Не само ко је ко у ликовном Београду

Српска уметничка сцена: Годишњи биланс

На најзначајнијим сликарским и другим изложбама у минулој години показани су високи поетички и симболички домети, узлети фантастике, врхунске мајсторије апстракције и обликованих вајарских синтетичких форми, а публика је сазнала и како се од америчке уметнице бр. 1 постаје највећа српска државна уметница!

Можда би уобичајени преглед најбољих и најгорих дешавања на домаћој ликовној сцени у протеклој години требало започети изложбом једног вајара. Скулптори су најугроженија врста у царству ликовне уметности, њима је најтеже, јер сликари, графичари и посебно цртачи се снађу, а пред вајарима је низ великих проблема у раду (скуп и редак, тешко добављив, физички тежак материјал, посебни радни услови, скупо ливење и транспорт радова, ретке јавне и приватне поруџбине, немогућност складиштења). Чини се, међутим, да Горан Чпајак, професор на београдском Факултету примењених уметности, нема те проблеме. Са дугим искуством рада у Италији, у Карарском каменолому, одакле је Микеланђело бирао мермер, Чпајак је у свему успешан. Изражава се у камену и металу, у камерним и монументалним формама, па ипак му поједини савремени вајари, поклоници нових тенденција, упућују замерку да је анахрон и да његов ликовни свет припада естетици седамдесетих година прошлог века. Да ли је то тачно? Пре би се рекло да Чпајак тежи синтетичкој, органској и савршеној форми, а то нису седамдесете већ вечност. У сваком случају његова је изложба од вајарских привукла највише пажње, у Галерији УЛУС-а у 2019. години, не само зато што је поставио џиновско метално клубе у Кнез Михаиловој улици.

ДВЕ ИЗЛОЖБЕ БЕЗ ПРЕМЦА Када помињемо позорност, можда би требало и било најправедније обратити пажњу на оно што публика, тиха већина цени и доказује својим присуством. За кога уметник ствара, за родбину и неколико занесењака, или за јавност и публику? У том смислу најбоље су изложбе које посећује свет из различитих друштвених слојева. Писца ових редова увек је изненађивало да на изложбе Леонида Шејке долазе млади, студенти, авангардни уметници, свештеници, старији, фотографи и други, а чудио се зашто на изложбама тако добре сликарке каква је Љубица Мркаљ присуствује само публика из њене генерације. Требало би у том јавном оцењивању увести још један критеријум – занимљивост и социјална разноврсност посетилаца, оригиналност личности које уђу у галерију, а не само бројност.
Без премца је по тим обухватнијим мерилима била изложба слика и цртежа Јована Маринковића у Срећној Галерији СКЦ-а у Београду. Сакупило се то вече много тога највреднијег у престоници – од дизајнера, критичара, старих и младих историчара уметности, до организатора великих изложби и лепих жена, а цело вече је из звучника трештао Мајлс Дејвис, из електро фазе, са албума „Црни маг“. Реч је о до сада најбољој, зрелој Маринковићевој изложби, на којој су се први пут могли видети и његови изузетни цртежи с почетка стваралаштва, а насликане фигуре су поетички и симболички никад боље.
Тог је типа била и изложба слика, мозаика и керамика Предрага Пеђе Тодоровића у Галерији УЛУС, спојених јединственом визијом, ирационалношћу сликара кога занима запретено и сновито. Ко се још данас у ери роботског брутализма и хај-тек неоварварства бави сновима и чудима? То не занима више ни људе из цркве, али интересује једног Пеђу из Београда, до сакралних димензија појавности. Његове ратнике-сневаче, чаробнице и мала чудовишта дошло је да види толико посетилаца да се даље од улаза није могло ући у Галерију.

