Svet u komediji očaja

Završen 25. Festival autorskog filma u Beogradu

Jubilarno izdanje Festivala autorskog filma uspelo je da dokaže da postoji potreba i za ozbiljnošću tema i za umetničkom zahtevnošću u njihovom tretmanu kada je u pitanju filmsko obrazovanje publike koja sve to traži i očekuje. Drugim rečima, ne samo da je opravdao svoje postojanje već se sasvim zadovoljavajućom posetom još više uzdigao na mapi godišnjih kulturnih dešavanja ovog grada postavivši se u gotovo istu ravan s najboljim danima daleko starijeg FEST-a

Za nama je jubilarno izdanje Festivala autorskog filma. Četvrt veka se ovaj festival bori za svoje mesto na kulturnoj mapi ne samo kada je reč o beogradskog prostoru. Čini se da se tek poslednjih nekoliko godina nametnuo kao dovoljno ozbiljan festival s ogromnim potencijalom, ako ništa drugo da zasiti primetnu glad istinskih filmofila za makar pristojnom ponudom filmova koji će umesto vređanja inteligencije gledaoca učiniti da se ona makar malo razbudi, pobudi i čak možda isprovocira, natera da razmisli o svom svetu, sebi, našoj civilizaciji. Osim umetničkog angažmana, koji bi trebalo da je primetni sastojak takozvanih autorskih filmova, upravo je, čini se posebno posle totalnog kolapsa holivudskog filma, ali i velikih evropskih kinematografija (francuske i ruske najpre), potreba da se stvori autentično delo koje zadovoljava čovekovo potrebu da razmišlja o svom životu i svetu u kome obitava bitan motiv da se uopšte uđe u poduhvat zvani autorski ili nezavisni film. Da li je ovogodišnja ponuda od devedeset takvih ostvarenja, koliko ih je ukupno prikazano na Festivalu autorskog filma u poslednjoj nedelji novembra, ispoštovala ove premise? Čini se da jeste. Da li je to rezultat veštine odabira onih koji su bili zaduženi za selekciju filmova možda i nije toliko bitno koliko je značajno da je već i posle gledanja samo manjeg dela te obimne ponude utisak na strani pozitivne reakcije na program, čiji su filmovi doprineli da se publika zaintrigira aktuelnim svetskim temama.
Podjednako da se zaintrigira i ovdašnjim, pa i vrlo ličnim, hermetičnim čak, temama koje u nekom širem smislu kroz svoju intimu i prividnu zatvorenost ipak doprinose da se stekne utisak o našem svetu i tim pojedinačnim intimama/sudbinama u njemu.

Najveći van konkurencije

Otuda nije nimalo loša odluka da se program zakiti prisustvom pobednika najvećih filmskih festivala ove godine (kanskog i berlinskog), ali da ova ostvarenja ostanu van konkurencije za glavnu nagradu, iako, doduše, njen značaj ima tek lokalni uticaj i karakter. Tako je ovogodišnji pobednik Festivala, osvajač gran-prija, domaći film, „Moj jutarnji smeh“. Mali-veliki film srednje mladih autora na čijem je čelu režiser Marko Đorđević privukao je publiku kao film u kome je Nebojša Glogovac odigrao poslednju ulogu u životu, on je i te kako imao čime da zadrži pažnju gledaoca i van tog važnog i tužnog životnog konteksta koji se sticajem okolnosti zauvek vezao za ovaj film. Sudbina je, eto, htela da se legenda našeg glumišta pozdravi s publikom ulogom vidovnjaka u ovoj najpre porodičnoj drami o tridesetogodišnjaku koji se našao uklešten i tranzicionom društvu u kome se prelamaju repovi prošlosti, kada je bilo normalno da deca ostare pod istim krovom s roditeljima, večno u njihovoj zaštiti ili barem pod njihovim pokroviteljstvom i uticajem, i novo doba koje nalaže da se oni osamostale i tako pripreme za surovost novog vremena mnogo ranije. Možda je daleko prikladniji naslov za ovaj film bio „Kako postati samostalan čovek“, ali svejedno, iako bez direktnog odgovora na to pitanje, „Moj jutarnji smeh“, koji je neko nazvao i „komedijom očaja“, posebno sa ovako snažnim fokusom kao laureat najvažnije nagrade Festivala, postaje značajan porodično-socijalni film naše kinematografije koji je ponudio realistični pogled na ovdašnji takozvani svakodnevni život.

