Šansa za Zelenskog i mir

Ukrajini predstoji težak period trežnjenja posle poludecenijskog nacionalističkog pira, a Rusija je strpljiva i čeka, znajući da je ukrajinsko pitanje najvažnije i da vreme polako ali sigurno radi za nju

Kao bomba je prošle nedelje odjeknula u Ukrajini vest da je 1. oktobra bivši predsednik Leonid Kučma, po ovlašćenju aktuelnog šefa države Vladimira Zelenskog, stavio, zajedno sa ustanicima iz Donbasa, potpis na takozvanu „Štajnmajerovu formulu“, kojom se ostvaruje vidan napredak u rešavanju statusa i budućnosti pobunjenog istoka zemlje. Ovaj mehanizam omogućuje da se posle četiri godine odblokira „minski proces“ mirovnih pregovora, imajući u vidu da za vreme vlasti ukrajinskog predsednika Petra Porošenka – koji je potpisao sporazume iz Minska – do dugoročnog rešenja i trajnog mira nije moglo da dođe. Razloga opstrukcije ima više, a kao glavni najčešće se navodi pritisak iz Vašingtona, pogotovo prethodne administracije predsednika Baraka Obame i političke garniture koja je iza njega stajala. Moć ovih grupa postepeno je potiskivana pobedom predsednika Donalda Trampa, ali ni to nije bilo dovoljno da se stvari pomere s mrtve tačke. Tek ove godine, dolaskom na vlast u Kijevu Vladimira Zelenskog, stvorile su se pretpostavke za odmrzavanje mirovnog procesa u interesu, pre svega, ukrajinskog naroda.

MISAO VODILJA – „SAMO DA NE BUDE JOŠ GORE“ Ne dele, međutim, svi u Ukrajini to mišljenje. Odmah su se aktivirali nacionalisti s parolama „Ne kapitulaciji!“, a miting u nedelju na trgu Majdan u centru Kijeva okupio je više hiljada ljudi, mahom pristalica ekstremnog „Desnog sektora“ i sličnih organizacija. Oni se ponašaju kao da je njihova „patriotska politika“ – koja je u proteklih pet godina odnela preko 13.000 ljudskih života i raselila tri miliona ljudi – donela pobedu u Donbasu. Naprotiv, Zelenski je nasledio nikad gore stanje u Ukrajini, u poređenju s kojim čak i turbulentne i nesigurne prve postsovjetske godine mogu da se posmatraju kao doba stabilnosti i prosperiteta. Tada je bar postojala neka ideja, optimizam za budućnost i velika obećanja, dok danas ničeg od toga nema. Jedina misao vodilja je: samo da sutra ne bude još gore.
A o tome da u ovoj velikoj zemlji uvek može gore, brinu radikalni krugovi koji su zakuvali građanski rat, a pre toga prevrat na Majdanu. Upravo ova revolucija u koju je Vašington, prema priznanju tadašnjeg pomoćnika državnog sekretara SAD Viktorije Nuland, uložio pet milijardi dolara, dovela je do eksplozije nasilja i rusofobije u društvu. Direktna posledica bilo je otcepljenje Krima i njegovo vraćanje u sastav Rusije. Ruskojezično stanovništvo – kako na Krimu, tako i u mnogim drugim delovima Ukrajine – nije želelo da živi pod vlašću onih koji poriču i suzbijaju njihov nacionalni identitet. Najvažnija tačka sporenja bio je proklamovani novi državni „majdanski kurs“ udaljavanja od Rusije i „priključenja Zapadu“. To je bila nemoguća misija, jer je vekovima Ukrajina organski deo takozvanog ruskog sveta, ali prvenstveno zato što Zapad nikada nije ozbiljno ni pomišljao da ovu zemlju uključi na ravnopravnim osnovama u svoje institucije – gde se o nečemu zaista odlučuje.
Ali je zato imaginarni „put u Evropu“ poslužio kao efikasna tačka razdora ne samo na relaciji Kijev–Moskva već i unutar ukrajinskog društva. Rat, sankcije, neprijateljstvo, kidanje međunacionalnih i porodičnih veza, verske podele, sve je to dovelo do ekstremne degradacije Ukrajine – ekonomske i političke – nanoseći štetu i Rusiji. To su bili ključni spoljnopolitički ciljevi prethodne američke administracije u ovom regionu, ali im je Kremlj više nego uspešno parirao. Ukrajina ipak nije postala čvrst sanitarni kordon na zapadnoj ruskoj granici, a teška ekonomska situacija i politički sukobi tokom poslednjih pet godina umnogome su paralisali vlast u Kijevu. Tako je Zelenski, na talasu krize koju su stvorili Porošenko i njegovi ljudi, došao na vlast.

SCENARIO KOJI NIJE MOGUĆE IZBEĆI A sada bi ti isti da ga ruše zbog „nedostatka patriotizma“, odnosno pristajanja na „Štajnmajerovu formulu“ koja donosi mir. Ili bar pruža neku nadu. Ova formula precizira redosled koraka propisanih sporazumima iz Minska 2015. godine. Predložio ih je još 2016. tadašnji šef diplomatije, a današnji predsednik Nemačke Frank-Valter Štajnmajer, da bi se nekako krenulo u susret razrešenju konflikta u Donbasu. Tadašnji ukrajinski predsednik Porošenko prihvatio je ovu formulu, kao i sporazum iz Minska, ali nije prstom mrdnuo da se dogovoreno sprovede. Došlo je do zastoja u mirovnom procesu, za šta su Vašington i NATO krivili Moskvu i zbog čega su antiruske sankcije tako dugo opstale. Iz Moskve su uvek odgovarali da nisu strana u sukobu i da Kijev mora da se dogovori s rukovodstvima Donjecke i Luganske Narodne Republike. To je, međutim, bilo nemoguće jer su Porošenko i njegovi ljudi ceo Donbas i njihove lidere proglasili za teroriste s kojima se ne razgovara.
Prema „Štajnmajerovoj formuli“, na istoku Ukrajine, to jest u opštinama koje Kijev ne kontroliše treba da budu raspisani lokalni izbori, u skladu s Ustavom i specijalnim zakonom Ukrajine. Upravo taj „specijalni zakon“ smeta ukrajinskim nacionalistima, jer ga smatraju institucionalizacijom specijalnog statusa Donbasa, ali to je scenario koji nije moguće izbeći – ako se želi zakoračiti putem mira. U suprotnom, Kijev mora vojno da porazi svoje protivnike u građanskom ratu, što je nemoguće. Isto tako, lideri Donbasa, koji će svakako biti favoriti na tim izborima, jasni su u poruci da se njihova stečena prava ne mogu oduzimati. U tome je začkoljica „Štajnmajera“, jer dobrim delom legitimizuje postojeće stanje. I zato ukrajinski nacionalisti ponovo prete na ulicama, verujući da i dalje mogu da nameću celoj zemlji svoje ekstremističke stavove.
Oni, ipak, ne shvataju da su se okolnosti promenile – ne samo u Kijevu već i u Vašingtonu, Berlinu, Parizu, Briselu… Nema više podrške radikalnom scenariju u Ukrajini. Tramp je Zelenskom poručio da problem Donbasa treba da rešava u dogovoru s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, a Evropa je umorna i od Ukrajine i od sukoba s Rusijom. Evropljani žele da se odnosi s Moskvom vrate na stanje kao pre 2014. godine, kada su cvetali trgovina, kulturna razmena i saradnja na svim poljima. Isto tako, vreme je da neki Ukrajinci dobro razumeju da „evroatlantski put“ za njih ne postoji, jer ih na tom putu gotovo sigurno čeka višestruki veto brojnih članica EU i NATO-a koje ne žele sukob s Rusijom. Kao što je to dobro razumeo svrgnuti ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, uspeh ove zemlje nemoguć je bez dogovora s Moskvom.
Mnogo toga će Ukrajinci, a pogotovo njihov radikalniji deo, tek morati da shvate od onoga što je u Evropi već postalo neupitno. I ne treba da se ljute na Putina i Moskvu, već samo ne sebe i svoje nerazumne lidere koji su ih doveli u takvu situaciju. Pretnje Zelenskom „novim Majdanom“, čak i ako bi se kojim slučajem pretočile u stvarnost, ne bi opet ništa promenile, osim što bi Porošenko i njegovi saborci ponovo došli u priliku da upravljaju resursima ove nekada bogate zemlje. Niti bi vratili Donbas, još manje Krim, ali bi – ako im se dozvoli – mogli da unesu još više mržnje u rusko-ukrajinske odnose. Reklo bi se da je kod većine građana sazrela svest o tome da su prevareni i da su žrtve stranih interesa i pohlepnih elita.

ČASTAN IZLAZ Zelenski nešto i nudi, svestan da ne može „bez borbe“ da se povuče i preda Donbas. Štajnmajerova formula mu upravo to i nudi: koliko-toliko častan izlaz, koji njegov prethodnik nije želeo i smeo da prihvati. Zato novi predsednik ističe da će se ukrajinski vojnici vratiti na rusku granicu! To će se i desiti – ali po svemu sudeći tek po okončanju izbora, proglašene amnestije za sve „teroriste“ iz Donbasa i ustavnih promena koje garantuju specijalni status ustaničkim teritorijama. Predsednik Zelenski najavljuje da će taj status biti usaglašen sa „celim ukrajinskim društvom“, ali teško da je njegov manevarski prostor velik – na odstupanja od Minskog sporazuma ne bi pristali ni Moskva, ni Pariz i Berlin, a najmanje Donjeck i Lugansk. Zato ukrajinski predsednik najavljuje nastavak pregovora u normandijskom formatu, uz učešće Rusije, Nemačke i Francuske.
U svakom slučaju, Ukrajini predstoji težak period trežnjenja posle poludecenijskog nacionalističkog pira. Rusija je strpljiva i može da čeka, znajući da je ukrajinsko pitanje najvažnije i da vreme polako ali sigurno radi za nju. Svi provokatori koji su priželjkivali da Moskva proguta bačenu udicu i silom oružja rešava konflikt s ukrajinskom braćom, tako su ostali kratkih rukava: veliki sukob se nije dogodio, prostor za obnovu odnosa u budućnosti ostaje otvoren. Sada je najvažnije da Zelenski izdrži u svojim naporima i ne dopusti destabilizaciju tek osvojene vlasti. Jedno je sigurno: Donald Tramp, Angela Merkel, Emanuel Makron i Vladimir Putin neće raditi na njegovom rušenju i podržavati neki novi Majdan. Šansa za Zelenskog i mir ipak postoji.