IZ GREŠKE U GREŠKU, DO KONAČNE POBEDE!

Piše Radivoje Mikić

Kako je čitav koloplet neprijatnih pitanja oko stanja na Filološkom fakultetu u Beogradu izašao iz fakultetskih okvira baš zahvaljujući neuobičajenim željama prof. dr Ljiljane Marković, dekana ovog fakulteta, i kako je ova profesorka pokazala da je, u isto vreme, pobornik i pravnog nihilizma i pravne alhemije?

Prof. dr Ljiljana Marković, dekan Filološkog fakulteta u Beogradu, našla se, tokom letnjih meseci, u vrlo neugodnoj situaciji, situaciji na koju, izgleda, nije navikla, pošto joj se, dosta dugo, povlađivalo. Naime, od nje se traže brojni odgovori. Ona treba da kaže, posle objavljivanja izveštaja Državne revizorske institucije o poslovanju u 2017. godini, kako je raspolagala fakultetskom kasom, zašto je, na drugoj strani, dozvolila da fakultet ostane bez Saveta i bez sa Zakonom o visokom školstvu i Statutom Univerziteta u Beogradu usklađenog Statuta, a čuje se već ponešto i o njenoj bibliografiji, tačnije o tome da su njene naučne monografije kojima je, pored ostalog, stekla i najviše profesorsko zvanje urađene u stelt tehnologiji i zato niko ne može niti da ih vidi, niti da ih nabavi čak ni u bibliotekama na Filološkom fakultetu koji je, navodno, izdavač nekih od tih knjiga (među njima su: „Mikroekonomija za menadžere“, „Logika ekonomske organizacije“, „Civilizacija Japana u srednjem veku“, „Japan – nova paradigma modernizacije“). A te knjige nemaju ni Narodna biblioteka Srbije ni Biblioteka Matice srpske, koje, po zakonu, moraju imati primerke svih publikacija zaista objavljenih u Srbiji. Pošto prof. dr Ljiljana Marković ne želi da na pitanja koja su joj postavljena da odgovore članovima Nastavno-naučnog veća, niti široj javnosti, sasvim je realno da će biti još pitanja i da će se ona, možda, ticati i njenog mentorskog rada, koji je, barem zasad, ostao u senci drugih njenih aktivnosti.

