Filozofi kao pop zvezde, filozofija kao lek

Filozofija je u modi

Takozvana laka filozofija koja se sada ističe kao najkomercijalnija nova književna ponuda postala je i neka vrsta pomodnog hira konzumerskog društva. Reciklirana na ovaj način i plasirana kao novi segment komercijalne pop kulture, što je protumačena a ne lično promišljena, „objašnjena da je svako razume“, ona se nudi u formi priručnika za oplemenjivanje duha i života modernog čoveka. I to priručnika koji su trenutno hit književne industrije

Sudeći po izveštajima upućenih u otkrivanje i prepoznavanje novih trendova i ukusa publike kada je reč o izdavačkoj delatnosti, filozofija postaje veliki hit kod sve više ljudi i to širom sveta. Najpre, doduše, onog takozvanog zapadnog. Da ne bude zabune, filozofija koju spominju „trendseteri“ nije baš ona koja se izučava po školama i fakultetima. U pitanju su takozvane motivacione knjige, odnosno priručnici, koji dele savete sve većem broju izgubljenih duša ove naše savršene civilizacije, a koje su inspiraciju i dragocene savete pronašli direktno ili indirektno u učenjima čuvenih filozofa i njihovih škola. Kako god, napredak je u tom smislu izuzetan, gotovo neverovatan. Jer dok su kojekakve savetodavne knjige ili brošure na svaku moguću temu i dalje u samim vrhovima najprodavanijih izdanja, one koje se hvale da imaju savete kako živeti i preživeti svakidašnjicu i u njoj za mnoge turobni život sami, a koje su do juče bile delo samozvanih mudraca i takozvanih „motivacionih trenera“ ili gurua, sada novac u ovoj oblasti zarađuju pisci koji su se usudili da tumače najčuvenije filozofe, čak i one najkomplikovanije, i da njihove misli prepakuju u savete koji bi od onih kojima su upućeni napravili bolje i uspešnije osobe. Izuzetno složen zadatak na prvi pogled i to za obe strane. I za pisce takvih knjiga i za njihove potencijalne klijente. Na ovom mestu je bitno reći da nije reč tek o zaljubljenicima filozofskih misli ili zahtevnim čitaocima već zaista o klijentima, odnosno čak i pacijentima, ljudima kojima je pomoć neophodna i koji je traže od dokazanih mudraca iako najviše njih nije u stanju da ih razume u izvornim obliku.

