Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Ako je odsustvo radosti najveći čovekov greh – kao što nas je na to mudro upozorio mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije – može se potvrditi da su u protekloj nedelji Srbi kolektivno bili na putu snažne bezgrešnosti u ovom smislu. Već desetak dana naime traje nepomućena nacionalna radost koja je naprosto eksplodirala kada je u prošli četvrtak, 10.oktobra, Nobelov komitet objavio da je ovogodišnju nagradu za književnost dodelio austrijskom piscu Peteru Handkeu. (Naše novine su već bile u štampi, tako da se medijskom i opštem slavljenju pridružujemo s malim zakašnjenjem, no i s prednošću posmatrača javnog diskursa uspostavljenog u neposrednim reagovanjima na ovaj događaj.) O domašajima nacionalne ushićenosti priznanjem Handkeu rečito je progovorio zdušno ponavljani komentar da smo mi, Srbi, upravo „dobili drugog nobelovca“, jer je posle Andrića sada nagrađen i naš iskreni prijatelj, jedan od retkih nama postojano naklonjenih pisaca iz elitnog svetskog literarnog sazvežđa. Odluka Nobelovog komiteta jeste za svet neočekivana. Poznavaoci tradicije i prakse Švedske akademije, te poretka koji se u zapadnoj kulturi strogo uvažava, dodelu Nobela Handkeu tumače kao gotovo misteriozan čin. Pokušaji da se tajna odgonetne u središtu su evropske, pa i šire svetske pažnje (navodno iznenađujuća ravnodušnost beleži se u Rusiji!). Sveprisutno kritičko horsko ponavljanje: jeste Handke jedan od najboljih pisaca današnjice, ali nije jasno zašto nagrada ide baš njemu, uzgred nam otkriva i sav apsurd i hipokriziju duha vremena utemeljenog u takozvanom srcu tame! Da li su na pravom tragu glasovi uvaženih beogradskih intelektualaca koji primećuju da je ovaj događaj u funkciji namerno izvedenog „žestokog udarca poretku koji se raspada“?
Preporučujući pažnji razmatranja Pečatovih autora koji u ovom broju pišu o protivrečjima obeleženoj balkanskoj i široj recepciji ovogodišnjeg književnog Nobela, na ovom mestu ukazujemo na činjenicu da rečena vest nije među svim Srbima dobrodošlicom pozdravljena. Kao kontrast intonaciji pomenute masovno iskazivane ode radosti „običnog“ naroda, ali i delova njegovih elita, Handkeov iznenadni trijumf ponegde su dočekali elegični tonovi komentatorskih tužbalica, praćeni prkosno-pakosno-uvredljivim pesmicama. Zbunjenost nemale društvene grupe koja inače vedri i oblači srpskom kulturom i medijima (grupe kojoj je poznati pronicljivi posmatrač velikodušno nadenuo ne jedno već nekoliko imena nazivajući ih – slučajnim Srbima, autošovinistima i autokolonijalistima) bila je tako silovita da je momentalno provalila branu podrazumevanih manira dobrog vaspitanja. U odsustvu radosti, nije bilo demonstrirano učtivo ćutanje nego agresivni, otrovni govor o nagradi, dobitniku, Nobelovoj akademiji. Na Peščaniku između ostalog čitamo da „srpsku epizodu u Handkeovoj biografiji pre treba videti kao nebitni eksces i kao deo jedne opštije bitke koju Handke vodi negde drugde, a ne kao formativnu fazu u njegovom intelektualno-političkom sazrevanju“. Takođe i „Handkeova književna karijera i intelektualno nazadovanje prelomili su se na neutaživoj strasti da raspad Jugoslavije iskoristi za uspon prema slavi – onakvoj kakvu su već zgrabili francuski autori Handkeove generacije – Bernar-Anri Levi, koji je izabrao Bosnu, i Alen Finkilkrot, koji je izabrao Hrvatsku: Handkeu je ostala Srbija“.
