, sudbinu SSSR-a, a posle toga i celog niza dotadašnjih socijalističkih zemalja. Iz današnje perspektive nije lako dokučiti jesu li ti događaji bili dobri ili loši? Što se tiče napretka parlamentarne demokratije u svetu, nema sumnje da su bili dobri. Ali iz perspektive naknadne pameti jasno je da su za neke države značili početak haosa i nazadovanja. Paradoks se ogleda i u činjenici da su neke od zemalja koje su izabrale stabilnost po cenu manje demokratije – napredovale brže od onih koje su izabrale da krenu putem „volje naroda“ i potom sahranile postojeće, velike države matice, pretvorivši ih u hrpu manjih, beznačajnih državica.
Koliko beznačajnih u svetskim merilima, najbolje se vidi baš sada, kada je predsednik slovenačke vlade Marjan Šarec, ne stigavši ni do polovine svog mandata – u ponedeljak naprasno podneo ostavku; vest o njegovoj ostavci preneli su gotovo svi važniji svetski mediji, ali uz pogrešnu sliku – hrvatskog premijera Andreja Plenkovića. Niko nije uočio grešku sve dok se nije digla povika, kako iz Slovenije, tako i iz Hrvatske.
EVROPA ZDAJ! Tek, na 14. Kongresu SKJ nekada moćna (komunistička) partija – postala je beznačajna. Jesu svi narodi dobili „više demokratije“, ali i više haosa, siromaštva, sukoba, više suštinskih ograničenja slobode – u ime više slobode i, za većinu, mnogo manje novca.
Većina delegata se pre 30 godina na 14. Kongresu SKJ zalagala za snažniju državu koja bi bila sposobna da napreduje kroz reforme i da se ujedno obračuna i sa separatizmom (pre svega na Kosovu). Svi ti ciljevi, međutim, za slovenačke delegate, koji su u programu svoje partijske organizacije „Evropa zdaj!“ (Evropa sad!) već videli Sloveniju kao „deo demokratske Evrope i civilizacije u trećem milenijumu“ – nisu bili zanimljivi, još manje prihvatljivi. Pa, pošto su bili preglasani (što su i očekivali, s obzirom na otkazane rezervacije svojih soba u prestižnom beogradskom hotelu), nije im palo na pamet da se podrede odlukama većine već su odlučili da ih neće poštovati.
DUPLI STANDARDI Perjanice slovenačkih komunista na taj način su prekršile gvozdeni princip „demokratskog centralizma“ sopstvene partije, kao i brojna druga statutarna pravila SKJ. I ne samo to – ogrešili su se i o principe demokratije jer su odbili da se povinuju načelu „jedan čovek (delegat) – jedan glas“, označivši to za „neprihvatljivo ugnjetavanje većine nad manjinom“, slovenačkog i drugih, manjih naroda. Srbiju su optužili za „majorizaciju“, uz tvrdnju da je krajnje „nedemokratski“ da delegati iz drugih republika preglasavaju slovenačke u pitanjima koja su važna po sudbinu zemlje. Pozivanje na visoke principe obilovalo je licemerjem, jer se istih argumenata naslednici slovenačkih komunista, pa čak i ti isti komunisti, kao što je Milan Kučan, ne sete kada je, na primer, u pitanju preglasavanje pripadnika srpskog naroda u Crnoj Gori. Naprotiv, Milan Kučan je čak jedan od 88 potpisnika peticije koja sada brani otimačinu imovine Srpske pravoslavne crkve od strane crnogorskog režima, uprkos identičnom preglasavanju u crnogorskom parlamentu protiv kakvog je tako srčano ustao 20. januara 1990. na 14. Kongresu SKJ.
NAKNADNO PRIZNANJE Ali tu nije kraj licemerju. Svečano obeležavanje 30. godišnjice tog čina isteralo je na svetlost dana pravu istinu o tadašnjim ciljevima slovenačkih komunista. Još kada su odlazili iz dvorane Centra „Sava“, kritičari su im prebacivali da razbijaju državu, optužujući ih za separatizam. Na sve te optužbe su odgovarali da ništa od toga nije istina. Nekoliko decenija kasnije – priznaju da su pomenute optužbe ipak bile istinite.
Svečani govornik u predsedničkoj palati povodom obeležavanja treće decenije od odlaska sa 14. Kongresa SKJ Franci Pivec sada kaže da odluku o napuštanju kongresa ocenjuje kao „pravilnu“ jer je slovenačka akcija „isključila SKJ iz politike“, što je potom „olakšalo osamostaljenje Slovenije“.
Da su slovenački komunisti još kako bili svesni da svojim činom ruše zemlju, priznaje i Janez Kocijančič, koji je posle osamostaljenja Slovenije dugo godina vodio (danas bankrotiranu) „Adriju ervejz“ i slovenački Olimpijski komitet. „Znali smo da će naš odlazak imati dalekosežne posledice. Ne zaboravimo, tada je Saveznu vladu vodio Hrvat Ante Marković. Ni vojska još nije bila sasvim podeljena, iako su neki delegati na 14. Kongresu, inače visoki oficiri JNA, dali podršku mom amandmanu o ’savezu saveza’. Dakle, i u armiji je bilo trenja zbog različitih gledišta. To je bio trenutak kada je okončana era SKJ, ali nije bilo snage koja bi došla na njeno mesto, jer nije postojao rezervni Tito. I bez obzira na to šta se tada govorilo o Miloševiću, niko, pa ni JNA nije bila ni tada, ali ni kasnije sposobna da zauzme to mesto. Tako je iščezao onaj ’vezivni član’ koji je držao Jugoslaviju na okupu. Dugo smo živeli u iluziji koju nam je nudio i Ante Marković, a ta je da bismo morali da preuredimo državu u konfederalno uređenje i potom svi zajedno uđemo u EU. Da je bilo tako, možda bi bilo mnogo manje krvoprolića u drugim delovima Jugoslavije, gde je narod zaista strašno patio. Najviše u BiH. A upravo oni (Bošnjaci) nas uopšte nisu razumeli na Kongresu, a sami su kasnije postali najveće žrtve“, objašnjava tok ne tako davne istorije Janez Kocijančič.
Odluka kojom su diktirali brzinu događaja, a time i hoće li biti potonjeg krvoprolića ili ne, jeste suština famoznog odlaska slovenačkih komunista sa 14. Kongresa SKJ. Na to je u svojoj knjizi prvi upozorio nekadašnji američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman, optuživši Sloveniju i njene političare za „Garbo nacionalizam“, dakle krajnji egoizam. Odlazak slovenačkih komunista s poslednjeg zajedničkog kongresa jugoslovenskih komunista označio je kraj jedinstvene države. Sve to je proizvelo slične jednostrane akte drugih republika i gurnulo narode južno od reke Kupe u propast. U krvoproliće, što je posledica koje su slovenački komunisti 20. januara 1990. bili još kako svesni. U tom grmu leži i istorijska krivica i odgovornost Slovenije.
Najzad, da sve to na kraju ni za Sloveniju nije ispalo baš onako sjajno kao što je izgledalo na početku, sad priznaje i Milan Kučan. Upitan o svojim očekivanjima davne 1990, on kaže: „Šta sam očekivao, to se i dogodilo. Ali ono što sam očekivao posle toga, posle 1990. godine, to se nije desilo… Mislim da niko nije ni u najcrnjim snovima slutio da će država (Slovenija) krenuti u ovom pravcu, u koji se sve obrnulo. Bez kompasa, bez orijentacije, bez vizije.“
Odličan tekst i hvala autoru na podsećanje na glasanju u SKJ.
SRANJE AUSTRO-MARKSISTIČKIH, KOMUNISTIČKO- INTERNACIONALNIH ORGANIZACIJA U SRBIJI U JESEN 1943. GODINE, UKLJUČUJUĆI TU I PARTIZANSKE ODREDE
Autor ove uvodne beleške preturao je nedavno zaostale hartije bivšeg obaveštajca Kraljevine Jugoslavije i policijskog funkcionera i među njima je nađen gornji izveštaj. Pisao ga je austromarksista-internacionalista Nikola Jovanović (pavo ime Vasilije Buha) do Drugog sv. rata privatni nameštenik i član austromarksističko-komunističke partije u Srbiji (Vidi: Enver Redžić, Austromarksizam i jugoslovensko pitanje, Beograd, 1977).
Jovanović je rođen 1913 godine u Mostaru, a od početka rata 1941 godine nalazio se kao strogi ilegalac, profesionalni revolucionar i član austro-marksističkog Pokrajinskog Komiteta Komunističke Partije za Srbiju, zadužen sa radom po organizacionoj liniji. On je prilikom jedne veće provale početkom oktobra 1943 godine uhapšen od strane Nedićeve policije i prilikom pretresa među njegovim vrlo dobro sređenim hartijama pronađen je i ovaj izveštaj. On je pisan njegovom rukom ćiriličninim slovima sa plavom hemijskom olovkom na nekoliko polutabaka požutele hartije, koja je tada bila u upotrebi i sadrži dva dela. Prvi deo je kraći i ceo se sastoji od samo jednog polutabaka. U njemu Jovanović donosi suve statističke i koliko god je to pod tadašnjim prilikama bilo moguće dobro proverene podatke o brojnom stanju članova austro-marksističke partije i boraca partizanskih odreda u svima krajevima tadašnje Srbije, koje je kontrolisala Nedićeva vlast pod nametnutom i neželjenom okupacijom. Pisan je u svakom slučaju kao potsetnik za referat na sednici PKKP za Srbiju, koji je Jovanović posle svojih putovanja u cilju kontrole, podrške i reorganizacije partije i odreda na terenu redovno podnosio plenumu komiteta po povratku u Beograd, a verovatno i za izveštaj austro-marksističkom Vrhovnom partijskom i partizanskom vođstvu, koje se u to vreme nalazilo na području tzv. „Nezavisne Države Hrvatske“.
Drugi deo ovog izveštaja koji je bio kao neka vrsta komentara sadrži nepunih pet polutabaka, pisan je takođe na požuteloj hartiji, Jovanovićevim rukopisom, koji je utvrđen i upoređen sa prvim delom u zatvoru Nedićeve policije.
