Protojerej Aleksandar Romančuk – Rat identitetima

Kakav je uticaj crkvene unije na identitet pravoslavnih naroda, te kako razumeti misao patrijarha vaseljenskog koji je prilikom dodele tomosa ukrajinskim raskolnicima rekao da bi on mogao biti proširen i na teritoriju Beloruske pravoslavne crkve

Da će unijati na teritoriji Ukrajine postaviti pitanje ujedinjenja s pravoslavnima ukrajinske nacionalne crkve – nije novina. O tome unijati govore godinama unazad. Sada se sa stvaranjem i dodeljivanjem tomosa nekanonskoj UPC ovo pitanje aktuelizuje. Inače, ideju je promovisao treći unijatski mitropolit Josif Luckoj početkom 17. veka. S nekim izmenama ona živi i danas. Treba pogledati šta iz toga može da proizađe. Zvanično se Rimokatolička crkva odriče tih ideja iz 17. veka tvrdnjom da unijatstvo ne može biti način obnove hrišćanskog jedinstva. Ta misao je bila ponovljena prilikom susreta patrijarha Kirila i pape Franciska u Havani. No katolička crkva se čini ipak odriče tih reči pape. Moguće je očekivati da će unijatska ideja opet biti aktuelizovana i da će uslediti odgovor na to, što pak može dovesti do otvorenog sukoba dve crkve. S tačke gledišta pravoslavnih, unija je zlo, obmana i kamen o koji se spotiče pravoslavno-katolički dijalog – kaže u razgovoru za „Pečat“ protojerej Beloruske pravoslavne crkve Aleksandar Romančuk.

Pravoslavlje i identitet pravoslavnih naroda tema je Okruglog stola održanog na Institutu za političke studije na kojem ste imali zapaženo izlaganje. Sintagma rat identitetima izvorno je ruska. Da li su nasilni pokušaji identitetske konverzije danas najvidljiviji u ruskom svetu?
Prvih godina 14. veka, kada se deo RPC našao u sastavu paganskog Litvanskog kneževstva koje je potom postalo katoličko, ondašnji vlastodršci su govorili pravoslavnima da je neophodno da se odreknu RPC. Svoje zahteve su objašnjavali državnim interesima i kao uslov za usavršavanje crkvenog života. Pravoslavni su se dugo tome opirali i njihovi predstavnicu su dugo čuvali kanonsko jedinstvo. Međutim, sredinom 15. veka dogodila se podela koja nije dovela do obećanog savršenstva crkvenog života već njegove degradacije i urušavanja poretka. Tako oslabljena crkva je mogla biti uvučena u uniju. Preci Ukrajinaca i Belorusa koji su ušli u Uniju došli su, usled polonizacije i latinizacije, do tačke istorijskog nepostojanja. Tek je Polotski sabor prekinuo taj proces i omogućio Ukrajincima i Belorusima kulturni i nacionalni razvitak.
Polotski sabor kome ste posvetili svoj referat veliki je događaj u pravoslavnom svetu. Ove godine kada se obeležava 180 godina od njegovog održavanja, gotovo je prećutan. Zašto?
Ove godine na kanonskoj teritoriji Beloruske pravoslavne crkve obeležava se 180-godišnjica ovog sabora. To jeste sudbonosni događaj za pravoslavne ne samo u Belorusiji već u celoj pravoslavnoj ekumeni. Ovaj sabor je stavio tačku na dugi period razdora koji je započet u prvoj polovini 14. veka. Sredinom 15. veka na Bretskom saboru dogodio se raskol na zapadnu Litvansku, i istočnu Moskovsku crkvu. Oslabljena crkva u Litvanskoj republici nije uspela da se odbrani od pritiska katolika. Kao i u ostalim zemljama u kojima je katoličanstvo bilo državna vera, i u Litvanskom kneževstvu pravoslavlje je bilo pod velikim pritiskom. Pritisak je nekada splašnjavao, nekada bio žestok, ali nikada nije prestajao. Kada je postavljeno pitanje podele kanonske teritorije RPC, vlastodršci Litvanskog kneževstva odmah su postavili cilj stvaranja unije i potčinjavanja vernika sebi. Podela iz 15. veka rezultirala je 1596. zaključenjem crkvene unije i potčinjavanjem pravoslavnih vlasti rimskom papi. To je pokrenulo proces polonizacije i latinizacije. U drugoj polovini 18. veka unijatska crkva je praktično ugušila pravoslavni identitet. Na teritoriji Belorusije 80 odsto naroda bili su katolici i unijati. Među njima se razvijao proces kolonizacije i latinizacije koji se nazivao župna polonizacija. U unijatskog crkvi bilo je ljudi koji nisu blagonaklono posmatrali kako ovaj proces teče. Oni su želeli da se obnovi pravoslavna crkva, dok je većina težila pretvaranju unijatske u katoličku crkvu. Povratak u krilo pravoslavlja desio se 1839. godine. Ovaj događaj bio je moćan podsticaj razvoju beloruske nacionalne spoznaje i beloruske kulture koja se temelji na pravoslavnoj veri. Rezultat nestanka unije je beloruska kultura i savremena država Belorusija.
Ključna uloga pripala je mitropolitu Samaškom?
Mitropolit Samaški je bio veoma talentovan, duhovni čovek koji je samostalno došao do spoznaje o istini i čistoti pravoslavlja. Ljudski kvaliteti koje je posedovao omogućili su mu da stane na čelo krugova unijatske crkve koji su stremili povratku RPC. Njegova uloga u porazu unijata je neprocenjiva.
Polotski sabor je značio vraćanje milion i po Belorusa u okrilje RPC. Kako se ova pobeda obeležava na teritoriji vaše mitropolije?
Beloruska pravoslavna crkva, njeno sveštenstvo i monaštvo svesno je čina i značaja uloge mitropolita Semaškog u vraćanju Belorusa njihovoj izvornoj veri i identitetu. Prošla godina na kanonskoj teritoriji BPC proglašena je godinom mitropolita Josifa Semaškog. Dva važna datuma su bila opredeljujuća za tu odluku, 220 godina od njegovog rođenja, i 150 godina od njegove blažene končine. Jerarhija BPC je osvetlila lik i život počivšeg mitropolita podsećajući belorusku javnost na njegovu ulogu.
Kako su se tragični događaji u 20. veku koji su se prelamali preko teritorije Belorusije odrazili na iščitavanje značaja mitropolita i njegove uloge u očuvanju pravoslavnog identiteta?
Početkom 20. veka ime mitropolita Semaškog bilo je poznato svima pravoslavnima, ali tragični događaji koji su usledili doveli su do toga da je njegovo ime bilo potpuno zaboravljeno. U međuratnom periodu, 1920-ih i 1930-ih godina, Belorusija je bila podeljena na dva dela. Jedan deo je pripao SSSR-u koji je vodio ratnu politiku protiv RPC. Rezultat toga su bili uništeni hramovi, proteran klir i ugušeno sećanje na mitropolita Semaškog. Drugi deo naše zemlje našao se u Poljskoj. Vlasti ove zemlje uložile su veliki napor da kod pravoslavnih vernika izbrišu ime mitropolita Semaškog i značaj Polotskog sabora. Ove godine, već sam pomenuo, obeležavamo jubilej Polotskog sabora i događaj koji je obnovio pravoslavlje na beloruskoj zemlji. Bez njega beloruski jezik, kultura, identitet i država ne bi postojali u vidu u kojem ih danas prepoznajemo.
Da li postoji inicijativa iz RPC da se mitropolit Semaški uvrsti u kalendar svetih?
Proces kanonizacije započet je početkom 20 veka. Njegov životopis se pojavio u zbornicima podvižnika RPC, u izdanju manastira Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori. No tragični događaji su prekinuli taj proces. Bilo bi pravedno da se to pitanje obnovi. Ubeđen sam da je on sveti čovek i da se pored Boga moli za nas, sve pravoslavne.
Da li je vidljivo prisustvo unijata danas, pre svega na prostoru bivšeg SSSR-a? Da li tragovi nekadašnje unije mogu imati kapacitet za eventualno novi pokušaj prozelitizma?
Unijatstvo se obnovilo posle raspada SSSR-a, i najveća je Ukrajinska grkokatolička crkva. Ona igra veliku ulogu u tamošnjem društveno-političkom životu. U Belorusiji od početka devedesetih godina počele su da se otvaraju unijatske parohije. Danas ih ima oko 20. Beloruska grkokatolička crkva nema svog episkopa i ne možemo govoriti o tome da oni danas igraju neku važnu ulogu. Ipak, ne bi trebalo zanemariti da određeni intelektualni krugovi, kao i omladinske organizacije, pokazuju simpatije prema unijatima. To je zametak na kome unijatska crkva pokušava da se širi i jača u Belorusiji.
Odakle kreće logistika, koji su putevi njihovog finansiranja…
Oni ne uživaju podršku beloruskih vlasti. Broj njihovih parohijana nije veliki, crkava takođe imaju malo i uglavnom se okupljaju u improvizovanim objektima gde služe liturgije.
Kako objašnjavate simpatije koje mladi ljudi u Belorusiji pokazuju prema njima?
U vreme raspada SSSR-a, i u vreme formiranja novih država rođeno je mnogo istorijskih mitova. Jedan od njih koji se propagira je da je beloruska nacionalna religija unijatstvo. S aspekta pravoslavnih, poraz unije je omogućio razvoj beloruskog naroda. U vreme unije insistiralo se na denacionalizaciji. To su dve neuporedive pozicije. Pravoslavna crkva nije protiv obnove unijata niti se bori protiv njih. Naš zadatak je da se utvrđujemo u veri, da je svedočimo i, kako kaže naš mitropolit Pavle, ljudi će sami pravilno izabrati.
Da li sukob koji tinja između Moskve i Carigrada opravdava strahovanje da prisustvujemo kraju jedinstva pravoslavlja?
Pravoslavlje prolazi kroz težak period, ali se nadam da do raskola neće doći.
Da li je vidljiv uticaj Fanara u Belorusiji?
U vreme dodeljivanja tomosa vaseljenski patrijarh je izrekao misao o tome da dejstvo tomosa može biti prošireno i na kanonsku teritoriju Beloruske pravoslavne crkve. Ne mogu reći da u BPC postoji velika podrška ideji da se prikloni Carigradskoj patrijaršiji. Ta ideja ulazi spolja, i lično ne poznajem sveštenika koji bi bio spreman da se potčini jurisdikciji Konstantinopolja. Predstojatelj BPC mitropolit Pavle tvrdo se drži kanonskog jedinstva s RPC, i teško je misliti da je odvajanje od Majke crkve moguće. Ipak, neophodno je boriti se za očuvanje kanonskog jedinstva pre svega duhovnog.
Kakvi su kontakti BPC sa Srpskom pravoslavnom crkvom?
Veze su značajne, duboke i vidljive. Naš klir često dolazi u Srbiju, i mi smo isto tako često domaćini srpskom monaštvu.