ЉУБА ЊИМ САМИМ Свакако највећа и најважнија сликарска изложба у протеклој години је прва права београдска ретроспектива уља Љубе Поповића у Галерији САНУ. За не тако дуго време трајања видело ју је преко 50.000 посетилаца. Било би је немогуће остварити без огромног вишемесечног рада аутора изложбе Славице Батос, друге Љубине супруге, која годинама објављује сјајне текстове о уметности у српским штампаним медијима, и коаутора изложбе Николе Кусовца. Поставка представља велики успех тог грандиозног српско-француског колористе, академика, а да држава није у њу уложила ништа осим каталога, ни динар за рекламу. О Љуби најбоље говоре посетиоци и пољубац женских усана, у виду трага од црвеног ружа, који је непозната обожаватељка оставила на Љубином образу, на плакату.

МИТОЛОШКИ ФИЋА И НЕЗАБОРАВЉЕНИ СЛАВА Од необичних изложби првенство држи не само у 2019. години поставка у већој београдској галерији-кафеу названој „Кабинет Арк“. Стотинак слика и цртежа представио је млади београдски маг Милош Филиповић Фића. Сва изложена дела су из једне колекције, стваране девет година, под називом „Бесмртност“. Поставка није скинута од маја и још се може видети. Ретко је који сликар фантастике добио такву пажњу, а Фића је заслужује, јер како уметница Весна Моравић Балкански каже: „Од свих митолошких бића, најдражи ми је Фића.“
Од ретроспектива старијих сликара посебну пажњу изазвала је она Славољуба Славе Богојевића у Галерији РТС, у тренутку када је изгледало да је тај сликар заборављен. Поново смо открили врхунског мајстора апстракције, чије су композиције постављене са математичком мером и када слика наизглед необавезно. У том смислу никада није наодмет подсетити се и Васе Поморишца, најбољег реалисте и мајстора између два светска рата, мада на изложби у Великој галерији Дома Војске Србије нису била нека од најбољих његових дела, већ само она из Народног музеја Зрењанин.

ЕЛИТА У ГОРЊЕМ МИЛАНОВЦУ Да ово није само преглед ко је ко у ликовном Београду, говори и наше опредељење да у избор уврстимо ретроспективу сликара Милана Милетића у Горњем Милановцу, у Музеју рудничко-таковског краја. Реч је о једној од ређих великих изложби радова овог мајстора, од почетка студија до данас, али из његове колекције, у којој су нека од најбољих остварења, чувана за спомен-галерију. Свака изложба тог сликара, цртача, илустратора и стрип цртача, условно речено најбољег нашег магичног реалисте, догађај је за себе.
У овом прегледу ликовне сцене мање се помињу негативне појаве него у ранијим нашим приказима, не само зато што је и негативно писање – реклама већ стога што је публика заморена лошим вестима и агресивном уметношћу. Годинама су наше велике галерије у унутрашњости, па и локални и завичајни музеји били испоставе за тезгарење и за послове појединих добро позиционираних и утицајних београдских уметника.

 

ДРЖАВНА МАРИНА И ХЛАДНА ПУБЛИКА Када је о музејима и неолибералним глупостима реч, посебна је поставка која је у 2019. обележила рад Музеја савремене уметности у Београду. Прва овдашња ретроспектива Марине Абрамовић сачекује посетиоца већ на улазу дивљачким урлањем, ритуалним прелазом у антихумани свет. По узорној поставци на свим нивоима Музеја, каталогу и обезбеђењу реч је о једној од најпрофесионалније организованих смотри визуелне уметности, али је њен садржај сумњив. Преко ноћи је Марина Абрамовић од америчке уметнице бр. 1 постала највећа српска државна уметница. Њену изложбу прати бесомучна реклама, филмови у биоскопима не почињу без ње, ТВ и друштвене мреже су бомбардовани а „Политика“ је на разне начине ко зна колико пута писала о њој. Публику је све то оставило хладном, она најшира није привучена. Упитајмо се зашто је онда у изложбу уложено, како се говори, 1,5 милиона евра, од којих би цела посустала традиционална, али и авангардна сцена могле да цветају три године?

Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства