Američki vojni budžet kao globalno strašilo

Da su se Amerikanci nakon pobede u „hladnom ratu“ odrekli agresivne politike i ogromnog vojnog budžeta još uvek bi bili jedina supersila

Svake godine svet doživi novi šok u vreme objavljivanja američkog vojnog budžeta. Cifra raste neverovatnom brzinom, do neslućenih i neverovatnih razmera. Nepojmljiva suma novca toliko je apsurdna da najpre izaziva podsmeh, u smislu „čega su se toliko uplašili“, a zatim to raspoloženje brzo prerasta u zabrinutost, zebnju, pa i strah – šta li će toliki novac učiniti svetu ove godine pod opravdanjem zaštite Amerike i njenih interesa. To je cifra kojom Amerika demonstrira svoju moć i zastrašuje sve u svetu, i male i velike države, u nameri da i dalje ostane (ili ponovo postane) jedina svetska sila. Nema tolikog budžeta bez krajnje agresivne politike koju Amerika forsira direktno ili preko NATO-a, ali upravo ta kombinacija – agresija i ogroman vojni budžet – primorava i druge da se naoružavaju. Deluje apsurdno, ali je činjenica da je neopravdano povećavanje budžeta učinilo Ameriku ranjivijom nego da su se držali neke razumne sume. Da su ograničili naoružavanje i agresivno nastupanje, još uvek bi bili „svetski šerif“.

[restrict]

ZAŠTO? Većina ljudi, bili oni stručnjaci ili ne, kada vide te cifre, u čudu postavljaju uvek isto pitanje: „Zašto“? Isto pitanje koje je uklesano na spomenik stradalim radnicima RTS-a u Tašmajdanskom parku. Da li je opravdano da visina američkog vojnog budžeta bude ravna zbrojenim vojnim budžetima ostatka sveta? Naravno da nije. I tada svi počnu da računaju šta bi se sa tim ogromnim novcem, stotinama milijardi dolara, moglo učiniti u oblasti socijalne politike, zdravstva, nauke, školstva, infrastrukture… Svega onoga što je suprotno od planiranja novih ratova, ma kako se oni zvali – konvencionalni, nuklearni, nekonvencionalni, hladni, specijalni, hibridni, sajber ili svemirski, kako bi se mogli zvati u bliskoj budućnosti. Nakon toga sledi ljutnja, zbog dobra koje se neće učiniti, i to na račun zla koje će nas zasigurno sustići, nekoga manje, a nekoga totalno. Jer, svi su svesni činjenice da ova cifra izaziva lančanu reakciju i da će podstaći i druge da se naoružavaju – pre svega one koje Amerika tretira kao protivnike i opasnost ali i američke saveznike, koji upravo od SAD-a imaju ultimativnu obavezu da im vojni budžet bude najmanje dva odsto BDP-a.
Tražeći odgovor na pitanje „zašto“, vrlo brzo ćemo doći do intrigantnog zaključka da američki vojni budžet ne određuju samo geostrateški razlozi, pojedinačne i sveukupne vojne pretnje, niti ekonomske mogućnosti, nego da ga presudno diktira nešto oko čega se, manje više, vrti ceo svet – ekonomija. Poznata je teza da Amerika u svakom trenutku mora da vodi bar dva lokalna rata, ili jedan regionalni, da bi američka privreda mogla normalno da funkcioniše bez finansijskih depresija i kriza. Mnogi su mišljenja da je ova teza proverena u praksi i da upravo zato Amerika provocira, podstiče i proizvodi ratne sukobe po svetu, iako se sve više trudi da konvencionalne ratove nadomesti specijalnim dejstvima.
Mogućnosti da neko u vojnom smislu ugrozi teritoriju Amerike bukvalno ne postoje, uz uslov da je nuklearni rat nezamisliv i da se terorizam ne tretira kao vojna opasnost. Sva razmišljanja da bi neko vojnom silom mogao forsirati okeane i vojničkom čizmom okupirati Ameriku su nerazumna i smešna. Znači, u konvencionalnom smislu Amerika ne može biti ugrožena, nuklearni rat je besmislen, borba protiv terorizma ne zahteva ni približno tolika finansijska sredstva, i čemu onda tako zastrašujuća visina budžeta? Zašto država sa 5 odsto svetske populacije svake godine planira da utroši 50 odsto svetskih vojnih izdvajanja? Jedini odgovor na to pitanje je zaštita američkih interesa, koji su tako rastegljiv pojam da ih je teško nabrojati a još teže razumeti. Interesi su dobro raspoređeni širom sveta i moraju se braniti vojnim prisustvom, a često i vojnom silom. To naravno zahteva velika sredstva, ali i kada se uzmu u obzir ti izdaci, vojni budžet SAD je opet prenaduvan.

