Ne samo ko je ko u likovnom Beogradu

Srpska umetnička scena: Godišnji bilans

Na najznačajnijim slikarskim i drugim izložbama u minuloj godini pokazani su visoki poetički i simbolički dometi, uzleti fantastike, vrhunske majstorije apstrakcije i oblikovanih vajarskih sintetičkih formi, a publika je saznala i kako se od američke umetnice br. 1 postaje najveća srpska državna umetnica!

Možda bi uobičajeni pregled najboljih i najgorih dešavanja na domaćoj likovnoj sceni u protekloj godini trebalo započeti izložbom jednog vajara. Skulptori su najugroženija vrsta u carstvu likovne umetnosti, njima je najteže, jer slikari, grafičari i posebno crtači se snađu, a pred vajarima je niz velikih problema u radu (skup i redak, teško dobavljiv, fizički težak materijal, posebni radni uslovi, skupo livenje i transport radova, retke javne i privatne porudžbine, nemogućnost skladištenja). Čini se, međutim, da Goran Čpajak, profesor na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti, nema te probleme. Sa dugim iskustvom rada u Italiji, u Kararskom kamenolomu, odakle je Mikelanđelo birao mermer, Čpajak je u svemu uspešan. Izražava se u kamenu i metalu, u kamernim i monumentalnim formama, pa ipak mu pojedini savremeni vajari, poklonici novih tendencija, upućuju zamerku da je anahron i da njegov likovni svet pripada estetici sedamdesetih godina prošlog veka. Da li je to tačno? Pre bi se reklo da Čpajak teži sintetičkoj, organskoj i savršenoj formi, a to nisu sedamdesete već večnost. U svakom slučaju njegova je izložba od vajarskih privukla najviše pažnje, u Galeriji ULUS-a u 2019. godini, ne samo zato što je postavio džinovsko metalno klube u Knez Mihailovoj ulici.

DVE IZLOŽBE BEZ PREMCA Kada pominjemo pozornost, možda bi trebalo i bilo najpravednije obratiti pažnju na ono što publika, tiha većina ceni i dokazuje svojim prisustvom. Za koga umetnik stvara, za rodbinu i nekoliko zanesenjaka, ili za javnost i publiku? U tom smislu najbolje su izložbe koje posećuje svet iz različitih društvenih slojeva. Pisca ovih redova uvek je iznenađivalo da na izložbe Leonida Šejke dolaze mladi, studenti, avangardni umetnici, sveštenici, stariji, fotografi i drugi, a čudio se zašto na izložbama tako dobre slikarke kakva je Ljubica Mrkalj prisustvuje samo publika iz njene generacije. Trebalo bi u tom javnom ocenjivanju uvesti još jedan kriterijum – zanimljivost i socijalna raznovrsnost posetilaca, originalnost ličnosti koje uđu u galeriju, a ne samo brojnost.
Bez premca je po tim obuhvatnijim merilima bila izložba slika i crteža Jovana Marinkovića u Srećnoj Galeriji SKC-a u Beogradu. Sakupilo se to veče mnogo toga najvrednijeg u prestonici – od dizajnera, kritičara, starih i mladih istoričara umetnosti, do organizatora velikih izložbi i lepih žena, a celo veče je iz zvučnika treštao Majls Dejvis, iz elektro faze, sa albuma „Crni mag“. Reč je o do sada najboljoj, zreloj Marinkovićevoj izložbi, na kojoj su se prvi put mogli videti i njegovi izuzetni crteži s početka stvaralaštva, a naslikane figure su poetički i simbolički nikad bolje.
Tog je tipa bila i izložba slika, mozaika i keramika Predraga Peđe Todorovića u Galeriji ULUS, spojenih jedinstvenom vizijom, iracionalnošću slikara koga zanima zapreteno i snovito. Ko se još danas u eri robotskog brutalizma i haj-tek neovarvarstva bavi snovima i čudima? To ne zanima više ni ljude iz crkve, ali interesuje jednog Peđu iz Beograda, do sakralnih dimenzija pojavnosti. Njegove ratnike-snevače, čarobnice i mala čudovišta došlo je da vidi toliko posetilaca da se dalje od ulaza nije moglo ući u Galeriju.