NEPOTPISANI PAPIRI UMESTO ODGOVORA Kad baš mora da odgovori nekom od koleginica i kolega ili kad dobije saopštenje neke katedre Filološkog fakulteta, kao što je to bio slučaj sa zajedničkim saopštenjem Katedre za anglistiku i Katedre za germanistiku od 23. 9. 2019. godine, prof. dr Ljiljana Marković to uvek čini preko volje i tako što se odlučuje za krajnje neobičnu formu. Na zahtev autora ovih redova, upućen izričito njoj kao dekanu Filološkog fakulteta koji je javna ustanova, od 12. 6. 2019. godine da, posle objavljivanja izveštaja Državne revizorske institucije koja je ispitivala poslovanje Filološkog fakulteta u 2017. godini, saopšti imena zaposlenih koji su ostvarivali zarade u rasponu od 492.000 dinara do 290.000 dinara mesečno, prof. dr Ljiljana Marković je odgovorila tako što se sakrila iza Finansijske komisije Filološkog fakulteta. U odgovoru te petočlane Komisije navedena su imena četvoro članova. Jedino nema imena prodekana za finansije, iako svi znaju da je prof. dr Ljiljana Marković samoj sebi bila i prodekan za finansije. Sumnjamo da ju je skromnost vodila u izostavljanju svog imena sa ovog dopisa. Osim pečata fakulteta na dopisu (koji sam dobio na kućnu adresu) nema potpisa nijednog člana Komisije, što je sasvim neuobičajeno za komunikaciju ovakve vrste u univerzitetskoj sredini. Gore od potpisnika ovog teksta prošle su Katedra za anglistiku i Katedra za germanistiku. Tokom sednice Nastavno-naučnog veća, održane 25. 9. 2019, članovima Veća je podeljen nepotpisani papir čiji je autor „Dekanski kolegijum Filološkog fakulteta“. Iako su koleginice i kolege sa ovih katedri vrlo precizno ukazali na ozbiljno odstupanje od zakonskih normi u radu uprave Filološkog fakulteta, na kraju dopisa „dekanskog kolegijuma“ im se preporučuje da ubuduće „mišljenje grade na utemeljenim činjenicama“.
Iako, sasvim je to očigledno, ne voli javnost i ne voli da se za ono što radi čuje i izvan fakulteta, čudo se dogodilo. Prof. dr Ljiljana Marković se dva puta oglasila. Prvi put u „Večernjim novostima“ 6. 9. 2019., a drugi put u NIN-u, odgovarajući na članak Stefana Slavkovića, 12. 9. 2019. I u jednom i u drugom slučaju, prof. dr Ljiljana Marković se više obraća ljudima na vlasti nego svojim koleginicama i kolegama i javnosti. Zašto se ona obraća ljudima na vlasti? Pa, prevashodno, zato što im se direktno narugala, što je pokazala da ne poštuje njihove odluke, niti sprovodi njihovu politiku. Naime, tokom 2017. godine svi zaposleni u javnom sektoru i penzioneri, osim onih s najnižim penzijama, primali su, u okviru vladinih mera štednje, umanjene plate i penzije. Od te mere je prof. dr Ljiljana Marković svojevoljno izuzela deo zaposlenih na Filološkom fakultetu i omogućila im da primaju višestruko uvećanu zaradu. Zato ona i kaže da za te nerazumno uvećane zarade nije trošila novac iz državnog budžeta već „iz sopstvenih sredstava fakulteta“, i da je tako nagrađivala pojedince čija imena uporno skriva, a koji su (tu kao i uvek traži da joj se veruje na reč) kroz dodatni rad obezbedili prihode fakultetu. Ona, doduše, propušta da kaže o kojim i kolikim prihodima je tu reč. Ona, sasvim svesno, propušta da kaže da je u pitanju nešto što se prvi put javlja u dugoj istoriji fakulteta na kome su kao nastavnici i saradnici delovali najveći srpski filolozi (Aleksandar Belić, Pavle Ivić, da ostanem kod primera sa srbistike) koji eto, nažalost, nisu umeli da donose prihode svom fakultetu i da stignu do zarada od 500.000 dinara mesečno danas, a sutra, zato što svi vidovi zarade ulaze u osnov za penziju, i penzija koje će biti mnogo više od penzija kolega u istom zvanju i s istom dužinom radnog staža. Ali kolega koji nisu umeli da dođu do astronomskih zarada.

KO JOŠ RESPEKTUJE MORALNI ASPEKT Prof. dr Ljiljana Marković ne kaže ništa ni o tome ko je i prema kojim kriterijumima i u skladu s kojim aktima Filološkog fakulteta i Univerziteta u Beogradu doneo odluku da se odabranima isplaćuju ovakvi mesečni prihodi i koliko dugo je ta praksa trajala (teško je i oteti se pomisli da je toga moralo biti i pre 2017. godine, a i posle nje, pošto jedna volja već dosta dugo upravlja fakultetom, posebno kad je finansijski aspekt u pitanju). Mimo svake logike je da se od ostalih nastavnika i saradnika skrivaju imena onih koji umeju da donose tako visoke prihode fakultetu, pošto kao pedagozi mi ostali znamo i za vaspitno dejstvo primera i za dobru praksu da se uspešnima čestita. Kako čestitati onome ko se krije? A kad smo već kod dodatnog rada, spada li u to i da neko ko je i dekan i prodekan za finansije, a ko rukovodi i Centrom za doktorske studije i još koječime (u inventarisanju fakultetskih funkcija prof. dr Ljiljane Marković stiglo se do broja pet), ko tokom godine obiđe brojne „zemlje i gradove“ potpisujući brojne protokole o saradnji, stiže da drži, samo na doktorskim studijama, nastavu iz više od deset predmeta i kurseva? Ko to još čini na BU, ili drugde na iole ozbiljnoj visokoškolskoj ustanovi? Jedan od profesora Filološkog fakulteta koji je imao ugled sa kojim niko od današnjih nastavnika ovog fakulteta ne može da se meri, pokojni akademik Nikola Milošević, tokom čitave svoje akademske karijere je na postdiplomskim studijama predavao ciglo jedan predmet, Metodologiju nauke o književnosti, i to tako što je i ovaj predmet delio sa isto tako uglednim akademikom Svetozarom Petrovićem. Ali da bi se razumela potreba za ovolikim brojem predmeta i kurseva na doktorskim studijama, dovoljna je samo jedna napomena: sve to se posebno plaća, mimo plate koju nastavnik redovno prima.
I Državna revizorska institucija i prof. dr Ljiljana Marković, ona, naravno, potpuno svesno, zaobilaze jednu stvar. A to je moralni aspekt isplaćivanja visokih zarada na Filološkom fakultetu. Ko, naime, u ovakvim prilikama i to kao neko ko je, uz sve drugo, i pedagog, ma koliko da se kod nas rad na fakultetu odvaja od pedagogije, smatra da je normalno da svoj rad vrednuje tako i toliko? I ko, redovno, propušta da kaže šta sam misli o takvim zaradama! I ko, uz sve drugo, misli da ima pravo da dužnost dekana Filološkog fakulteta obavlja u još jednom mandatu. A čitav koloplet pitanja oko stanja na Filološkom fakultetu je i izašao iz fakultetskih okvira baš zahvaljujući toj i takvoj želji prof. dr Ljiljane Marković. Očito želeći da što pre i što brže stigne do još jednog dekanskog mandata (prodekanskih ima više od bilo koga na Univerzitetu u Beogradu), prof. dr Ljiljana Marković je pokazala da je, u isto vreme, pobornik i pravnog nihilizma i pravne alhemije. Naime, u trenutku kad je pokrenut postupak njenog reizbora Filološki fakultet je imao Savet kome je mandat istekao još 2017. godine i Statut koji nije usaglašen sa izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i sa Statutom Univerziteta u Beogradu. A zašto je to tako? Možda i zato što nosilac još neke javne funkcije po normativima ovih novih akata ne može da bude i dekan, a prof. dr Ljiljana Marković je bila odbornik u Skupštini grada Beograda. Kad joj je na to skrenuta pažnja, ona je tvrdila da ima rešenje Agencije za borbu protiv sukoba interesa i da može da se kandiduje. Tek kad joj je sa Univerziteta pismenim putem stiglo upozorenje, ona je pokrenula postupak izbora novog Saveta fakulteta i podnela je ostavku na odborničku funkciju. Dakle, javno je priznala da u trenutku kad se kandidovala za još jedan dekanski mandat nije mogla biti kandidovana, jer to akta Univerziteta u Beogradu ne dopuštaju.

