Филозофи као поп звезде, филозофија као лек

Филозофија је у моди

Такозвана лака филозофија која се сада истиче као најкомерцијалнија нова књижевна понуда постала је и нека врста помодног хира конзумерског друштва. Рециклирана на овај начин и пласирана као нови сегмент комерцијалне поп културе, што је протумачена а не лично промишљена, „објашњена да је свако разуме“, она се нуди у форми приручника за оплемењивање духа и живота модерног човека. И то приручника који су тренутно хит књижевне индустрије

Судећи по извештајима упућених у откривање и препознавање нових трендова и укуса публике када је реч о издавачкој делатности, филозофија постаје велики хит код све више људи и то широм света. Најпре, додуше, оног такозваног западног. Да не буде забуне, филозофија коју спомињу „трендсетери“ није баш она која се изучава по школама и факултетима. У питању су такозване мотивационе књиге, односно приручници, који деле савете све већем броју изгубљених душа ове наше савршене цивилизације, а које су инспирацију и драгоцене савете пронашли директно или индиректно у учењима чувених филозофа и њихових школа. Како год, напредак је у том смислу изузетан, готово невероватан. Јер док су којекакве саветодавне књиге или брошуре на сваку могућу тему и даље у самим врховима најпродаванијих издања, оне које се хвале да имају савете како живети и преживети свакидашњицу и у њој за многе туробни живот сами, а које су до јуче биле дело самозваних мудраца и такозваних „мотивационих тренера“ или гуруа, сада новац у овој области зарађују писци који су се усудили да тумаче најчувеније филозофе, чак и оне најкомпликованије, и да њихове мисли препакују у савете који би од оних којима су упућени направили боље и успешније особе. Изузетно сложен задатак на први поглед и то за обе стране. И за писце таквих књига и за њихове потенцијалне клијенте. На овом месту је битно рећи да није реч тек о заљубљеницима филозофских мисли или захтевним читаоцима већ заиста о клијентима, односно чак и пацијентима, људима којима је помоћ неопходна и који је траже од доказаних мудраца иако највише њих није у стању да их разуме у изворним облику.

Древни стоицизам и модерни егзистенцијализам

Тај, кажу, озбиљно растући сегмент потрошача оваквих издања је заправо директан продукт наше цивилизације која меље своје становнике, корумпира и разара њихове душе најприземнијим „новим вредностима“. Отуда су у игри, савременим потребама публике прилагођена дела и мисли најчувенијих филозофа и то из свих периода, а која најширем потрошачком ткиву пласирају тумачи чувених филозофа и праваца којима припадају. У њиховим порукама и тумачењима важних мислилаца и теоретичара просечни обожавалац филозофије проналази разумевање за себе и свој свет, можда и утеху, пут којим треба да крене, па чак и светионик у свом животу пуном мрака и хридина које га у њему вребају. Занимљиво је да су се издвојила два велика филозофска правца са свим својим чувеним, озбиљним и озбиљно тешким ауторима, древни стоицизам и модерни егзистенцијализам. Није, додуше, уопште чудно што су у први план доспели управо ови правци филозофије. Иако су у неким стварима међусобно опречни, баш као такви ови правци испуњавају спектар проблема који савременом човеку пустоше свест и свакодневицу нудећи при томе и бројне савете како да преброде ту пустињу. Тако се из давне прошлости, из зоре филозофије, из такозваног античког филозофског периода, у данашњици дигиталног и виртуелног света с, додуше, и те како стварним невољама, људима обраћају славни Зенон, оснивач стоицизма, Сенека, Марко Аурелије и низ других, који им сви поручују да је свет под влашћу такозваног светског ума, заправо судбине, а, врло занимљиво, да је етика важан део складног света, поред логике и физике. Етика? Данас? Звучи невероватно да то било кога занима и дотиче. Још је невероватније да су стоици као примарни мото свог учења истицали живот човека у складу с природом и њеним законима. Данас је овакав мото вероватно важнији и неопходнији него икада пре. Природа која дословно изгара у климатским променама чији је главни узрок грамзивост људска лишена било каквих назора, посебно етичких, враћа се као приоритет у свести све више људи, може се слободно речи модерних стоика. На делу је свакако пример узрока и последице. Агонија нашег света, односно природе и људи у њој таквој, произвела је потребу за великим мислима и још већим саветима истинских, а не преварантских мудраца. А те аутентичне мислиоце и саветодавце могуће је пронаћи само у прошлости. Ти оригинални стоици су тврдили да је склад с природом могућ само ако постоји склад с разумом. Још једна битна недостајућа ставка код данашњих становника нашег света, како код њих, а оно још више код њихових лидера. Материјалистички кодекс наше цивилизације, додуше, и те како се поклапа с још једним важним постулатом стоика – да се човек доказује делима. Међутим, ту се завршава свака сличност јер све остало што су стоици заступали нема везе с нашом цивилизацијом. Да, дела су најважнија, али која и каква? За стоике који су у историји, у дајџест верзији, упаковани иза изреке блажен је онај који је задовољан оним што има, то су дела иза којих стоје највеће људске врлине – разумност, правичност и умереност! Потпуно другачије од модерних врлина, зар не? Отуда је растуће занимање за учење стоицизма готово невероватно и потпуно необјашњиво. Ипак, вероватно је баш тиме и подстакнуто буђење стоичких врлина. Људима је можда ипак дојадио неморални и брутални свет у коме живе и у жељи да створе бољи једино коме су могли да се окрену у погледу теоријске подлоге за барем покушај да се нешто побољша су древни филозофи који захтевају моралност, разумност, умереност и остале вредности људског духа које су данас изопштене чак и из вокабулара највећег броја људи, а камоли из њихових менталног склопа или свакодневног делања. Треба побољшати себе, изнутра, створити такво стање ума које одговара квалитетној особи, солидном карактеру. Није важно шта имате него какви сте! Звучи као јерес у данашњој глобалистичкој цивилизацији у којој се негују потрошачки роботи, а не карактерни људи који размишљају и, гле, још желе да себе побољшају.

Егзистенцијална реконструкција људске душе

Други, далеко модернији, тек само један век од нас удаљени филозофски правац, који је сада обновио своју популарност код читалачке публике, је такозвани егзистенцијализам. Настао као последица до тада најстрашнијег рата свих времена, Првог светског рата, егзистенцијализам је покушао да помогне у трагању за решењем осећања безнађа и изгубљености у ондашњем послератном опоравку света од страшног страдања. Проблем са овим правцем и због њега још већој неверици што се он рециклира у данашње време је што су филозофи који су га створили или су бар сврстани у тај правац изузетно тешки за разумевање и тумачење, чак и за стручњаке. Али, у егзистенцијалисте спадају вероватно највећи филозофски умови новије историје ове науке. Мисли лидера егзистенцијализма, Жан-Пол Сартра, макар да су и непотпуно схваћене или извађене из контекста, делују моћно, упечатљиво и поучно, мада је неопходно да прво буду „прежвакана“, упрошћена и тако сервирана „обичном“ човеку. Исти просек мање-више квалитетног поједностављивања компликованог размишљања и теоретисања ових филозофа неопходан је и када је реч о радовима Албера Камија или, можда и највише, често потпуно погрешно схватаног и још погрешније тумаченог Фридриха Ничеа или једнако компликованог Мартина Хајдегера чији је рад „Биће и време“ нека врста кључа и суштине егзистенцијализма. У тој веома захтевној и интелектуално моћној групи водећих егзистенцијалиста су и Серен Кјеркегор, Карл Јасперс, Ернесто Сабато и Франц Кафка (последња двојца, међутим, припадају овом правцу као представници књижевника, а не филозофских теоретичара). Сви они су сада реновирани за потребе осавремењивања и практичног примењивања њихових идеја код људи који би да се окрену филозофским саветима о томе како живети исправно и како, најпре, мислити исправно. Јер, заправо, у томе је и суштина овог правца. Реконструкција људске душе мора поћи од искуства које је упрегнуто у циљу побољшања индивидуалних мисли сваке јединке посебно, њених чак и осећања, а не само мисли, па и акције. Није чудно што су филозофски гуруи реактивирали овај правац јер је он далеко приступачнији модерним вредностима и савременом представнику најпре западног дела цивилизације пошто, када се извуку главне карактеристике овог правца долази се мање-више до савремених вредности капитализма – слобода, индивидуализам, борбеност, снага. А као нека врста рекламног слогана из огромног опуса Сартра за привлачење пажње најширег новог следбеничког корпуса овог филозофа сија његова најчешће цитирана и самим тим најчувенија реченица „егзистенција испред суштине“ која претпоставља да је човек творац сопствене судбине и да је та чињеница основ и услов свега и да у потпуности негира утицај судбине, па самим тим и било каквих „виших“ сила. Изузетно привлачна мисао, када се, додуше, овако упрости, а што и чине његови модерни тумачи и промотери, за свет који је огрезао у индивидуализму (себичлуку) и бескомпромисној капиталистичкој „утакмици“, заправо константној и беспоштедној борби свих против свих. У овој тенденцији упрошћавања и из контекста извучених и потом дестилованих мисли које одговарају модерним тенденцијама не уводе у наше животе оригиналне вредности ниједног на тај начин прерађеног филозофског правца.
Такозвана лака филозофија која се сада истиче као најкомерцијалнија нова књижевна понуда постала је и нека врста помодног хира конзумерског друштва. Боља свакако од ријалити шоу дегенерације или јутјуберског малоумног „егзистенцијализма“ и вредновања свега кликовима миша, односно „лајковањима“, формирањем става, чак и система вредности и мисли „фејк њуз“ културом и свим остали детаљима на којима почива актуелна цивилизација. Ипак, права филозофија је остала тамо где је и увек била. Доступна тек малобројној интелектуалној елити.

ЛЕК ЗА ОБОЛЕЛИ СВЕТ Да ли је добро што је филозофија рециклирана према захтевима актуелног духа времена и пласирана као нови сегмент комерцијалне поп културе, што је протумачена а не лично промишљена, „објашњена да је свако разуме“? Да ли, заправо, у том издању има исти утицај и значај као у свом изворном облику, питање је које и није питање јер свакако да тако више није права филозофска мисао. Али је, опет, боља и таква него да је уопште нема. Јер овако бар постоји нада да ће се свест модерног човека оплеменити макар и најмањим састојцима правих вредности, па и да ће се тако створити клица из које ће израсти неко ново филозофско размишљање којим ће бити могуће излечити наш смртно оболели свет и његов накарадни систем вредности.