Handke no pasaran, poručuje se iz ovih i inih drugosrbijanskih krugova koji, upravo u duhu krilatice – neće proći, najavljuju spremnost da po svaku cenu od neprijatelja odbrane svoje pravo na nepogrešivost. Privilegije se pogotovo štite od uljeza koji je u ime zahtevanja pravde za Srbe i dubokog razumevanja njihove nacionalne tragike pokazao iskreni prezir prema Zapadu i njegovim neprikosnovenim vrednostima. U lekciji važnoj za razumevanje funkcionisanja poretka moći i uticaja u srpskom društvu jednostavno se poručuje – Handke ne sme proći, jer ako se njegov trijumf bez otpora prihvati, može se dogoditi da odlikovanje velikom piscu bude prethodnica i vesnik mnogih, jednako neprihvatljivih događaja, najava nekog budućeg opasnog društvenog i vrednosnog poretka! Da li se to, uz predosećanje dolazećih većih nevolja, ovde i sada zapravo brani „poredak koji se raspada“?
Možda najtačnije objašnjenje motiva za pokazivanje zlovolje prema piscu koji je za Srbiju uvek imao posebno razumevanje („Prestanite da govorite o Srbiji kao maloj zemlji. Vi ste velika zemlja, možda dosadna, ali velika zemlja“), nedavno je, pišući o „demonstraciji moći duboke ’druge Srbije’“ i slučaju udaljavanja iz fakultetske nastave jednog istaknutog srpskog intelektualca, izneo sociolog Slobodan Antonić: „Biće cenzurisani, medijski satrti i statusno marginalizovani svi koji se suprotstave parazitskoj strukturi što je, poput osmog putnika, zaposela srpsko društvo (…) kada padnu njihove posh maske, vidimo ih kao kastu trutova spremnih na svaku građansku niskost, ne bi li odbranili svoje odvratne privilegije.“
Za razliku od ovog „crno na crnom“ portretisanja miljea kojem, gotovo bez izuzetaka, pripadaju i svi Handkeovi podsmešljivi kritičari, mitropolit Porfirije, premda hrišćanski sklon onima koji u srcu nose radost, izražava sažaljivo očinsko razumevanje za sve, pa i ove, mrzitelje: „Odsustvo radosti pokazuje da imamo nemir, da smo sa nekim u zavadi. Da smo opterećeni mislima o njemu. Da nekog ne volimo, pa i kad nije pred našim očima da se njime bavimo, i na javi i u snu.“ (Dijagnoza srpskog episkopa, čini se, ukazuje na ozbiljno zabrinjavajuće duševno stanje.)
Poznato je da se Handke klonio mržnje i gadio mrzitelja. Zbog NATO agresije na SR Jugoslaviju govorio je da „oseća gađenje prema ljudskoj vrsti“. Osvrti u medijima ovih dana podsećaju i da se javno protivio nezavisnosti Kosova, uz kategoričnu tvrdnju – „Država se ne može graditi na mržnji, a mržnja prema Srbima je jedino što vodi Albance“.
U obrazloženju za dodelu Nobela Handkeu kaže se: „Zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja“. Na tragu ove opaske Nobelovog žirija je i piščeva tvrdnja: „Za moju epopeju o ljudskosti nema verodostojnijih tragičara od Srba.“
Promišljajući okolnosti povodom dodele nagrade „srpskom prijatelju“, potom i niz složenih psiholoških i socijalnih podsticaja za radost koju Srbi tim povodom iskazuju, možemo li danas da potvrdimo usamljeničku, u svetskim razmerama jedinstvenu, i nesumnjivo tragičnu situaciju Srba? Potvrdan odgovor nas upućuje na novo, važnije pitanje: Da li nam, osim „satisfakcije“, preko Handkea u ovom trenutku stižu i značajnija sudbinska usmeravanja? Predlozi za razmišljanje i delanje? Zanemarimo li pomenutu nedoličnu zlovolju, kao beznačajnost u stvarima višeg društvenog i sudbinskog reda, šta možemo da pojmimo iz neočekivanog gesta Nobelovog komiteta? Svakako ne da je reč o bizarnom ekscesu koji će biti „neutralisan“ nastojanjima da se „poredak u raspadanju“ resetuje – da bi sve ostalo isto! U trenutku kada se geopolitičke okolnosti i interesi Imperije ponovo preteće nadvijaju nad Srbijom, pritiscima i žurbom najavljujući moguće teške obrte u rešavanju sudbine nacije i države, vest o Nobelu za Handkea postaje izuzetno značajna. Deo radosti koju tim povodom osećamo bez sumnje čini i u nacionalnoj svesti oblikovana slutnja da je drugačiji svet ne samo moguć već da se zakoračilo njemu u susret. Ako Imperija strahuje od pisca, ne strahuje samo od njega.