Drevni stoicizam i moderni egzistencijalizam

Taj, kažu, ozbiljno rastući segment potrošača ovakvih izdanja je zapravo direktan produkt naše civilizacije koja melje svoje stanovnike, korumpira i razara njihove duše najprizemnijim „novim vrednostima“. Otuda su u igri, savremenim potrebama publike prilagođena dela i misli najčuvenijih filozofa i to iz svih perioda, a koja najširem potrošačkom tkivu plasiraju tumači čuvenih filozofa i pravaca kojima pripadaju. U njihovim porukama i tumačenjima važnih mislilaca i teoretičara prosečni obožavalac filozofije pronalazi razumevanje za sebe i svoj svet, možda i utehu, put kojim treba da krene, pa čak i svetionik u svom životu punom mraka i hridina koje ga u njemu vrebaju. Zanimljivo je da su se izdvojila dva velika filozofska pravca sa svim svojim čuvenim, ozbiljnim i ozbiljno teškim autorima, drevni stoicizam i moderni egzistencijalizam. Nije, doduše, uopšte čudno što su u prvi plan dospeli upravo ovi pravci filozofije. Iako su u nekim stvarima međusobno oprečni, baš kao takvi ovi pravci ispunjavaju spektar problema koji savremenom čoveku pustoše svest i svakodnevicu nudeći pri tome i brojne savete kako da prebrode tu pustinju. Tako se iz davne prošlosti, iz zore filozofije, iz takozvanog antičkog filozofskog perioda, u današnjici digitalnog i virtuelnog sveta s, doduše, i te kako stvarnim nevoljama, ljudima obraćaju slavni Zenon, osnivač stoicizma, Seneka, Marko Aurelije i niz drugih, koji im svi poručuju da je svet pod vlašću takozvanog svetskog uma, zapravo sudbine, a, vrlo zanimljivo, da je etika važan deo skladnog sveta, pored logike i fizike. Etika? Danas? Zvuči neverovatno da to bilo koga zanima i dotiče. Još je neverovatnije da su stoici kao primarni moto svog učenja isticali život čoveka u skladu s prirodom i njenim zakonima. Danas je ovakav moto verovatno važniji i neophodniji nego ikada pre. Priroda koja doslovno izgara u klimatskim promenama čiji je glavni uzrok gramzivost ljudska lišena bilo kakvih nazora, posebno etičkih, vraća se kao prioritet u svesti sve više ljudi, može se slobodno reči modernih stoika. Na delu je svakako primer uzroka i posledice. Agonija našeg sveta, odnosno prirode i ljudi u njoj takvoj, proizvela je potrebu za velikim mislima i još većim savetima istinskih, a ne prevarantskih mudraca. A te autentične mislioce i savetodavce moguće je pronaći samo u prošlosti. Ti originalni stoici su tvrdili da je sklad s prirodom moguć samo ako postoji sklad s razumom. Još jedna bitna nedostajuća stavka kod današnjih stanovnika našeg sveta, kako kod njih, a ono još više kod njihovih lidera. Materijalistički kodeks naše civilizacije, doduše, i te kako se poklapa s još jednim važnim postulatom stoika – da se čovek dokazuje delima. Međutim, tu se završava svaka sličnost jer sve ostalo što su stoici zastupali nema veze s našom civilizacijom. Da, dela su najvažnija, ali koja i kakva? Za stoike koji su u istoriji, u dajdžest verziji, upakovani iza izreke blažen je onaj koji je zadovoljan onim što ima, to su dela iza kojih stoje najveće ljudske vrline – razumnost, pravičnost i umerenost! Potpuno drugačije od modernih vrlina, zar ne? Otuda je rastuće zanimanje za učenje stoicizma gotovo neverovatno i potpuno neobjašnjivo. Ipak, verovatno je baš time i podstaknuto buđenje stoičkih vrlina. Ljudima je možda ipak dojadio nemoralni i brutalni svet u kome žive i u želji da stvore bolji jedino kome su mogli da se okrenu u pogledu teorijske podloge za barem pokušaj da se nešto poboljša su drevni filozofi koji zahtevaju moralnost, razumnost, umerenost i ostale vrednosti ljudskog duha koje su danas izopštene čak i iz vokabulara najvećeg broja ljudi, a kamoli iz njihovih mentalnog sklopa ili svakodnevnog delanja. Treba poboljšati sebe, iznutra, stvoriti takvo stanje uma koje odgovara kvalitetnoj osobi, solidnom karakteru. Nije važno šta imate nego kakvi ste! Zvuči kao jeres u današnjoj globalističkoj civilizaciji u kojoj se neguju potrošački roboti, a ne karakterni ljudi koji razmišljaju i, gle, još žele da sebe poboljšaju.