Izveštaj koji ćemo dole u celosti i bez izmene i jedne zapete verno prepisati i doneti govori sam za sebe i njemu nisu potrebni nikakvi komentari, izuzev ove uvodne beleške. Smatramo da će ovaj izveštaj biti najbolji odgovor zvaničnoj i nezvaničnoj austro-marksističkoj komunistickoj istoriografiji o nekoj njihovoj jačini, organizovanosti i uticaju, kojeg su oni imali tada u Srbiji, uoči Teheranske konferencije 1943 godine, kada je srbofobični Vinston Čerčil zahtevao od Staljina i Ruzvelta da Brozovim austro-marksistima, komunistima-internacionalistima treba pomoći materijalnim sredstvima u ratnoj opremi, kao i u komandnim operacijama, što je više moguće (Vidi: Carol Quigley, Tragedy and hope – A history of the world in our time, New York – London, 1966, str. 781; Sigrid Arne, United nation primer, New York – Toronto, 1948,str. 56).
Sve je išlo po izvesnom srbofobičnom evropskom i američkom trijalističkom planu, da Srbi budu izbrisani iz grupe evropskih naroda. Za njihov srbofobični plan zalagali su se u devetnaestom i dvadesetom stoleću i izvesni podjarmljeni komunisti-internacionalisti, austromarksisti u Srbiji, koji su na mitinzima u toku Drugog sv. rata govorili: „Ako nestane Srba, naselićemo Kineze!“.
Imajući na umu da je engleski istoričar, član Modlin Koledža, profesor Tejlor (A. J. P. Taylor) objavio knjigu pod naslovom “Drugi svetski rat” (The Second World War, an illustrated History) u kojoj doslovno stoji: „Do kraja 1944. godine sav mogući materijal doturan je samo Titu. Podizanje Tita je čisto britanska avantura i današnja Jugoslavija je britanska tvorevina…“ (Vidi: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, str. 178).
Ne treba zaboraviti da su anglo-amerikanci naoružali i reorganizovali podjarmljene jugoslovenske austromarksiste, komunistei- nternacionaliste na Visu 1944 godine i da su im pomogli da dođu na vlast u eksperimentalnoj i neblagodarnoj i na dug rok neodrživoj Jugoslaviji.
Prema pdacima koje je izneo Ficroj Maklin, angloamerikanci su im dali „preko 100,000 pušaka, preko 50,000 puškomitraljeza i automata, 1,380 minobacača, 324,000 mina za minobacače, 636,000 granata, preko 97,500.000 okvira municije za streljačko oružje, 700 radiostanica, 175,000 uniformi, 260,000 pari čizama…“ – “The following figures for supplies during 1944 give some idea of the scale on which the western Allies were now helping the partisans: – over 100,000 rifles; over 50,000 light machine guns and submachine guns; 1380 mortars; 324, 000 mortar bombs; 636,000 grenades; over 97,500,000 rounds of smallarms ammunition; 700 wireless sets; 175,000 suits of battle-dress; 260,000 pairs of boots…” ( Vidi: Fitzroy Maclean, Eastern approaches, Chicago, Ill., U.S.A., 1980, str. 474).
U ovom kontekstu valja ukazati da je u toku Prvog sv. rata ruski general Brisilov potukao austro-ugarske imperijaliste u Galiciji 1916 godine i da je srbofobični imperijalista i austrofil Vinston Čerčil optužio Srbe, za koje je rekao da su to prouzrokovali “mrski srpski svinjari” (“…hated pigfarmers of Serbia…” (Vidi: Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, str. 708).
Što se pak tiče srbofoba Čerčila, on je u toku 1943 godine rekao Božidaru Puriću, predsedniku Jugoslovenske pučističke vlade „da u Evropi postoje dva imperijalizma, pruski i srpski , koje treba zgaziti…“ (Vidi: Vukašin Perović, Enciklopedijski i p olitički komentar genocida – prva četnička enciklopedija, knj. 1, sv. 3, Minhen, 1973, str. 208).
Čerčil je podjarmljenom kralju Petru II Karađorđeviću otvoreno rekao “da on za njega nebi žrtvovao ni jednog vojnika ili jednog penija, da mu pomogne da dođe na presto” (Vidi: Alexander Wert, Russia at war 1941-1945, New York, 1965, str. 883).
Polazeći od činjenice da ni Ruzvelt nije bio bolji i da je svoje srbofobično i anti-monarhističko raspoloženje poverio supruzi Elenori u junu 1942 godine prilikom posete kralja Petra II u Vašingtonu, kada je rekao: “… ovaj mladi čovek treba da zaboravi da je on kralj…” (Vidi: Anna Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, str. 237).
Ruzvelt je bio protivnik uspostavljanja Kraljevine Jugoslavije jer se zalagao za Nezavisnu Državu Hrvatsku i za Nezavisnu Državu Sloveniju (Vidi: Robert I. Gannon, S.J., The Cardinal Spellman Story, New York, 1962, str. 224).
Činjenica je da je kralj Petar II bio maloletan i i da je doveden na vlast 1941 godine pomoću 27-martovskog puča kojeg su organizovali između ostalih i anglo-amerikanci preko svojih lakeja u Beogradu, kako je to zabeležio John Colville u svom dnevniku pod datumom od 4 marta 1941 godine, gde stoji: “da je vidio Donovana, koji se vratio sa Balkana, gde je iza kulisa pripremio plan i da će zavesa ubrzo da se digne…” (Vidi: John Colville, The Fringes of power – 10 Downing street diaries 1939-1955, New York, 1986, str. 359; Anthony Cave Brown, Wild Bill Donovan – The last hero, London, England, 1982, str. 156-157; Dr Danilo Gregorić, Samoubistvo Jugoslavije – poslednji čin jugoslovenske tragedije, Beograd, 1942).
