FENIKS

Da je u redovima svoje mladosti imala genija nauke pred kojim je bila blistava budućnost, Srbija je saznala u nevreme, u trenutku kada je to saznanje bilo propraćeno tragičnom vešću o njegovom odlasku. Nepripremljenu javnost, poput šamara ošinula je sažeta informacija: „Preminuo je jedan od najboljih mladih srpskih fizičara Mihajlo Sporić (22), a britanski Univerzitet Kembridž, na kome je studirao, objavio je trodnevnu žalost.“ Uz fotografiju nasmejanog, naočitog mladića, bilo je priloženo i nešto šturo kazanih podataka: „Osvojio je brojne nagrade na domaćim i međunarodnim takmičenjima, i najvažniju među njima – zlatnu medalju na Međunarodnoj olimpijadi iz fizike. Pored dva fakulteta koje je upisao u Srbiji, studirao je i u Velikoj Britaniji, a Univerzitet Kembridž, koji je proglasio trodnevnu žalost povodom njegove smrti, ustanoviće i nagradu u čast Mihajla – studenta završne godine na odseku prirodnih nauka i nosioca nagrade IB Triniti koledža za prirodne nauke.“
Tako smo, naknadno i površno, upoznali Mihajla. Ostavljeno nam je da uz zakasneli ponos i divljenje sami nadogradimo ono što nije rečeno, a što se može dosegnuti upućenošću u prakse ustoličene u domovini, Mihajlovoj i našoj. Posredovanjem tragičnog događaja, ne odolevamo podsticaju za preispitivanja od kojih su pojedina mučna i uznemiravajuća.
Između ostalog tu je i neizbežno pitanje: zbog čega o mladim, natprosečno darovitim i uspešnim pojedincima, onima koji jesu najdragocenije personalne grudve energije i potencijalne moći u svakoj naciji, mi znamo tako malo, bolje reći – ništa? Istovremeno, dok nam se, zapanjujućom proliferacijom „podataka“, predočavaju banalne pojedinosti o životu mnogih jedva punoletnih rijaliti zvezda, te svih raspojasanih „poznatih zato što su poznati“ individuuma, tišinom je zaklonjen prostor u kojem je živeo, učio i radio Mihajlo Sporić, ali i svi drugi nalik njemu. Tačno je da su ovakva poređenja izlišna, jer je reč o neuporedivim svetovima, ali je to relacija u kojoj je kontrast posebno upadljiv. Medijska slepa mrlja i društvena nezainteresovanost za sve što se ne uklapa u „novi srpski postmoderni rijaliti glamur“ čini se da je trajno stanje ovdašnje javne scene. Ponekad, incidentno, beleži se promena, najčešće u trenucima kada iz sveta stigne vest o uspehu nekog genija iz Srbije, ali se nadmoć banalnosti nad kvalitetom brzo uspostavlja.
Otuda, uz žaljenje povodom Mihajlove smrti, navire i osećanje stida, dok nam se predočava da su „hladni“ Britanci odgovorili emotivnim i posebnim vrednovanjem našeg mladog naučnika, istovremeno kada mi, njegovi sunarodnici, bivamo zatečeni i zbunjeni. Jesmo li u ovoj postiđenosti podstaknuti podsvesnim „saznanjem“ o krivici, pasivnosti i nečinjenju, zapravo nacionalnoj nedostojnosti u ovoj i mnogim drugim, po duhu i značenju sličnim, situacijama? Jesmo li nanovo u svest prizvali predstavu o sramnoj kolektivnoj ravnodušnosti i pristajanju na poredak u kojem je normalno da Sporić bude anoniman, a da se u fokusu medijske pažnje neupitno nalaze dežurni likovi tabloidnih naslovnica – Stoja, Kija, Miljana… Izvesno je da je reč o atmosferi osmišljenog i negovanog prisustva matrice kojom je socijalni poredak uređen tako da gubitništvo postaje normalno stanje srpske nacije. Imamo li kao kolektivitet snage da ovu mračnu šemu promenimo? Da, uz poželjnu udaljenost od praznjikavih moralističkih i propagandnih propovedi (u javnom diskursu, pogotovu u čestim političkim motivacionim mudrovanjima, njih ne manjka), učinimo pomak neophodan da bi se najdarovitiji i najbolji među nama u svojoj zemlji osećali dobro u jednakoj meri u kojoj se danas tako osećaju ovdašnji privilegovani mediokriteti? Kašnjenje u odlučnom delovanju ovim povodom suočava nas sa situacijom da nam i opskurni „važni“ likovi iz domaćeg političkog miljea lepe etikete poput: „Srbi su jedini narod koji se kupuje ladnom prasetinom, kupus salatom, šatrom na polju ambrozije i pevaljkom sa koridora.“
Pominjući za naciju štetna, ponekad i tragična kašnjenja, stižemo do aktuelnih prošlonedeljnih razmatranja političkih prilika. Uz podsećanje na navodno srpsko kašnjenje u razumevanju epohalnih posledica rušenja Berlinskog zida, analitičari su nam istakli da smo kao narod u opasnosti da fatalnu grešku ponovimo! I da ćemo to učiniti zakasnelim spoznavanjem činjenice da je „’francuski zid’ protiv proširenja EU toliko stamen da niko ne bi trebalo da gaji iluzije da će Srbija za ’našeg vakta’ ući u tu zajednicu“. Pomenuta paralela nije najsrećnije izvedena (odnos Srba prema događaju koji je pre tri decenije promenio svet nešto je komplikovaniji od uprošćene šeme o „nerazumevanju“), ali povodom niza danas važnih događaja ova je bojazan, čini se, opravdana. Pomenimo paradigmatični susret u Ohridu gde se prošle nedelje razgovaralo o uspostavljanju „malog Šengena“, koji „treba da omogući kvalitetniji život građana, slobodan protok roba i usluga“. Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i premijerima Albanije i Severne Makedonije, Ediju Rami i Zoranu Zaevu, pridružili su se predstavnici BiH i Crne Gore, Denis Zvizdić i Dragica Sekulić. Rečeno je da se planiraju mogućnosti „da se između Srbije, Severne Makedonije i Albanije putuje sa ličnom kartom, da stranci mogu između ovih zemalja da putuju bez dodatnih graničnih procedura“, ali je zabeleženo i da na istoj konferenciji za medije, gde su predstavljene ne samo pomenute već i druge blagodeti ovog sporazuma, Edi Rama naglašava da i dalje očekuje da Srbija prizna Kosovo!
Jesu li ekonomski benefiti u ovom slučaju zaista tako moćni da nadjačavaju moguće političke štete i druge moguće gubitke? Hoćemo li kasniti s razumevanjem svih netransparentnih činjenica ove strateške igre u kojoj su, kako se ocenjuje, pojedini važni igrači nevidljivi?
Premda je govorio u drugačijem kontekstu, ponešto primenjivo i na ovaj događaj razjasnio je nedavno pisac Vladimir Kecmanović: „Izrabljuju nas svetski centri ekonomske moći, a naravno da ovde oni ne mogu da funkcionišu sa daljinskim upravljačem. Postoji lokalna finansijska elita koja učestvuje u tom izrabljivanju, ali suština jeste u globalnom kolonijalizmu.“
Dani za nama podsetili su nas i na vreme kada naciji nije bila svojstvena sklonost istorijskom kašnjenju. Daleko vreme kada su Srbi istoriju menjali i sami je proizvodili, evocirano je 11. novembra, obeležavanjem datuma sklapanja primirja u Velikom ratu. Uz druga sećanja, pomenut je i romantičan simbol – cvet Natalijina ramonda. Biljka višestruke simbolike (zvaničan simbol primirja), poznata je kao cvet feniks, jer „ima zapanjujuću sposobnost da vaskrsava nakon što je potpuno osušena; dovoljna je jedna kap vode da oživi“. Prizvana su sećanja da ova simbolika govori o srpskom narodu i iskušenjima kroz koja je prošao u Velikom ratu. Natalijina ramonda na svoj način svedoči o vaskrsnuću Srbije u prilikama najvećih iskušenja. Cvet feniks je stari simbol Srbije, a prema legendi – Feniks se, kada je povređen, sam i leči. Premda na ova podsećanja Srbi danas reaguju dozom rezignacije, moguće je uočiti i da u javnoj svesti postoje i bivaju sve jasnije naznake verovanja da će se, kao suđena budućnost, ispuniti upravo ono što je zapisano u neobičnom nasleđu jedinstvenog cveta.