Nasleđe bez testamenta

 

Sukcesija imovine SFRJ

Namerna ili iznuđena greška u određivanju naslednika prvog reda, pa tek onda ostalih, dovela je do mukotrpnog procesa punog političkih opstrukcija, s tendencijom da ostavinska rasprava bivše SFRJ ne bude nikada do kraja ostvarena

a se u javnosti, s vremena na vreme, ne pojavi neka bizarna glasina, poput one da Robert de Niro kupuje Titov stan na Menhetnu, tj. da je on konkurent još jednom američkom glumcu – Džeku Nikolsonu, takođe zainteresovanom za kupovinu stana koji je bio u vlasništvu SFRJ a koji je kupio lično Josip Broz, skoro da se ne bi ni znalo dokle je odmaklo rešavanje problema sukcesije nekadašnje zajedničke države.

ZAGREBAČKI SASTANAK A da sukcesija jeste problem pokazalo se i 13. novembra, kada je u Zagrebu održan sastanak Stalnog mešovitog komiteta, koji je osnovan u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije.
Odmah posle sastanka u hrvatskim medijima pojavili su se napisi da Zagreb u postupku sukcesije imovine bivše Jugoslavije traži od Srbije 148,5 miliona dolara jer je, navodno, na deviznim računima SFRJ u mešovitim bankama u inostranstvu bilo 645,55 miliona američkih dolara, od čega je Hrvatskoj trebalo da pripadne gorepomenut iznos. Ali kada je trebalo da počnu razgovori o podeli, Srbija je obavestila ostale države da na računima ima samo 56 miliona dolara.
U tim napisima visoka funkcionerka hrvatskog Ministarstva spoljnih i evropskih poslova Andreja Metelko-Zgombić naglašava da će Hrvatska ustrajati u tome da Srbija kompenzuje sredstva koja su se u trenutku raspada SFRJ nalazila na deviznim računima bivše države u inostranstvu, a koje je, kako tvrdi, naša zemlja potrošila.
Naravno da Hrvatska za takve tvrdnje nije ponudila nijedan validan dokaz, a na ruku joj ne ide ni logika jer je Srbija u to vreme bila pod sankcijama međunarodne zajednice, kako su to rekli i u Narodnoj banci Srbije za beogradsku „Politiku“. U NBS objašnjavaju da su tokom devedesetih godina, recimo u SAD, sva sredstva bila zamrznuta, dok je kod pojedinih mešovitih banaka vlasnička i upravljačka struktura bila takva da su većinu vlasnika činile banke iz Hrvatske i Slovenije, koje su u to vreme bile u vlasništvu tih država, i da bi za eventualno umanjenje tih sredstava bivše SFRJ trebalo odgovor da daju upravo te države.

[restrict]

KNJIGOVODSTVENO STANJE U sporazumu o sukcesiji, koji je 2001. godine potpisan pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice, kako kažu, jasno je potvrđeno da se dele isključivo raspoloživa sredstva, dok je iznos od 645,55 miliona evra predstavljao knjigovodstveno stanje koje su utvrdile sve države sukcesori na osnovu uvida u raspoloživu dokumentaciju. Najveći broj mešovitih banaka je u vreme i nakon zaključenja Sporazuma o sukcesiji otišao u stečaj ili likvidaciju, i jasno je bilo već tada da iznos koji predstavlja knjigovodstveno stanje neće biti u potpunosti namiren jer depoziti država nigde u svetu nisu osigurani, a namirenje se vrši iz raspoložive stečajne, odnosno likvidacione mase. Iz tih razloga je u sporazum uneta odrednica da se deli raspoloživo, što očigledno sada ne odgovara hrvatskoj strani koja je, inače, nezadovoljna, 2004. godine bila poslednja država SFRJ koja je pod pritiskom međunarodne zajednice i ratifikovala Sporazum o sukcesiji.
Do sada su, po ovom sporazumu, raspodeljena sredstva u četiri mešovite banke u ukupnom iznosu od oko 107 miliona dolara, što je još jedan dokaz, kako napominju u NBS, da je nepotkrepljena izjava o navodnim sredstvima od 56 miliona dolara.
U centralnoj banci Srbije ističu da je reč o pokušaju da se skrene pažnja s pitanja nacionalizovane imovine srpskih kompanija u Hrvatskoj koja daleko prevazilazi vrednost sredstava u mešovitim bankama. Na tome će, kako prenosi „Politika“, Srbija posebno insistirati u budućem periodu.

 

SECESIJA I SUKCESIJA Biće, međutim, da je do „greške u koracima“ došlo na samom početku, to jest još kada je potpisan pomenuti sporazum iz 2001. godine.
Već posle raspada SFRJ nametnulo se pitanje da li je novonastala SR Jugoslavija njen sledbenik, a ostale države – bivše republike – države sukcesori. Preganjanje oko ovog pitanja obeležilo je prvu fazu u definisanju odnosa na temu sukcesije, koja je trajala od 1992. do 2000. godine. U tom periodu srpska komisija za sukcesiju, predvođena akademikom Kostom Mihajlovićem, oslanjajući se na tadašnji politički stav o kontinuitetu, insistirala je na podeli imovine bivše zajedničke države tako što je tvrdila da je Srbija naslednik prvog reda, odnosno sledbenik nekadašnje zajedničke države.
S obzirom na to da su nove države nastale secesijom od SFRJ, pod imovinom se ne može smatrati samo klasična federalna imovina koja je postojala u trenutku dezintegracije zemlje, već u deobni bilans ulazi i deo imovine koja je nastala zajedničkim finansiranjem iz saveznih para, uključujući budžet, sredstva nekadašnjeg fonda za nerazvijene, kao i objekte za koje su garantovale banke, NBJ i država. Nije se zaboravilo ni na „direktne i indirektne troškove otcepljenja“, pa je tako od Slovenije, BiH i Hrvatske na ime štete zbog korišćenja jugoslovenskih novčanica posle otcepljenja potraživano 3,5 milijardi maraka…
Jugoslovenska strana je konstantno odbijala separatne sporazume, tvrdeći da bi konkurenti u tom slučaju sarađivali u podeli ambasada, deviza i zlata, a posle toga ih više ništa ne bi zanimalo. Što se, kako sada vidimo, pokazalo kao tačno.

TEKOVINE 5. OKTOBRA I tako sve do petooktobarskih promena kada je oblikovanje nove jugoslovenske politike prema susedima započeto odustajanjem od kontinuiteta i otvaranjem novih pregovora o sukcesiji. Stalo se na stanovište da su SR Jugoslavija, odnosno kasnije stvorena Državna zajednica Srbija i Crna Gora i, konačno, samostalne Srbija i Crna Gora države sukcesori u odnosu na SFRJ kao i sve ostale bivše republike. Čak je SRJ zatražila ponovni prijem u UN.
Sporazum o pitanjima sukcesije, kao što je spomenuto, potpisan je u Beču 29. juna 2001. između pet suverenih i ravnopravnih država sukcesora bivše SFRJ. Potpisan je sa ciljem da se među državama sukcesorima utvrdi i odredi pravilna raspodela prava i obaveza, aktive i pasive bivše zajedničke države. Prema članovima 11 i 12, njegovo stupanje na snagu bilo je uslovljeno ratifikacijom od strane svih država sukcesora. Sporazum je poslednja ratifikovala Republika Hrvatska, 3. marta 2004, tako da je istekom roka od 30 dana nakon deponovanja petog instrumenta ratifikacije stupio na snagu  2. juna 2004. godine.
Naša država ratifikovala je sporazum 2002. Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije.

ZLATO I NOVAC Sastavni deo Sporazuma čini sedam Priloga koji se tiču pokretne i nepokretne imovine (Prilog A), diplomatske i konzularne imovine (Prilog B), finansijske aktive i pasive, osim one koja je data u Dodatku Sporazuma (Prilog C), arhiva (Prilog D), penzija (prilog E), ostalih prava, interesa i obaveza (Prilog F) i privatne svojine i stečenih prava (Prilog G). Za podelu je predložen ključ MMF, koji je inače korišćen i pri deobi svih spoljnih dugova, uključujući i Londonski i Pariski klub.
Tako je, recimo, Aneksom C, koji je regulisao podelu finansijske aktive i pasive bivše SFRJ, određeno da BiH pripadne 13,20 odsto od ukupne imovine, Hrvatskoj 28,49 odsto, Makedoniji 5,40 odsto, Sloveniji 16,39 odsto a tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) 36,52 odsto. Posle 10. jula 2006. i razlaza Srbije i Crne Gore, od sredstava SRJ Republici Srbiji pripalo je 94,12 odsto, a Crnoj Gori 5,88 odsto.
Formirane su radne grupe pa su novac, zlato i neke nekretnine relativno brzo i uspešno podeljeni. U okviru rešavanja pitanja podele blokiranih deviznih sredstava Narodne banke bivše SFRJ na računima kod stranih banaka, a u skladu s inicijativom administracije SAD, u aprilu 2003. realizovana je podela deviznih sredstava od oko 237 miliona dolara na računima u američkim bankama prema procentima navedenim u Sporazumu.
Uz to, predstavnici država sukcesora odlučili su da se mehanizam i metodologija podele monetarnog zlata u BIS (Bank for International Settlements) u Bazelu primeni i na podelu preostalog monetarnog zlata Narodne banke bivše SFRJ u skladu s procentima predviđenim Sporazumom. U julu 2005. sukcesori su postigli dogovor o podeli deviznih sredstava u iznosu od oko 221 milion dolara zamrznutih na računima Narodne banke bivše SFRJ kod banaka u inostranstvu (osim u SAD, gde su sredstva već deblokirana i podeljena 2003).

PODELA IMOVINE Podela preostale imovine bivše države nije išla tako jednostavno. Još uvek traju podele diplomatsko-konzularnih predstavništava, kulturnih dobara, umetničkih dela i arhiva, svojinskih i stečenih prava.
U pogledu imovine diplomatsko-konzularnih predstavništava polaznu osnovu predstavljalo je zatečeno stanje, status quo, a to stanje je bilo vrlo šaroliko. Od 123 diplomatske nekretnine, u procesu sukcesije do sada su podeljena 72 objekta, a ostao je još 51 objekat.
Ono što nisu mogle da podele, države bivše članice SFRJ odlučile su da prodaju. Na međunarodni tender ide nekoliko objekata, kao što su diplomatsko-konzularna predstavništva u Bonu, Bernu, Tokiju i Njujorku, uključujući i famozni šestosobni stan na Menhetnu, koji Srbiju košta 15.000 dolara mesečno.
Osim identifikovanih nekretnina sa spornim pravnim statusom, neke od tačaka sporenja među državama su i one oko pitanja međunarodnopravnog kontinuiteta SRJ sa SFRJ, kao i oko pitanja nekretnina koje potiču još iz vremena Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije. I tu je Vlada Srbije posle 2000. godine odustala od svojih zahteva na osnovu kontinuiteta (Kraljevine Srbije s Kraljevinom SHS), što je otvorilo put daljem postizanju kompromisnih rešenja. Tako je, za vakta demokrata na vlasti u Srbiji, hektar zemljišta u Ankari koji je Kemal Ataturk poklonio kralju Aleksandru, dospeo u vlasništvo BiH.
Umetnička dela koja su se zatekla u diplomatsko-konzularnim predstavništvima širom sveta podeljena su, mada se mnogim u međuvremenu, posle četvrt veka, izgubio svaki trag. Bilo je čak i ideja da se u potragu uključi Interpol, ali su neki sukcesori ovu inicijativu navodno „kočili“ nudeći zauzvrat druge ustupke.
Kada je u pitanju podela pokretne i nepokretne imovine prema Aneksu A Sporazuma o sukcesiji, načelno je veći deo imovine SFRJ podeljen po teritorijalnom principu (države članice zadržale su nekretnine na svojoj teritoriji), a isti je princip primenjen i na pokretnu imovinu.

SRPSKA IMOVINA U HRVATSKOJ Još je veći problem s primenom Aneksa G, koji se odnosi na ličnu i imovinu preduzeća u bivšim republikama, u prvom redu u Hrvatskoj, čije rešavanje još uvek opterećuju rasprave koje skreću u političke vode. Aneks G, naime, predviđa vraćanje imovine u stanje na dan 31. decembra 1990. Međutim, Hrvatska je u međuvremenu, uredbom iz 1991. godine, vlasništvo nad imovinom preduzeća i pojedinaca iz drugih republika prenela na državu. To je doduše ukinuto 2002. godine, ali su tokom proteklih godina mnoge nekretnine privatizovane ili useljene pa je povraćaj na stanje s kraja 1990. praktično nemoguć. Prema nekim procenama, reč je o imovini oko 700 preduzeća koja najčešće potražuju svoju imovinu na Jadranu i u drugim delovima Hrvatske, kao i 85.000 kuća i stanova.
Prema ranijim procenama Direkcije za imovinu Republike Srbije, vrednost zgrada, stanova i odmarališta nekadašnjih srpskih preduzeća, ali i lokalnih samouprava u Hrvatskoj u trenutku raspada SFRJ iznosila je 1,8 milijardi evra, a hrvatskih u Srbiji oko 800 miliona evra. Hrvatski fond za privatizaciju tvrdi da je popisao 319 objekata na koja polažu pravo firme iz Srbije. Od toga je 158 prodato, 30 dodeljeno na korišćenje, za 40 zgrada vode se sporovi, a 91 objekat je slobodan. Sa ovim podacima se ne slaže srpska Direkcija za imovinu, koja nezvanično tvrdi da firme iz Srbije imaju preko 400 objekata u Hrvatskoj.
Očigledno, ni Sporazum o pitanjima sukcesije ne pruža sigurnost da će konačno doći do rešavanja problema. To se naročito vidi kod rešavanja pitanja zaštite privatne svojine i instituta stečenih prava. Paradoksalno je da u izvrdavanju rešavanja ovih pitanja prednjače bivše republike koje su postale članice Evropske unije, i to naročito posle učlanjenja. U takvim okolnostima sve je manje izvesno da će sukcesija biti do kraja dovršena. A grešku iz 2001. godine još uvek plaćamo, i ko zna do kada ćemo…

[/restrict]