Značajno je pomenuti da je ove godine ustanovljena i nagrada za najbolji scenario u čast nedavno preminulog Gordana Mihića, a njen laureat je Mauricio Brauđi za autorski rad na ekranizaciji još jednog od brojnih filmova koji su pokušali da ožive čuveni roman Džeka Londona „Martin Eden“. Iako je priča stara više od veka, ni najmanje nije prevaziđena. Naprotiv. Naslovni junak Londonovog filma (kažu, zapravo, piščev alter ego) u ko zna koliko miliona primeraka prisutan je i danas, sve sa svojom mladalačkom razočaranošću bogatstvom iskvarenim ljudima i neprihvatanjem sveta nepravde i nejednakosti. I španski film „Devica avgusta“ je među nagrađenima. Njemu je pripalo takozvano posebno priznanje žirija, zapravo autoru ovog filma Honasu Truebi, koji se bavi velikim gradom opustelim usled letnjih ferija, a u kome onda glavna junakinja, odlučna da u njemu provede leto, pokazuje njegove skrivene kutke slikajući ga iz sasvim drugog ugla od onog uobičajeno važnog, zvaničnog, impozantnog kako se velegrad kao što je Madrid obavezno prikazuje. Zanimljiv koncept, ne sasvim originalan doduše, ali ipak privlačan, toliko da je dobacio do nagrade. U segmentu festivala „Hrabri Balkan“ dva su filma u kojima je učestvovala i domaća kinematografija prepoznata od žirija kao značajni, „Poslednja slika o ocu“ Stefana Đorđevića i „A sad se spušta veče“ Maje Novaković.

Zanimljivo je, inače, da se žiri kritičarske nagrade „Fipresci“ odlučio za sigurnu, ovogodišnjom kanskom Zlatnom palmom overenom stvari, postavivši bizarni korejski film „Parazit“ na pobedničko postolje jednako samouvereno kao da je reč o remek-delu kao što je bio slučaj s kanskim žirijem. „Parazit“ je bez sumnje poseban iskorak u prikazivanju čovekove pokvarenosti, dekadencije, samoživosti, surovosti, pa, može se reći, i sveopšte duševne korumpiranosti, a da li kao takav zavređuje da bude ovako vrednovan možda je daleko više komentar aktuelnog stanja naše civilizacije nego što je pitanje, makar i samo retoričko. Posle njegovog gledanja, međutim, čak i ako ste najoptimističkije prirode i najprivrženiji ljudskom rodu, dobro ćete razmisliti o onome što dolazi za naš svet u kome postoje ljudi kakvi su prikazani u „Parazitu“, čija se pandemska verifikacija kao dela koje bi trebalo da obeleži najmanje ovu kinematografsku sezonu očekuje kada se budu dodeljivali Oskari pošto je od mnogih viđen kao favoriti za osvajanje ove nagrade u kategoriji najboljeg filma van engleskog govornog područja.

Cinizam volonterskog rada

Osim dominantnog kritičkog odnosa prema svetu u kome živimo, bilo da je on prikazan iz mikro perspektive (pojedinac, porodica) ili kao univerzalna socijalna kritika celokupnog kapitalističkog sveta kao, recimo, Ken Loučov biser o kome smo nedavno pisali, „Žao nam je što smo vas propustili“ (prikazan u pratećem programu), ovaj je festival neminovno i prevashodno bio sastavljen od filmova koji su odlučili da komentarišu svet u kome živimo i da mu suprotstave veoma kritički stav bio on fatalističkog ili umereno optimističkog stava. Nekako se, međutim, kao neplanirana kritika društva i uopšte sveta nametnuo prizor sa završne večeri Festivala kada se publici predstavilo pedesetak volontera čiji je besplatni rad omogućio da se ova manifestacija održi.

Uz manjak plaćenog posla i suficit u izrabljivanju najpre mladih ljudi kroz takozvani volonterski rad, što je društvena konstanta broj jedan već godinama i to u svim segmentima tzv. tržišta rada, lajtmotiv je, dakle, i ovog festivala u čijim su programima najbrojniji filmovi koji su upravo veoma kritički usmereni protiv negativnih kapitalističkih tendencija našeg sveta u koje svakako spada cinizam volonterskog rada.
Što se Festivala autorskog filma tiče, on je, iako i „umetnički“ i ozbiljan, što je po nekoj definiciji produkcijski ravno samoubistvu kada je reč o komercijalnoj strani filmskog stvaralaštva, u jubilarnom izdanju uspeo da dokaže da postoji potreba i za ozbiljnošću tema i za umetničkom zahtevnošću u njihovom tretmanu (kada je u pitanju filmska obrazovanost publike koja sve to zahteva i očekuje). Drugim rečima, ne samo da je opravdao svoje postojanje već se sasvim zadovoljavajućom posetom još više uzdigao na mapi godišnjih kulturnih dešavanja ovog grada postavivši se u gotovo istu ravan s najboljim danima daleko starijeg FEST-a.