Bila je očigledna namera anglo-američkih imperijalista-trijalista da preko svojih lakeja, među kojima se nalazio i podjarmljeni knez Pavle Karađorđević, pripreme Kraljevinu Jugoslaviju za katastrofalni rat 1941 godine ali da oni ni prstom ne mrdnu da obuzdaju nemačke i italijanske okupatore i njihove satelite.
I pored ogromne pomoći koju su dobili Brozovi austromarksisti-komunisti od anglo-američke vojske i vazduhoplovstva posle kapitulacije Italije, oni nisu mogli da dođu na vlast u Srbiji sopstvenim snagama. Presudnu ulogu je odigrala Sovjetska armija, koja je svojim operacijama u Srbiji u jesen 1944 godine omogućila velikohrvatskom fireru-diktatoru, Josipu Brozu tzv. „Titu“ da uspostavi velikohrvatski, austromarksistički, intermarijumski, fabijansko-bundistički i boljševički poredak u Jugoslaviji.
U sovjetskom časopisu “NOVAJA I NOVEJŠAJA ISTORIJA”, Moskva, 1960, broj 5, na str. 133, stoji da su sovjetske trupe za isterivanje nemačkih okupacionih trupa iz Srbije upotrebile: devetnaest pešadijskih divizija, pet stotina tenkova, dve hiljade aviona i devet pešadijskih bugarskih divizija.
Ne zaboravimo da su Brozovi austro-marksisti, komunisti-internacionalisti sa svojim sopstvenim snagama uspeli da uđu u glavne gradove tzv. Nezavisne Države Hrvatske i Slovenije nedelju dana posle Hitlerovog samoubistva! Nažalost, mnogima ni dan danas nije jasno sa koliko su malim snagama Brozovi austro-marksisti, komunisti-internacionalisti ustoličeni na vlast u Jugoslaviji pomoću svojih mentora Čerčila, Ruzvelta, pape Pija XII i Staljina… To najbolje ilustruje i ovaj suvi statistički izveštaj austro-marksiste, komuniste-internacionaliste Vasilija Buhe (alias Nikola Jovanović), gde između ostalog, stoji:
“K.P. u Srbiji u toku 43 g. bila je sve slabija i brojno i kvalitativno u svojim kadrovima. Ogromne žrtve i gubici naročito u rukovodećem kadru iz 42 g. nastavili su se bez zastoja i u 43 g. K.P. u Srbiji morala je da povede najodlučniju borbu za svoj opstanak pred organizovanim i upornim progonima nadmoćnih snaga udruženih neprijatelja. Zato je PK tražio od CK i Vrhovnog Štaba da se pošalju pojačanja u vojnim i političkim rukovodiocima i da se prebaci u Srbiju za pojačanje partizanskih odreda bar one srpske partizanske snage koje su se krajem jeseni 41 g. povukle iz Zapadne Srbije u Sandžak. To je bio preduslov da bi se u Srbiji održao partizanski pokret uopšte pošto je pritisak neprijatelja bio svakim danom sve snažniji i porazniji.
Namere su bile da se uz pripomoć toga pojačanja razvije šira mobilizacija u narodu i razvije veća aktivnost protiv okupatora a naročito protiv bugarskog okupatora jer je on bio slabiji i u borbi sa njime moglo se je lakše dolaziti do uspeha i do oružja i municije. Bilo je predviđeno da se naročito na jugu Srbije stvori jako vojničko uporište – da se stvori brigada a zatim i divizija koja bi stvorila u Leskovačkom okrugu makar manju – privremeno slobodnu teritoriju, odakle bi se kao iz glavnog uporista mogao dalje širiti partizanski pokret na sve strane. Taj kraj je naročito pogodan i strategijski važan jer se nalazi između Srbije, Sandžaka, Kos. Met., Makedonije i Bugarske. Povezivanjem sa partizanskim odredima iz tih krajeva to bi imalo veliki ne samo politički već i vojnički značaj. Radi toga je Leskovačkom okrugu i njegovim odredima u zadnje vreme posvećena najveća pažnja i pomoć. I zato su partizanski odredi na Jugu Srbije u zadnje vreme bili naglo pojačani i tu je bila skoncentrisana glavna partizanska snaga u Srbiji.
