Legenda o Devetom kralju

O OPRAŠTANJU PETERA HANDKEA OD JUGOSLAVIJE

Na tragu Handkeovih promišljanja zabeleženih u njegovim knjigama, možemo se upitati: Ne oduzimaju li svi „veliki istorijski programi“, poput projekta Velike Nemačke, ljudima i narodima trajno sposobnost za opažanje i lepotu sveta i življenja na čoveka dostojan i neposredan način?

Navedeno je mnogo razloga za posebnu, ustavotvornu državu zvanu „Republika Slovenija“, ali nijedan od njih nije stvaran. To, već u prvim rečenicama svoje knjige Oproštaj sanjara od Devete zemlje (1991), otkriva austrijski pisac a odskora i nobelovac – Peter Handke. Jugoslavija je, tvrdi pisac, bila „stvarna zemlja“; nešto što se, ni uz najbolju volju, ne može reći za novoproglašene države, kao ni za razloge njihovog postojanja. Pisac se tamo osećao kao „kod kuće“. „Kod kuće, u Sloveniji i Jugoslaviji?“
Zapravo: u stvarnosti. Stvari su tamo bile „stvarnosne“; „čoveku su išle naruku“ i nisu izmicale u nešto nestvarno i nepojmljivo, kao što se već ranije desilo, ne samo u Nemačkoj ili Austriji već posvuda na Zapadu. Nasuprot ovoj „stvarnosti“, evropski svet je već odavno postao preteći, hladno funkcionalan, „banalan i bez znakova“. Osećanje nostalgije, fantazija pisca koji zaista „ne poznaje stvari“, niti razume (pravu) istoriju? (Samo)obmana, uobraženje bez ikakve osnove, idealizovanje inače teške i mučne stvarnosti zemlje koja je tada, lagano ali neopozivo, klizila u rat? Jugoslavija je bila „zemlja Stvarnosti“ – i za posetioce i za njene stanovnike; neka zagonetna zemlja koja je „počinjala južno od Karavanki i završavala se daleko dole, na primer na Ohridskom jezeru kod vizantijskih crkava i islamskih džamija pred Albanijom, ili u makedonskoj ravnici pred Grčkom“. Ko je ubio tu „Devetu zemlju“, šta je izazvalo požar u kome je izgorela zauvek?

Najgora travestija Nemački magazin Špigl je tada, u vreme njenog nasilnog razbijanja, govorio o Jugoslaviji kao o „tamnici naroda“. Frankfurter algemajne cajtung – list koji je u svemu prednjačio – tvrdio je da su, nasuprot tome, nemački Austrijanci oduvek živeli u dobrim odnosima sa svojom slovenačkom manjinom. Možemo li zamisliti „goru travestiju“, pita se Handke, „pljačkaškog pohoda na jezik i identitet, koji se protiv stanovništva slovenačkog naroda odvija u zemlji na Dravi već sedam decenija i napreduje sve dalje, sa Velikom Nemačkom kao vrhunskim banditom“ – izuzev ako tu travestiju nije izmislio „neki svetski list sa planete Mars“? Jer to je zaista bila cinična travestija.
„Državnici“, nesuđeni „povjesničari“ i ideolozi nasilne secesije – samostalnosti ostvarene na jedini mogući način, ratom – ubeđivali su nas tada i da postoji prirodna bliskost, pa čak i istorijsko prijateljstvo jugoslovenskih naroda sa severozapada federacije sa Velikom Nemačkom i Austrijom (onom K. und K., habzburškom Kakanijom, kao i onom liberalnom i prividno demokratskom, rođenom posle Drugog svetskog rata). Odnosno da su Hrvatska i Slovenija, pa čak i Bosna, u suštini „Zapad“, dok ostatak to nije. U francuskom Mondu objavljen je apel za spasavanje Slovenije u kome je Milan Kundera pokušavao da neprobojnim zidom ogradi Sloveniju od „srpskog Balkana“. „Srpski Balkan“ je, u fantazmama istih tih glasnogovornika, ubrzo prerastao u „Miloševićevu Veliku Srbiju“, a između nje i hitlerovskog Trećeg rajha u „slobodnim medijima“ stavljan je nedvosmislen znak jednakosti. Za glavni uzrok rata oglašen je navodni velikosrpski fašizam. U stvari, „Velikoj Jugoslaviji otpora“, izrasloj iz dugotrajne borbe za oslobođenje od stranih gospodara, suprotstavljale su se „aveti“ – „Srednja Evropa“ i upravo vaskrsla „Velika Nemačka“ – ništa manje osvajački raspoložena nego ona iz 1918. ili 1941.
Na tragu Handkea, možemo se upitati: ne oduzimaju li svi ti „veliki istorijski programi“, poput projekta Velike Nemačke, ljudima i narodima trajno sposobnost za opažanje i lepotu sveta i življenja na čoveka dostojan i neposredan način?

Avet Srednje Evrope Stvarnost je kasnih 1980-ih u Jugoslaviji počela da uzmiče pred tom „novom povešću“. Da li je ta povest bila uistinu nova? „Bila je to ona (ista) priča o Srednjoj Evropi, stara, ali s vremenom ponovo oživljena.“ Pred njom je tih godina nestajala i rastvarala se stvarnost. „Za razliku od povesti ćutljivih veterana, iz nje su pak govorile grupe glasnogovornika, manje-više veoma bučnih.“ Za Sloveniju i za Hrvatsku, Srbija je uskoro postala prezreni i omraženi „Jug“ i „Istok“ (da li je to bila – i ostala – i Slovenija, ili Hrvatska, za Austriju?). To je, u stvari, bilo samo „istorizujuće glasnogovorništvo“, koje se odjednom „oglašavalo iz mnogih usta, u novinama, u mesečnicima, na simpozijumima“; nešto što je zapravo odmicalo, i to sve brže i dalje, i Sloveniju i Jugoslaviju, a i sve njene „bivše republike“ i narode, u nestvarnost i nepojmljivost. A plodove toga uživamo i danas.
Avet „Srednje Evrope“ prvo je ugrabila Sloveniju: „To je počelo nekoliko godina posle Titove smrti…“ Na okupljanja, prevashodno radi umetnosti i čitanja pesama, sve češće su u Sloveniju pozivani pesnici iz Mađarske, Poljske, Frankfurta, Pariza Milana, pa i Lužički Srbi… i sve ređe „južnoslovenski Srbi“. Prema njima i Bosancima trebalo je podići zid – čvršći i jači i od onog Berlinskog. To je bila ona ista sablasna „Srednja Evropa“, podseća Handke, u kojoj se svake godine i dalje slavio sto i neki rođendan Franje Jozefa, a čija su „carska gospoda“ svojevremeno htela da kao „varvarsko trabunjanje“ ukinu slovenske jezike, uključujući i slovenački i češki – jezik onog istog Milana Kundere koji je u Mondu objavio svoj glasoviti apel. Bajka o Devetoj zemlji Šta je za ovog pisca, ako ne Jug i Balkan, bila Jugoslavija? Slovenija u Jugoslaviji i s Jugoslavijom predstavljala je „nešto Treće, ili Deveto, Nenazovljivo, stoga i Bajkoliko…“; „neku „praslovensku Bajku o Devetoj zemlji“, koja je, „iz godine u godinu, sve više uzmicala pred avetinjskim govorancijama o Srednjoj Evropi“.
Velika Jugoslavija je nesumnjivo bila „istorijska tvorevina“, ali istorije sasvim drugačije od one nemačke ili austrijske. Sama po sebi, primećuje na drugom mestu Handke, istorija je užasna. Ili je ta Jugoslavija možda bila nešto što je samo na trenutak iskoračilo iz istorije, sudbonosno vezana za dva datuma: najpre 1918, kada su se južnoslovenski narodi s entuzijazmom ujedinili u „sopstveno carstvo u kome pojedinačne zemlje prvi put više nisu morale da budu kolonije u senci a njihovi jezici robovska domunđavanja“. I drugi put, u Drugom svetskom ratu, kada su se narodi Jugoslavije ujedinili u borbi protiv Velike Nemačke, „izuzimajući gotovo jedino hrvatske fašiste, ustaše“.
Cena za to morala je da bude plaćena. Slovenački narod, najpre on, „podlegao je nagovoru da se igra države“. U ovom slučaju, igra se vodila pod „posebno glupim sloganom: ’Small is beautifull’“. Za tu (ali i ostale države izrasle na jugoslovenskom lešu) nije postojao nikakav razlog iznutra. U stvari, „veliki broj njih, u svakom slučaju većina, unutar severnih naroda Jugoslavije, nagovoren je spolja na raspad svoje države“. Žurnalističkim jezikom: Jugoslavija je razbijena spolja. I to je učinio Zapad, uz zdušnu pomoć iz same zemlje, u prvom redu onih koji su poraženi 1945, a zatim su za sve to tražena opravdanja, uglavnom u velikosrpskom fašizmu, što ne prestaje ni dan-danas. Skriveni Deveti kralj „Mali slovenački rat“ bio je samo uvod ili prvi čin u strašnoj i krvavoj jugoslovenskoj tragediji. Počela je, već u prologu, „sa besom pomračenim ubijanjem“. O tome dovoljno rečito govore slike: „Slika vojnika Jugoslovenske narodne armije“, na primer, „koji sa belom zastavom izlazi iz opkoljene bele karaule, i na mestu biva pogođen mecima nevidljivog“. Austrijske dnevne novine Tagsblat donele su tada izveštaj u kome ozareni slovenački teritorijalac priča jednako ozarenom reporteru o svojoj „prvoj žrtvi, osamnaestogodišnjem Makedoncu“. Može li to ubijanje, pita Handke, „ikada da iščezne iz pamćenja nekome ko ga je svojim očima video“? I takođe: „Ima li ta Jugoslavija, za koju se mislilo da je sa Drugim svetskim ratom ipak izmakla prokletstvu istorije, sada neko svoje posebno prokletstvo?“
Očigledno, ima. Stvari su se vratile na staro, istorija svojoj ustaljenoj kolotečini. Ali „prokletstvo istorije“ ne nosi samo ubijena Jugoslavija – u kojoj je bilo „više Evrope“ nego u današnjoj Evropskoj uniji – nosi ga i Evropa. A Evropa snosi i krivicu za to (ne)promišljeno, svirepo i hladnokrvno ubistvo.
Šta se, na koncu, dogodilo sa Devetom zemljom? Da li je ona nestala zauvek i da li je rastanak pisca s njom konačan? Što se tiče „Slovenije u Evropi“, za Handkea je 1995. ta „nova stvarnost“ bila krajnje razočaravajuća: portrete Tita zamenili su oni Vilija Branta, slovenački predsednik se ropski ulaguje liderima EU, a ekološki plakati s prizorima kraške visoravni sasvim su „dostojni Evrope“. Nove granice između pojedinačnih država, neprijateljski raspoloženih jedne prema drugima, uz još „hiljade nevidljivih granica“, umesto prema napolje, rastu unutra, kao pojasevi nestvarnosti, sve dok se u njima, kao u Andori, više ne bude mogao osetiti miris zemlje. Milje i milje ulica načičkanih tržnim centrima i bankama, „kao produženje Park avenije, betonski ušpricane u planine“; mesta bez stvarnosti na kojima, „umesto daška kulture, preostaju samo isparenja i blebetanje davno obezdušenog folklora“.
U romanu Ponavljanje Handke govori o sudbini Koruških Slovenaca, slovenskog naroda koji je gotovo nestao, ali je sačuvao legendu o Devetom kralju – mitskom vladaru Zlatnog doba. Kralj Devete zemlje spava vekovima, sedeći za kamenim stolom zajedno sa svojim vitezovima, ali njegova brada ne prestaje da raste. Kada se kraljeva brada devet puta omota oko stola, spavači će se probuditi i doneti novo Zlatno doba zemlji. Na kraju povesti pripovedač se zaklinje na vernost tom izgubljenom kraljevstvu: „Neka sunce pripovedanja zauvek blista nad Devetom zemljom, zemljom koja se može uništiti samo poslednjim dahom života.“