SPECIJALNI RAT PROTIV SRBIJE Ono što se nas u ovom trenutku najviše tiče u vezi sa američkim vojnim budžetom jeste pitanje kojim sredstvima se finansira specijalni rat protiv Srbije. Da li se za specijalne operacije koriste samo sredstva iz budžeta obaveštajnih službi, samo iz vojnog budžeta, ili kombinovano? O tome možemo samo da nagađamo jer takvi podaci neće biti objavljeni pošto su u pitanju tajne operacije tajnih službi. Američka vladina agencija za međunarodni razvoj (USAID) najavila je da SAD planiraju otvaranje neograničenog fonda za „pomoć medijima u Srbiji“ koji mogu pružiti „objektivno informisanje“. Naravno da to nije ništa drugo nego jedna od operacija specijalnog rata kojom treba da se menja javno mnenje i njegov negativan stav prema NATO-u. Nadamo se da na našu teritoriju neće stići i onaj novac namenjen za „američke vojne operacije u inostranstvu“.

DIKTAT DUBOKE DRŽAVE Ako već ne možemo pronaći vojne razloge „zašto“, onda razlozi zastrašujućeg američkog vojnog budžeta sigurno leže u onim drugim „sporednim“ faktorima – ekonomskim. Te razloge ultimativno diktira famozna američka „duboka država“, koju pored moćnih bivših političara, diplomata i rukovodilaca tajnih službi čine i ekonomski moćnici Amerike. Njihova moć i njihovi zahtevi se ne mogu ignorisati. To je poznato svakom američkom predsedniku i njegovoj administraciji, i svi znaju, sviđalo im se to ili ne, da što su tokom svojih državničkih karijera bliži njihovim interesima, toliko im je vek trajanja na američkoj političkoj sceni duži.
Ekonomske koristi od američkog vojnog angažovanja po svetu i te kako postoje, iako se ne bi moglo reći da su časne. Pod maskom očuvanja mira i demokratije američke vojne formacije kontrolišu svetske rezerve nafte, iz čega izvlače veliku korist. Zatim, vojnim pretnjama, ucenama i sankcijama nastoje da kontrolišu i preotmu većinu svetskog tržišta modernog i skupog naoružanja. Njihovo vojno prisustvo u nekim regionima stvara povoljan ambijent za poslovne poteze široke lepeze američkih kompanija u različitim oblastima poslovanja, i naravno, sada im je teško da se toga odreknu.
Upravo zato baš svi američki predsednici tokom izborne kampanje najavljuju velika smanjenja američkog vojnog angažovanja po svetu (što se sviđa američkim poreskim obveznicima i biračima uopšte) a čim izbori prođu zaborave šta su obećali pa, ne samo da raspiruju stara žarišta, nego aktiviraju nove sukobe i krize (što se sviđa „dubokoj državi“). Tako je i aktuelni predsednik Donald Tramp dobio izbore pod parolom „vreme je da naše trupe vratimo kući“, što je kasnije tokom njegovog mandata samo fingirano, a u praksi se naravno nije dogodilo. Protesta zbog agresivne politike i ugrožavanja mira ima i u samoj Americi, ali bez obzira na to, svaki američki predsednik mora pred „dubokom državom“ da praktično demonstrira svoju spremnost da aktivira nove sukobe u svetu. Razumevajući kako stvari funkcionišu u Americi, to je nedavno uradio i aktuelni predsednik Tramp u nameri da dobije drugi mandat.
Globalni problem je što razlozi za novo povećenje ionako prenaduvanog budžeta moraju biti očigledni svakom Amerikancu. To znači da moraju biti aktivirane nove svetske krize, sučeljavanja i sukobi koji ugrožavaju svetski mir.
U tom smislu Tramp je povukao tri ključna poteza koji će zabrinuti američke građane do mere da će novo trošenje novca smatrati opravdanim: raskinuo je jedan od najvažnijih ugovora za opstanak čovečanstva – ugovor sa Rusijom o zabrani nuklearnih raketa malog i srednjeg dometa; u prvi plan je stavio Kinu kao najvećeg globalnog protivnika; i izašao iz teško postignutog nuklearnog sporazuma sa Iranom. Da napetost bude još veća i da enormni budžet američki građani što lakše progutaju , dronom je likvidirao najvažnijeg i najpopularnijeg iranskog generala Kasima Sulejmanija, što je opasnost od novog globalnog sukoba dovelo do usijanja. Visinom budžeta iznenadio je i odobrovoljio i dobar deo „duboke države“ jer to otvara mogućnosti, ne samo za dalji normalan rad vojne industrije, nego i za vanredne profite.

VARLJIVE BROJKE Međutim, ni ta nakaradna ali jedina logika u vezi sa prenaduvanim i zastrašujućim američkim vojnim budžetom – ne funkcioniše. Po visini sume Amerika bi trebalo da apsolutno dominira i da povećava apsolutnu moć u odnosu na svoje suparnike, a u praksi se dešava da je oni sustižu, pa u nekim bitnim segmentima i prestižu.
Kako je to moguće, ako američki vojni budžet iznosi 738 milijardi dolara (prošle godine je bio 716), dok je kineski prošle godine bio 151 a ruski skromnih 48, uz najavu da bi ove godine mogao biti 60 milijardi dolara? S tim što Ruse sumnjiče da imaju značajan deo „skrivenog“ budžeta koji ulažu u odbrambenu industriju, koja u SAD spada u privatni sektor. Znači da brojke varaju i ne prikazuju pravi odnos snaga na globalnom planu.
Način trošenja budžeta donekle razjašnjava zabunu kod upoređivanja brojki jer Amerikanci imaju velike troškove koje drugi nemaju. Potrebne su im visoke sume za finansiranje i održavanja široko uspostavljenog vojnog sistema u svetu. Imaju 800 vojnih baza u 160 zemalja sveta, dok Rusija ima samo dve u Siriji. Amerikance to mnogo košta, tim više jer su pored običnog stacioniranja prisutni na više ratnih i neuralgičnih područja gde ulažu velika sredstva na sigurnost svakog vojnika. Njihov problem je što se nigde ne osećaju bezbedno, pa ni tamo gde navodno štite druge. Od ovog ogromnog broja zemalja u kojima su prisutni, malo je onih gde su dobrodošli. Negde ih tretiraju kao nužno zlo a negde apsolutno neprijateljski. Pored toga, budžet guta i činjenica da su američki oficiri, vojnici i drugo osoblje najbolje plaćeni, daleko više nego u Rusiji i Kini.
Kod projektovanja budućeg odnosa snaga SAD, Rusije i Kine, najvažnija je suma koja se izdvaja za realizaciju projekata za modernizaciju i usvajanje novih borbenih sistema, kao i to da li su planirani projekti usmereni u dobrom pravcu ili je u pitanju loša procena i strateški promašaj. Međutim, i taj odnos brojki je varka jer se sa istom sumom daleko više može uraditi u Rusiji i Kini nego u SAD. Tako ne treba da nas čudi što u poslednje vreme najveći broj revolucionarnih i respektivnih borbenih sistema izbacuje Rusija (hipersonične rakete „Kinžal“ i „Avangard“ koje je nemoguće presresti, protivraketni sistem S-500 „Prometej“ koji doseže svemir dometom od 100 kilometara u visinu, moćni avioni pete generacije kao što je Su-57, pa čak i neka tradicionalna vojna sredstva kao što je tenk „Armata“ gde kao kuriozitet planiraju njegovu dogradnju kako bi funkcionisao daljinski, bez ljudske posade).
Fudbalski klub „Real Madrid“ je pre nekoliko godina kupio sve najbolje igrače na svetu pa nije uradio ništa, ni blizu onoga što se očekivalo. Tako i ovde nije sve u novcu, nego i u organizaciji, upornosti, posvećenosti ideji, od čega zavisi da li će projekti uspeti ili će se pretvoriti u bacanje novca, a poznato je da Rusi tradicionalno imaju genijalne konstruktore (ko nije čuo za Kalašnjikova, a zatim i za Jakovljeva, Mikojana, Gureviča, Suhoja.., ko nije čuo za prastare ideje i formulu Ciolkovskog). Danas se imena genijalnih konstruktora većinom čuvaju u tajnosti pre svega zbog njihove lične bezbednosti i zato što je, zbog složenosti borbenih sistema, na sceni timski rad naučnika tako da se rezultati ne mogu pripisati jednom čoveku. Pa ipak, kada se gleda opšte napredovanje i trend razvoja vojne tehnologije, vodeću poziciju je sasvim neočekivano zauzela Kina. Pokušaji SAD da anuliraju ta kretanja samo povećanjem budžeta nisu uspeli jer kontrola celog sveta od strane jedne države više nije moguća.

VOJNE OPERACIJE U INOSTRANSTVU Oko 70 milijardi iz američkog vojnog budžeta predviđeno je za „vojne operacije u inostranstvu“. To je taj najkrvaviji deo budžeta za koji se unapred zna da će odneti mnogo života. Sporno je samo čijih života i u kom delu sveta, jer se svi nadaju da to neće biti baš u njihovoj regiji, njihovoj državi. Malo je država na svetu koje unapred mogu da odrede tačnu cifru u narednoj godini za vođenje ratova po svetu. Naravno, one će se zvati mirovne ili čak humanitarne operacije pod geslom da nije važno koliko će ljudi poginuti jer će neuporedivo više biti spaseno od nekog tamo agresora i tiranina. Taj novac se mora potrošiti, na tome će insistirati „duboka država“ ali i vojni komandanti, jer, ako ga ne potroše, ta stavka u budžetu za iduću godinu biće umanjena. To bi moglo ometati moćnu vojnu industriju SAD, a štabovima po inostranstvu stvoriti dodatne poteškoće u nekim riskantnim i ratnim situacijama koje iskrsnu neplanirano.
Postoji stavka u budžetu koju je inicirao sam predsednik Tramp – osnivanje kosmičkih snaga SAD. Tako bi pored kopna, mora i vazduha dobili i četvrti ambijent za ratovanje, svemir. Nema tu ništa novo i nije to samo američka ideja, jer na tome uveliko rade i Rusija i Kina.
Međutim, Tramp ima veće ambicije od razvoja borbenih sistema koji se mogu upotrebiti u svemiru i iz svemira, on želi da SAD imaju vojnu nadmoć i da dominiraju u kosmosu. Ta nerealna ambicija zastrašuje ceo svet zbog načina kako je uopšte moguće da to ostvare. Već samo ratovanje u svemiru zabrinjava jer će se taj rat odvijati iznad naših glava, a dejstva po ciljevima na zemlji iz svemira mogla bi postati prava noćna mora. Za sada nemamo odgovor na pitanje da li su planirana samo vojna dejstva prema objektima u svemiru – letelicama i satelitima, ili je u pitanju još opasnije uništenje ciljeva na zemlji, zbog toga što su takvi programi i projekti najveća tajna. Već samo uništenje satelita u nekom budućem ratu u svemiru stvorilo bi ogromne probleme za normalan život na zemlji a kamoli ako se krene i dalje od toga.
Gori i opasniji od toga bio bi program instaliranja vojnih borbenih sistema u svemiru za dejstvo po ciljevima na zemlji. Ona krajnja, kataklizmička opasnost je ako ti borbeni sistemi podrazumevaju i atomsko oružje (kao da nuklearna trijada nije dovoljna opasnost za čovečanstvo, pa idemo korak dalje). To bi bila potpuna katastrofa. Za sada postoji sporazum koji ne dozvoljava instaliranje nuklearnog potencijala u svemir, ali nedavno smo videli da za SAD potpisani sporazumi ne znače mnogo i da ih olako raskidaju. Tehnološki, danas je to moguće izvesti, uz prihvatanje ogromnih rizika da se nuklearna sredstva nekome sruče na glavu zbog oštećenja i kvarova sistema, ali i zbog mogućih budućih vojnih sukoba u svemiru. Ostaje nam da se nadamo da su Trampove ideje o vojnom osvajanju svemira prizemnije i da ne podrazumevaju nuklearni arsenal.

[/restrict]