Stvaranjem makar i male i privremene slobodne teritorije u Srbiji imalo bi ogroman politički značaj za dalje jačanje partizanskih snaga kada bi se moglo tamo prebaciti najveći deo kadrova koji se kriju i koji je pod stalnim progonom vlasti u pozadini i ne samo oni već bi se mogli prebaciti ostaci oslabljenih i razbijenih odreda na oporavku. Tamo bi se mogli uspostaviti svi sektori rada u pokrajinskom obimu. Postojala bi kud i kamo veća mogućnost da se otuda rukovodi, celokupnim radom u Srbiji. Bila je namera da se stvore čvrste veze između Šumadije i Juga Srbije. U toim cilju nastojalo se je da se nabave 3 radio stanice (za Beograd, Šumadiju i jug Srbije) koje bi bile stalno u vezi a najjača od njih bila bi u vezi sa Vrhovnim Štabom. Time bi se mnogo doprinelo jer bi postojala stalna i redovna veza i moglo bi se na vreme preduzimati određene akcije i smislu dobijenih direktiva a ne kao do sada da zbog stalnih prekida veza zadocnjavaju i zastarevaju i izveštaji i potrebne direktive. To sve skupa bi omogućilo da se dobije bolji pregled situacije i olakšalo bi da se savladaju mnoge teškoće i slabosti. Time bi bila stvorena mogućnost da se nešto učini na pitanju saradnje sa ostalim građanskim grupama koji su protiv okupatora. Nastojanje u tom pravcu da se ojača jedinstveni narodno-oslobodilacki front išla su zatim da se što pre stvore i ojačaju okružni N.O.O. i da se stvori Antifašističko Veće narodnog oslobođenja za Srbiju, kao politički organ partizanskih odreda i narodno oslobodilačke borbe. Pored toga bilo je nužno da se stvori Pokrajinski Odbor U.S.A.O.J., i pokrajinski odbor A.F.Ž., i da preuzmu organizaciju i rukovođenje sa tim pomoćnim masovnim organizacijama. Trebalo je ponovo i u Beogradu stvoriti makar malu ali čvrstu organizaciju. To su bili glavni zadaci i na tome su se angažovale glavne snage partije. U tom smislu su vršene pripreme i nastojalo se je svima silama da se što pre ostvare iznete namere i postavljeni planovi. Razume se da su teške organizacione slabosti i objektivne teškoće rada bili velika prepreka za ostvarenje postavljenih zadataka. Pokušalo se je i organizaciono pitanje srediti. Ali se nije moglo sve odjednom i u isto vreme srediti. To su bili i suviše teški i obimni problemi da bi se mogli savladati sa sopstvenim tako oskudnim snagama. Pokušaji da se to ostvari i pre dobijene pomoći odozgo nisu dali nikakve rezultate jer su policija s jedne a srp. drž. oružani odredi s druge strane to na vreme sprečavali razbijajući sve jače part. organizacije i partiz. odrede.
Čitav taj plan bio je bez sumnje u vezi sa opštim nastojanjem Vrhovnog Štaba da se borba partizanskih odreda u Srbiji tesno poveže sa partizanskim odredima u drugim krajevima bivše Jugoslavije. I ne samo to, već je Vrhovni Štab išao za tim da se u Makedoniji stvori čvrsto vojno uporište i da Makedonija kao strategijski vrlo važna oblast bude središte partizanskog uporišta. Tu je trebalo stvoriti veću slobodnu teritoriju, dovesti brojnije partizanske odrede i napraviti vojničku žižu i čvrsto uporište za povezivanje i rasplamsavanje partizanskih borbi u okolnim zemljama: Srbiji, Bugarskoj, Grčkoj, Albaniji, Crnoj Gori, Kos. – Met. i Sandžaku. Tu je trebala da se osigura i sigurna baza za stvaranje Balkanskog štaba za sve partizanske odrede u balkanskim zemljama. Jasno je da bi u tome štabu bile zastupljene sve balkanske zemlje ali bi vođstvo u štabu pripalo pretstavniku one zemlje čiji je partizanski pokret najači. U ovom konkretnom slučaju to bi bio sigurno Tito. Ali koliko god je Makedonija u tom pogledu veoma važna sa strategijsko vojnog značaja za ostvarenje daljih ciljeva partizanske borbe je kud i kamo od političkog značaja važnije Srbiju osvojiti. Srbija je kičma Balkana i ko ima Srbiju nije mu teško imati uza se i ceo Balkan. Jer Vardarsko-Moravska dolina je glavna žila kucavica na Balkanu. Posedovanjem te doline značilo bi stvarno imati čvrsto u svojim rukama glavne komunikacije a važnost toga problema prelazi već balkanske okvire.
Dakle iz napred iznetog jasno se vidi da su namere K. P. u Srbiji bile deo opšteg plana KPJ i Vrhovnog Štaba da se na balkanskom prostoru zada što teži udarac okupatorskoj vojnoj sili. U tom planu računalo se na to da će bugarska vojska biti neotpornija i odigrati sličnu ulogu kao italijanska na zapadnom Balkanu pošto je ona slabiji saveznik okupatora i da će ona biti glavni izvor snabdevanja partizanskih odreda sa oružjem i municijom. Dalje bugarska vojska bi stalno bila podgrejavana slavenofilskim težnjama i išlo bi se za tim da se stvori oružano bratstvo u borbi protiv nemačkog okupatora.
U svemu tome je nesumnjivo imalo uticaja i to što je S.S.S.R. počeo igrati sve važniju ulogu u svetu. Sovjet. Rusija koja je istupala kao zažtitnik i oslobodilac ugnjetenih i porobljenih naroda zadobijala je sve veće poverenje porobljenih naroda. Učestvovanje saveza između Rusije, Amerike i Engleske još je više tome doprinelo. O svemu tome vodile su strogo računa sve komunističke partije u Evropi pa razumljivo i na Balkanu.
Sve jači uticaj Rusije na razvoj događaja u Evropi a naročito na jugo-istoku Evrope i popuštanje pred tim uticajem Engleske i Amerike moralo se je odraziti i na Balkanu. U vezi s time uloga komunističkih partija koje su uspele održati partizanske pokrete uveliko je porasla i njihov uticaj dobio je širi politički značaj o kome su morale voditi računa ne samo savezničke sile već i neprijateljske snage. Borba partizanskih odreda naročito na zapadnom Balkanu stvarala je velike teškoće okupatoru i vezivale mu jedan deo snaga koje su mu mogle koristiti na drugoj strani. To je činjenica o kojoj je vodio računa okupator ali je u toliko više činjenica o kojoj naročito u zadnje vreme vode računa i ukazuju puno razumevanje i udruženi saveznici. Naposletku iz svega toga izlazi da rad i rezultati partrizanskih odreda koji su pod rukovodstvom komunističke partije postaju ona vojna i politička privlačna snaga za udružene narode koja im pomaže u svakom pogledu i postaju deo njihove aktivne sile sračunat i njihovom taktičkom i strategijskom planu. Samo razumljivo je da K. P. vodi strogo računa o tome da ne bude politički iskorišćena a još manje izigrana bilo od koga saveznika zato sve mere koje preduzima i sprovodi nalaze se na planu njenog opšteg programa i u krajnjoj liniji ne odstupa od njenih opštih zadataka i glavnog cilja. Komunisti su se stavili na čelo narodno-oslobodilačke borbe protiv okupatora da bi i na taj način zadobili poverenje i podršku širokih narodnih masa a taj put borbe vodi neposredno ka boljim pozicijama – izvojevanju slobode i političke nezavisnosti naroda i države. To je preduslov da bi narod mogao slobodno odlučivati o svojoj sudbini a za komuniste neophodni minimum da bi u ostvarenju svojih krajnjih ciljeva mogli otići korak bliže. Komunisti su uvereni da je svaki potez koji izvrši Sovjetski Savez sračunat unapred na rešenje sputanih naprednih i oslobodilačkih snaga bilo u pojedinim zemljama ili u celom svetu. Uvereni su da Rusija neće ništa preduzeti niti pristati ili priznati na ma kakve kombinacije svojih stalnih ili privremenih saveznika što bi bilo na štetu osnovnih interesa širokih narodnih slojeva naroda a naročito njegovih naprednih snaga. Komunisti se zalažu da to njihovo ubeđenje prodre što dublje u narod i postane i njegovo mišljenje. Isto tako komunisti se trude svim silama da svojom delatnošću u narodnim masama ostvaruju prvenstveno one zadatke za koje će narod imati puno razumevanje i dati delimičnu ili punu podršku a koji su zadaci po svojoj sadržini napredni i u skladu sa opštim težnjama glavnih naprednih snaga u svetu. Po tome se vidi da strategija i taktika komunističkih partija nije nikada u suprotnosti sa osnovnim težnjama i delatnošću glavne napredne sile u svetu – Sovj. Rusije.
U vezi sa time nije nikakva slučajnost da se istovremeno na Balkanu uzajamno dopunjuju s jedne strane namera i nastojanja partizanskih akcija sa pojačanjem i proširenjem uticaja Rusije uz podršku Amerike i Engleske na Jugoistoku Evrope.
STATISTIČKI DEO: Stanje komunist. organ. u Srbiji danas (jesen 1943) uključujući tu i partizanske odrede:
BEOGRAD čl. 20
LESKOVAČKI čl. 220 odredi: Leskovački čl. 340, Jablanički čl. 30, Jastrebački čl. 60, Babićki čl. 10, – Bataljoni: Leskovački preko 200 boraca, Jablanički oko 300 boraca, Jastrebački oko 300 boraca, Babićki oko 30 boraca –
KRAGUJEVAČKI čl. 200, – bataljon-odred Šumadijski 90 čl., boraca oko 250 –
MLADENOVAČKI (Kosmaj) čl. 200, bataljon Kosmajski 80 čl., boraca oko 150 –
VRANJSKA čl. 60, Vranjski bataljon 40 čl., boraca oko 300 –
KRUŠEVAČKI čl. 70, Rasinski bataljon 40 čl., boraca oko 150 –
ZAJEČARSKA čl. 100 – Krajinski odred 10 čl., Boljevacvki odred 30 čl. Knjaževački odred 20 čl., Boraca: Krajinski odred oko 50, Boljevacki odred oko 100, Knjaževački odred oko 50 –
POŽAREVAČKA čl. 50, – Požarevački odred 20 čl., boraca oko 50 –
NIŠKA čl. 50, Ozrenski odred 20 čl., boraca oko 40 –
VALJEVSKA čl. 20, Valjevski odred 10 čl., boraca oko 40 –
ŠABAČKA okr., ČAČANSKA, okr. UŽIČKA, okr. JAGODINSKA, okr. ima zaostalih pojedinaca sa kojima se nema nikakva veza.
SVEGA OKO 1000 (hiljadu) članova u pozadini i u odredima. Pored toga postoje udarne grupe i pomoćne mesne seoske desetine čije se brojno stanje stalno menja. Od nih se najčesće popunjavaju odredi…”
* * *
Napomena: Autor piše u žnskom rodu zato što pod tim podrazumeva Okružnu partijsku organizaciju. Inače podaci su dati i stanje je izneto prema administrativnoj podeli po okruzima tadašnje Nedićeve Srbije, te se iz gornjeg jasno vidi da u tri okruga Zapadne Srbije i u jednom centralnom Jagodinskom nije izuzev zaostalih lutajućih pojedinaca bez veze tada postojala nikakva partijska niti partizanska organizacija.
BROZ JE PRIPREMIO JUGOSLAVIJU ZA RASPAD I KRVAVI GRAĐANSKI RAT
Imajući u vidu da je Josip Broz tzv. „Tito“ pripremio Jugoslaviju za raspad i krvavi građanski rat. U pogledu nacionalnom postupio je kao krvavi duktator i velikohrvatski hegemonista služeći se zaglupljenim i opsenjenim tzv. „srpskim“ komunistima-internacionalistima, kao pomoćnim „velikim kadrovima“ za ostvarenje izvesnih Pavelićevih planova i namera za prelaz srbofobičnih neprijateljskih hrvatsko-ustaških i handžarsko- poturčenjačkih antijugoslovenskih elemenata u partizanske formacije u toku Drugog svetskog rata. U pogledu organizacije KPJ stvorio je sebi tzv. „partiski odbor“ bez ikakve vlasti i tako „obezbedio sebi veću i što trajniju vlast, po mogućstvu do kraja života“, kako to reče Kosta Čavoški.
Sahranjen je 1980. godine u Beogradu-Josipgradu uz velike počasti izvesnih zapadno-evropskih i američkih tzv. „antikomunista“ i danas trune u faraonskoj mogili u izvikanoj „kući cveća“, gde mu se klanjaju izvesni „srpski“ poltroni i idolatristi na sramotu našeg obespravljenog, obezglavljenog, osakaćenog, okupiranog i poniženog nesrećnog srpskog naroda.
U ovom kontekstu citirali bismo izvesne odlomke iz studentske brošure koja
je objavljena u toku 1971. godine pod naslovom „Pokret studenata, profesora i književnika – protiv jednopartijske diktature, gde izmeđ ostalog, stoji (Strana 6-8):
„Dr Mihailo Đurić u diskusiji Udruženja univerzitetskih nastavnika, sekcija Pravnog fakulteta Beograda, 18, 19, i 20 marta.
Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu, ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprostavljenih, nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči…
Ali, ako već ne možemo da se otresemo onoga što su nam drugi natovarili na pleća, ako već moramo da mislimo i govorimo o nacionalnim i državnim stvarima, ako već moramo da se nacionalno i državno određujemo i razgraničavamo, onda moramo biti svesni da je srpski narod u ovom času od najveće važnosti pitanje njegovog identiteta i integriteta, dakle pitanje njegovog političkog, njegovog državno-pravnog objedinjavanja.
Daleko od toga da možemo biti zadovoljni time kako stvari stoje u zemlji koja se nalazi na poslednjoj raskrsnici. Ni sadašnji položaj srpskog naroda u Jugoslaviji nije nikako dobar, a ne samo ovaj u kome bi se našao u slučaju sprovođenja predloženih promena. I to ne samo zbog toga što je srpski narod danas tako nemilosrdno i nepravedno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u kom pogledu pogodovao srpskom narodu, kao da taj centralizam nije bio zaveden, između ostalog, i zato da bi se sprečilo postavljanje pitanja za genocid koji je za vreme Drugog svetskog rata izvršen nad srpskim narodom…
Očigledno je da granice sadašnje SR Srbije nisu nikakve ni nacionalne ni istorijske granice srpskog naroda. Uopšte uzev, granice svih sadašnjih republika u Jugoslaviji imaju uslovno značenje: one su više administrativnog nego političkog karaktera…
Ni za jednu republiku u Jugoslaviji, izuzev možda Sloveniju, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovu ne za Srbiju. Treba li uopšte da vas podsećam na to da izvan uže Srbije živi oko 40% Srba, ili gotovo toliko koliko Hrvata u Sr Hrvatskoj, odnosno koliko ima Slevenaca, Makedonaca i Muslimana zajedno?…
Kao što je poznato, izvan granica Srbije srpski narod živi još u četiri od pet preostalih republika. Ali, ni u jednoj od tih republika on ne može da živi svojski. U SR Hrvatskoj i SR Makedoniji srpski narod nema nikakvih posebnih ustavom zagarantovanih prava na nacionalni život…
Ta prava nisu data sa, na izgled umesnim i bezazlenim, obrazloženjem da mu nisu ni potrebna, budući da su Srbi u Jugoslaviji narod, a ne nacionalno manjina, odnosno narodnost u smislu terminologije. U SR Bosni i Hercegovini, iako čini većinu stanovništva, srpski narod faktički nema mogućnosti ni da se služi svojim ćiriličkim pismom, što je samo jedan od spoljnih znakova njegove izdvojenosti iz celine nacionalne kulture kojoj pripada. A u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni na vlastito nacionalno ime, ili se bar to pravo osporava onima, nikako malobrojnim Crnogorcima koji se osećaju Srbima…
U SR Srbiji živi procentualno manje Albanaca nego u SR Makedoniji, pa ipak su Albanci samo u SR Srbiji dobili autonomnu pokrajinu u kojo su se Srbi našli u podređenom položaju prema njima…
Još za vreme Prvog svetskog rata srpski narod je nedvosmisleno pokazao da mu je pre svega stalo do zajedničkog života s drugim južnoslovenskim narodima na koje je istorijski upućen. Velikodušno je odbacio Londonski pakt koji mu je nudio mogućnost stvaranja Velike Srbije, baš kao što je posle Drugog svetskog rata dostojanstveno prešao preko strahovitog zločina koj je nad njim počinjen…“
Strana 11-14: „Profesor dr Stevan Vračar
Nemamo sreću da vodimo uobičajene, stručne i rutinske razgovore o istinskim ustavnim amandmanima, jer smo dovedeni u situaciju da ovom prilikom budemo zaokupnjeni pitanjima o sudbonosnoj prekretnici na kojoj se jugoslovenska zajednica nalazi, pa samim tim i svi njihovi delovi…
Ne treba mnogo političke mudrosti da bi se videlo da sve (ovo) vodi ne samo slabljenju već i razbijanju jugoslovenske zajednice, a sa tim stavljanju u pitanje integriteta i opstanka i celine i njenih delova – republika, u najbukvalnijem smislu. Otvoreno zagovorništvo konfederalizma označava, u stvari, možda prvi primer u istoriji jednog očigledno retrogradnog kretanja sa izvesnošću da danas-sutra dobije ustavopravno uobličenje, a samim tim pripremi kasnije, možda, najtragičnije oblike razrešavanja neizbežnih konflikata. Zar nije jasno da šest posebnih ‘nacionalnih država’ na tlu Jugoslavije, ‘povezanih’ prvenstveno latentnim i otvorenim suprotnostima i sukobima, može stvoriti samo nesnosnu novu ‘zajednicu’, goru od svake druge?…
(„Student“ od 13. aprila 1971)…“
Strana 16: „Kosta Čavoški
A kako se politički kompromisi sklapaju ne samo javno, na otvorenoj političkoj sceni, već i tajno, daleko od budnog oka javnosti, u okviru tatvorenih formalnih i neformalnih centara društvene moći, pravi razlozi za određena ustavopravna rešenja isto tako nisu poznati široj javnosti. Bilo je potrebno da se vodeći ljudi iz pojedinih republika međusobno optuže i uvrede, pa da javnost ponešto sazna o tajnovitom dogovaranju na Brionima na kojem su najviđeniji rukovodioci odlučivali o sudbini naših naroda…“
Strana 19-22: „Dr Živomir Đorđević
U pogledu stvari, koje se nalaze u nadležnosti saveznih organa, ovi organi treba da imaju sredstva i moć da ih efikasno i ostvare, a ne da zavise od moći i sredstava republika i pokrajina. Na žalost, u predloženim amandmanima centralni organi nemaju nikakva sredstva niti moći da stvore nadležnost koja im je predodređena…
Za mene se pitanje autonomnih pokrajina ne postavlja kao stvar vezana samo za Srbiju i preko Srbije za Jugoslaviju. Ako se održi to stanje, onda je jasno svakom ko hoće jasno da gleda, da Srbija kao republika nije ravnopravna sa ostalim republikama u Jugoslaviji, niti je pitanje autonomnih pokrajina principijelno rešeno…
Neravnopravnost republike Srbije u vezi sa autonomnim pokrajinama u odnosu na druge republike u Jugoslaviji ne sastoji se u tome što Srbija ima utonomnije, a one nemaju, nego u tome što pitanje postojanja autonomnih pokrajina nije principijelno rešeno, što ne postoji ustavnopravna mogućnost data Saveznim ustavom da sve republike, tj. republike uopšte, mogu imati autonomne pokrajine…
U vezi sa pokrajinama u Srbiji moglo bi se i drugačije rezonovati. Moglo bi se, na primer, sa istih razloga sa kojih se tvrdi da Vojvodina treba da bude autonomna pokrajina, da joj ne treba priznati taj status. Naime, u prilog tome da Vojvodina treba da bude pokrajina navodi se tzv. Istorijski razlog, to jest navodi se da je ona imala autonomiju u vreme Austrije i Ugarske. Međutim, Vojvodina se za tu autonomiju izborila u okviru tuđe i neprijateljske države. Autonomija je bila forma očuvanja srpskog identiteta i forma borbe za ujedinjenje sa Srbijom. Momentom ujedinjenja sa Srbijom, Vojvodina, u kojoj preovlađuje srpski živalj, nema više potrebe za autonomijom. Jer nije Srbija neprijateljska država u čijem se sastavu nalazi Vojvodina, da bi ona imala opravdanje da se danas bori za autonomiju. Dakle. Istorijski razlog koji se navodi za autonomiju Vojvodine govori upravo protiv njene autonomije. Međutim ja ne predlažem ukidanje autonomnosti Vojvodine…
U borbi za izmenu ustavnih amandmana o statusu republike Srbije i autonomnih pokrajina, treba, po mome mišljenju, delegati, predstavnici i funkcioneri Srbije da budu jedinstveni. To zbog budućnosti Srbije. Jer ne može se predvideti danas kako će se stvari razvijati…“ (Vidi: Pokret studenata, profesora i književnika – protiv jednopartijske diktature, HIV, „Naša reč“, London, England, 1971).
Ispravka: … STANJE AUSTRO-MARKSISTIČKIH, KOMUNISTIČKO- INTERNACIONALNIH ORGANIZACIJA U SRBIJI U JESEN 1943. GODINE, UKLJUČUJUĆI TU I PARTIZANSKE ODREDE…