Identitet pravoslavnih naroda

Zbornik naučnih radova „Pravoslavlje i identitet pravoslavnih naroda“ objavio je Institut za političke studije iz Beograda, a priredio dr Zoran Milošević, naučni savetnik. Ovo je deveta knjiga u ediciji „rasprave“ koja sadrži 18 naučnih radova autora iz Srbije, Rusije, Belorusije, Bosne i Hercegovine i Moldavije. Zbornik je posvećen u Srbiji malo poznatom Polockom crkvenom saboru održanom 1839. godine čija je najvažnija odluka povratak unijata (pravoslavnih koji su priznali papu za vrhovnog poglavara) u okrilje Ruske pravoslavne crkve. To je jedina pobeda pravoslavnih nad unijom, a najzaslužniji za ovaj podvig je mitropolit Josif Semaško, kojega mnogi Belorusi smatraju svetim čovekom.
S obzirom na to da Rimokatolička crkva i Zapad već više vekova uspešno razaraju pravoslavne narode, ovaj zbornik je pokušao da odgovori na pitanje zašto pravoslavni imaju krizu identiteta i kako je prevazići. Tim povodom na Institutu za političke studije održan je Okrugli sto na kojem su učesnici iz zemlje i inostranstva izneli svoja viđenja ovog problema.