Egzistencijalna rekonstrukcija ljudske duše

Drugi, daleko moderniji, tek samo jedan vek od nas udaljeni filozofski pravac, koji je sada obnovio svoju popularnost kod čitalačke publike, je takozvani egzistencijalizam. Nastao kao posledica do tada najstrašnijeg rata svih vremena, Prvog svetskog rata, egzistencijalizam je pokušao da pomogne u traganju za rešenjem osećanja beznađa i izgubljenosti u ondašnjem posleratnom oporavku sveta od strašnog stradanja. Problem sa ovim pravcem i zbog njega još većoj neverici što se on reciklira u današnje vreme je što su filozofi koji su ga stvorili ili su bar svrstani u taj pravac izuzetno teški za razumevanje i tumačenje, čak i za stručnjake. Ali, u egzistencijaliste spadaju verovatno najveći filozofski umovi novije istorije ove nauke. Misli lidera egzistencijalizma, Žan-Pol Sartra, makar da su i nepotpuno shvaćene ili izvađene iz konteksta, deluju moćno, upečatljivo i poučno, mada je neophodno da prvo budu „prežvakana“, uprošćena i tako servirana „običnom“ čoveku. Isti prosek manje-više kvalitetnog pojednostavljivanja komplikovanog razmišljanja i teoretisanja ovih filozofa neophodan je i kada je reč o radovima Albera Kamija ili, možda i najviše, često potpuno pogrešno shvatanog i još pogrešnije tumačenog Fridriha Ničea ili jednako komplikovanog Martina Hajdegera čiji je rad „Biće i vreme“ neka vrsta ključa i suštine egzistencijalizma. U toj veoma zahtevnoj i intelektualno moćnoj grupi vodećih egzistencijalista su i Seren Kjerkegor, Karl Jaspers, Ernesto Sabato i Franc Kafka (poslednja dvojca, međutim, pripadaju ovom pravcu kao predstavnici književnika, a ne filozofskih teoretičara). Svi oni su sada renovirani za potrebe osavremenjivanja i praktičnog primenjivanja njihovih ideja kod ljudi koji bi da se okrenu filozofskim savetima o tome kako živeti ispravno i kako, najpre, misliti ispravno. Jer, zapravo, u tome je i suština ovog pravca. Rekonstrukcija ljudske duše mora poći od iskustva koje je upregnuto u cilju poboljšanja individualnih misli svake jedinke posebno, njenih čak i osećanja, a ne samo misli, pa i akcije. Nije čudno što su filozofski gurui reaktivirali ovaj pravac jer je on daleko pristupačniji modernim vrednostima i savremenom predstavniku najpre zapadnog dela civilizacije pošto, kada se izvuku glavne karakteristike ovog pravca dolazi se manje-više do savremenih vrednosti kapitalizma – sloboda, individualizam, borbenost, snaga. A kao neka vrsta reklamnog slogana iz ogromnog opusa Sartra za privlačenje pažnje najšireg novog sledbeničkog korpusa ovog filozofa sija njegova najčešće citirana i samim tim najčuvenija rečenica „egzistencija ispred suštine“ koja pretpostavlja da je čovek tvorac sopstvene sudbine i da je ta činjenica osnov i uslov svega i da u potpunosti negira uticaj sudbine, pa samim tim i bilo kakvih „viših“ sila. Izuzetno privlačna misao, kada se, doduše, ovako uprosti, a što i čine njegovi moderni tumači i promoteri, za svet koji je ogrezao u individualizmu (sebičluku) i beskompromisnoj kapitalističkoj „utakmici“, zapravo konstantnoj i bespoštednoj borbi svih protiv svih. U ovoj tendenciji uprošćavanja i iz konteksta izvučenih i potom destilovanih misli koje odgovaraju modernim tendencijama ne uvode u naše živote originalne vrednosti nijednog na taj način prerađenog filozofskog pravca.
Takozvana laka filozofija koja se sada ističe kao najkomercijalnija nova književna ponuda postala je i neka vrsta pomodnog hira konzumerskog društva. Bolja svakako od rijaliti šou degeneracije ili jutjuberskog maloumnog „egzistencijalizma“ i vrednovanja svega klikovima miša, odnosno „lajkovanjima“, formiranjem stava, čak i sistema vrednosti i misli „fejk njuz“ kulturom i svim ostali detaljima na kojima počiva aktuelna civilizacija. Ipak, prava filozofija je ostala tamo gde je i uvek bila. Dostupna tek malobrojnoj intelektualnoj eliti.

LEK ZA OBOLELI SVET Da li je dobro što je filozofija reciklirana prema zahtevima aktuelnog duha vremena i plasirana kao novi segment komercijalne pop kulture, što je protumačena a ne lično promišljena, „objašnjena da je svako razume“? Da li, zapravo, u tom izdanju ima isti uticaj i značaj kao u svom izvornom obliku, pitanje je koje i nije pitanje jer svakako da tako više nije prava filozofska misao. Ali je, opet, bolja i takva nego da je uopšte nema. Jer ovako bar postoji nada da će se svest modernog čoveka oplemeniti makar i najmanjim sastojcima pravih vrednosti, pa i da će se tako stvoriti klica iz koje će izrasti neko novo filozofsko razmišljanje kojim će biti moguće izlečiti naš smrtno oboleli svet i njegov nakaradni sistem vrednosti.