LJUBA NJIM SAMIM Svakako najveća i najvažnija slikarska izložba u protekloj godini je prva prava beogradska retrospektiva ulja Ljube Popovića u Galeriji SANU. Za ne tako dugo vreme trajanja videlo ju je preko 50.000 posetilaca. Bilo bi je nemoguće ostvariti bez ogromnog višemesečnog rada autora izložbe Slavice Batos, druge Ljubine supruge, koja godinama objavljuje sjajne tekstove o umetnosti u srpskim štampanim medijima, i koautora izložbe Nikole Kusovca. Postavka predstavlja veliki uspeh tog grandioznog srpsko-francuskog koloriste, akademika, a da država nije u nju uložila ništa osim kataloga, ni dinar za reklamu. O Ljubi najbolje govore posetioci i poljubac ženskih usana, u vidu traga od crvenog ruža, koji je nepoznata obožavateljka ostavila na Ljubinom obrazu, na plakatu.

MITOLOŠKI FIĆA I NEZABORAVLJENI SLAVA Od neobičnih izložbi prvenstvo drži ne samo u 2019. godini postavka u većoj beogradskoj galeriji-kafeu nazvanoj „Kabinet Ark“. Stotinak slika i crteža predstavio je mladi beogradski mag Miloš Filipović Fića. Sva izložena dela su iz jedne kolekcije, stvarane devet godina, pod nazivom „Besmrtnost“. Postavka nije skinuta od maja i još se može videti. Retko je koji slikar fantastike dobio takvu pažnju, a Fića je zaslužuje, jer kako umetnica Vesna Moravić Balkanski kaže: „Od svih mitoloških bića, najdraži mi je Fića.“
Od retrospektiva starijih slikara posebnu pažnju izazvala je ona Slavoljuba Slave Bogojevića u Galeriji RTS, u trenutku kada je izgledalo da je taj slikar zaboravljen. Ponovo smo otkrili vrhunskog majstora apstrakcije, čije su kompozicije postavljene sa matematičkom merom i kada slika naizgled neobavezno. U tom smislu nikada nije naodmet podsetiti se i Vase Pomorišca, najboljeg realiste i majstora između dva svetska rata, mada na izložbi u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije nisu bila neka od najboljih njegovih dela, već samo ona iz Narodnog muzeja Zrenjanin.

ELITA U GORNJEM MILANOVCU Da ovo nije samo pregled ko je ko u likovnom Beogradu, govori i naše opredeljenje da u izbor uvrstimo retrospektivu slikara Milana Miletića u Gornjem Milanovcu, u Muzeju rudničko-takovskog kraja. Reč je o jednoj od ređih velikih izložbi radova ovog majstora, od početka studija do danas, ali iz njegove kolekcije, u kojoj su neka od najboljih ostvarenja, čuvana za spomen-galeriju. Svaka izložba tog slikara, crtača, ilustratora i strip crtača, uslovno rečeno najboljeg našeg magičnog realiste, događaj je za sebe.
U ovom pregledu likovne scene manje se pominju negativne pojave nego u ranijim našim prikazima, ne samo zato što je i negativno pisanje – reklama već stoga što je publika zamorena lošim vestima i agresivnom umetnošću. Godinama su naše velike galerije u unutrašnjosti, pa i lokalni i zavičajni muzeji bili ispostave za tezgarenje i za poslove pojedinih dobro pozicioniranih i uticajnih beogradskih umetnika.

 

DRŽAVNA MARINA I HLADNA PUBLIKA Kada je o muzejima i neoliberalnim glupostima reč, posebna je postavka koja je u 2019. obeležila rad Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Prva ovdašnja retrospektiva Marine Abramović sačekuje posetioca već na ulazu divljačkim urlanjem, ritualnim prelazom u antihumani svet. Po uzornoj postavci na svim nivoima Muzeja, katalogu i obezbeđenju reč je o jednoj od najprofesionalnije organizovanih smotri vizuelne umetnosti, ali je njen sadržaj sumnjiv. Preko noći je Marina Abramović od američke umetnice br. 1 postala najveća srpska državna umetnica. Njenu izložbu prati besomučna reklama, filmovi u bioskopima ne počinju bez nje, TV i društvene mreže su bombardovani a „Politika“ je na razne načine ko zna koliko puta pisala o njoj. Publiku je sve to ostavilo hladnom, ona najšira nije privučena. Upitajmo se zašto je onda u izložbu uloženo, kako se govori, 1,5 miliona evra, od kojih bi cela posustala tradicionalna, ali i avangardna scena mogle da cvetaju tri godine?

Tekst se objavljuje kao deo projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva