Učitavanje mogućeg smisla – IZVORI MRŽNJE

Naša je sredina, već trideset godina, izložena žestokom spoljašnjem pritisku, sa nizom unutrašnjih lomova i premetanja. Veze između pojedinaca, prijatelja, srodnika, socijalnih grupa, i profesija su pokidane, kolektivni ciljevi odbačeni. Nacionalni program je ograničen na preživljavanje, u očekivanju da svetska nepogoda prođe

Slušamo, ko zna otkad, optužbe da su neki viđeni građani posednici lažnih fakultetskih diploma i zvanja. Optuženi se brane ćutanjem. Nije jasno da li ćute iz prezira prema klevetanju, ili zato što, uz svoju odbranu, nemaju šta da kažu. Malo-pomalo, stiče se utisak da je prisvajanje lažnih titula nevažan i oprostiv prestup, privatna stvar za koju svako odgovara pred svojom savešću, ako je ima. Sa psihološke tačke, ti prekršaji se dadu razumeti. Ljudska sujeta je nezajažljiva ala, na svašta smo spremni da bismo je zadovoljili. A moćnici vole da se kite šarenim perjem i da svojim imenima prikače pokoje dr, mr i pr. Naš se nekadašnji predsednik dičio zvanjem trostrukog narodnog heroja i dvostrukog počasnog doktora nauka, i još je, neobrazovan i polupismen, bio član Akademije, pa nam je, i danas, u ponečemu uzor.
Optužbe za plagijate, falsifikate i sumnjive doktorate nisu, ipak, upućene na pravu adresu, svejedno jesu li osnovane, ili izmišljene. U središtu pažnje su nosioci nezasluženih zvanja, a ne onaj ko im je takva dokumenta izdao. Šta je, u huci i bruju ovih optužbi, ostalo od ugleda najviših obrazovnih ustanova zemlje? Šta je sa njihovom stručnom i društvenom odgovornošću? Ova se pitanja ne postavljaju. Zašto?
Zato što ove optužbe podiže gola mržnja, a njoj nije do opšteg dobra, ni do ugleda univerziteta. Ona je obuzeta pakošćenjem onima što se, često na važnim položajima, ponose tim titulama kao što se diče firmiranim odelima, i onda kada obavljaju poslove koji nisu u vezi sa prigrabljenim titulama. Slepa, otrovana sobom, mržnja se u ovim sporovima okomljuje na suparnike u zaposedanju vlasti, dakle, na sporedne krivce, na korisnike izopačenog stanja u vrhovima školskog sistema, a ne na bolesne prilike koje, izgleda, tamo vladaju. Treba slomiti vrat konkurentu u političkoj utakmici, zaustaviti njegovu karijeru. Uzbunjivače pokreće samoživa zavidljivost; izvori zla ih ne zanimaju. Treba podmetnuti nogu protivniku, zagorčati mu uživanje u udobnoj fotelji, isterati ga iz nje, da bi onda sam u nju zaseo! Tužilac, pritom, ne mora iznositi dokaze za svoje tvrdnje; dovoljno je baciti se blatom, neka mrlja će već ostati… U opštem trvenju i muvanju, pometnji i neredu, teško je razlučiti istinu od rekla-kazala glasina, nameštaljki, poluistina, i podvala. Do utvrđivanja pravog stanja stvari kao da nikom nije stalo, mržnji ponajmanje. I kad se služi činjenicama, ona pre svega ima u vidu kratkoveku i kratkovidu ličnu korist. Kad prođe kroz njeno sito, i istina biva zloupotrebljena, unižena i obesmišljena.
Zato od ovakvih sporova s gađenjem odvraćamo glavu, da nam, s vremenom, cela politička scena, sa strankama, stranačkim vođama, provladinim i opozicionim medijima, sa pristrasnim ili tobože istinoljubivim izveštačima, na kraju postane odbojna. Sve, sve, samo u taj brlog ne zalaziti! Odbijaju nas i optuženi i tužioci. Prvi su robovi bedne ljudske sujete, a drugi bi da zadovolje sopstvenu, pa nasrću, pijani od zla i pakosti.
Vođeni samoživošću, ovi sporovi su neizbežno primitivni i prostački. Uzdržanost i uviđavnost koje susrećemo u opštenju među starijim seljacima za ove je polemičare nedostižno civilizacijsko dostignuće. Oni teže međusobnom istrebljenju, a kako im je ta radost (zasad) uskraćena, sami sebe truju i izjedaju.
Vladajuća društvena atmosfera je očigledno nezdrava. Duše su povređene i kivne, nasumce traže krivce oko sebe, sudaraju se i razdiru u stešnjenim, slabo osvetljenim prostorijama. Ružno za gledanje, dosadno za slušanje. Povlačimo se u preostalu sobnu tišinu, zatvaramo oči. Tražimo objašnjenja i moguće uzroke. Evo jednog, nepotpunog, ali mogućeg.
Naša je sredina, već trideset godina, izložena žestokom spoljašnjem pritisku, sa nizom unutrašnjih lomova i premetanja. Veze između pojedinaca, prijatelja, srodnika, socijalnih grupa, i profesija su pokidane, kolektivni ciljevi odbačeni. Nacionalni program je ograničen na preživljavanje, u očekivanju da svetska nepogoda prođe. Odgurnuta na slepi kolosek, populacija iz godine u godinu stari, ponižena, ogorčena, zatečena u bespuću, istrgnuta iz živorodnih tokova svoje tradicije, obasuta pogrdama i klevetama od kojih ne zna kako da se brani. Sramni žig nam je, devedesetih godina, udario posred čela ondašnji predsednik „prijateljske“ Francuske izjavom da smo narod bez zakona i vere (sans loi ni foi) i slaba nam je uteha što se dotični nije proslavio ni poštovanjem zakona svoje zemlje, ni vernošću Nebu i političkim prijateljima, pošto je izdao svakoga koga je stigao, i bio osuđen na dve godine robije zbog raznih pronevera. (Kazna mu je oproštena zbog staračke senilije.) Kažu da se godinama uoči smrti ničega nije sećao. Mi uvredu ne zaboravljamo.
Obezvoljeni, pomućeni, osiromašeni, obolevamo od zaostataka oslabljenog uranijuma, demografija nam stalno opada (čemu živeti u ovakvom svetu?), odbijamo obnavljanje roda i naroda, a bez podmlatka, bez njegovog vitalizma i snage, preporod je nezamisliv. Zatvoreni smo u staklenom kavezu neprobojnih zidova, batrgamo se i čepamo, porobljeni od Imperije koja nas ne vidi i ne čuje, pod okupacijom u kojoj okupator vlada preko trećerazrednih izaslanika, uz pomoć domaćih pouzdanika; podsticani smo da se, najzad, zvanično odreknemo onoga što nam je već oteto. Gušimo se i ropćemo, kiseonik dobijamo u odmerenim dozama, koliko da ne crknemo, prema računima MMF-a, dobročinioca voljnog da nas večito drži u dužničkoj zavisnosti: on odobrava plate našim učiteljicama i bolničarkama. I opet, ovakvi kavi smo, pogureni, odbijamo da sasvim legnemo na rudu, ne pristajemo da se odreknemo slovenske pravoslavne braće, niti da, jednim malim potezom pera, pogazimo sve što smo bili, što nas je kroz vekove držalo i održalo.
Saterani u ćošak, osuđeni smo na mržnju. Kod jednog dela elite mržnja se okrenula u samomržnju, u odvratnost prema maternjem jeziku, pa za imenovanje tog duševnog otrova neki već koriste englesku reč, a hate, hejt, kao da na jeziku ljubljenog kolonizatora i mržnja spada u red vrlina. Tu su još i nezalečena sećanja iz građanskog rata 1941–1945, i refleksi nedavnih sukobljavanja, začetih iz mržnje, i okončanih u njoj.
Slabomoćan čovek, skromne pameti i suženog vidokruga, naveden je da odušak potraži u mržnji, pa je izliva na svoje najbliže, i na vlast, koja kako može i mora upravlja zatečenim stanjem. Dakako, na rukovodećim položajima ima očigledno nesposobnih, i mediokriteta, kao što ih ima među onima koji je napadaju. Kritičari su bez programa, bez ubedljivih protivpredloga za privredni razvoj, za poboljšanje nataliteta, za izlazak iz ćorsokaka u južnoj pokrajini. Prisustvujemo borbi za vlast radi vlasti, gde se oni koji nisu voljni de je ispuste iz ruku proglašavaju za diktatore. Na ovu, olako izrečenu kvalifikaciju, mladi možda imaju pravo, dok bi oni, koji su od 1945. do 1990. poslušno ćutali, trebalo da, iz pristojnosti, nastave sa ćutanjem. Valjda se sećaju da se za vreme vladavine trostrukog narodnog heroja protiv diktature nije smelo protestovati.
Jeste, postoji jedna vrsta duhovnog nasilja, i mržnja je zbrkani odgovor na to nasilje. Postoji diktatura očajanja, tiranija spolja nametnutog bezizlaza. Postoji strahovlada beznađa koja nas navodi da za nesreću optužujemo sapatnike i saputnike. Loše stanje je ishod vekovnog posrtanja, i hoće se mnogo strpljenja, pribranosti, smisla za razlučivanje važnog od sporednog, da bi se ucrtala neka perspektiva. Valja začeti nadu, takoreći ni iz čega, uprkos tolikim usprotivljenim silama. Koraci su nam nesamostalni, iznuđeni. Vodilj igre je daleko. Ako nemamo fizičke snage da mu se, danas, odupremo, morali bismo jačati duhovnu otpornost, biti, u sebi, načisto sa bićima i stvarima. A mržnja takve napore zavodi na pogrešan put.