POKLONJENJE PRAVNOM NIHILIZMU Tako je prof. dr Ljiljana Marković, dosta dugo, bila poklonik pravnog nihilizma i smatrala je da to što nema Savet u regularnom mandatu i Statut usaglašen sa odgovarajućim aktima ne znači ništa kad ona želi da bude dekan. A ta želja je tako jaka da ju je pretvorila i u pobornika pravne alhemije, tačnije uverenja da iz neprava može da nastane pravo. Iako je izbornu proceduru pokrenulo telo kome je istekao mandat, iako ona sama nije mogla da bude evidentirana kao kandidat, prof. dr Ljiljana Marković smatra da takav izborni proces treba da bude doveden do kraja i da ona bude, konačno, opet izabrana. A to što je Savet izabran tek posle intervencije sa Univerziteta i što se donošenje novog Statuta oteglo i što ga prate uistinu unikatne okolnosti, nikom ništa. Kad je reč o pripremi Statuta koji će biti usklađen sa izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i sa Statutom Univerziteta u Beogradu, vredi pomenuti ono najvažnije. Statut je, navodno, počela da priprema Statutarna komisija koja je izabrana još 2011. i koja je radila na Statutu koji je usvojen 2013. godine, ali se ona, blago rečeno, i takva raspala, valjda umorna od tako dugotrajnog rada (to je, sasvim sigurno, najdugovečnija komisija na BU). Revoltirani i time što je jedna sednica u 12 sati zakazana za 14 sati istog dana, prof. dr Jovan Delić, predsednik Komisije, i prof. dr Anete Đurović i prof. dr Zoran Paunović, članovi, podneli su ostavke. Uprkos tome, Komisija je nastavila da radi, čak je i v. d. sekretara Pravnog fakulteta pozivan u pomoć, kao pravni konsultant. Nije, naravno, tražena pomoć s jedino nadležne adrese, a to je Univerzitet u Beogradu. Kada je prof. dr Ljiljani Marković, na sednici Nastavno-naučnog veća, skrenuta pažnja na to da nije zgodno da ona, kao dekan i kandidat za još jedan mandat, bude član Statutarne komisije, ona je dobila priliku da još jednom demonstrira svoju moralnu neosetljivost. Rekla je, naime, da njoj ne smeta da radi na Statutu koji treba da utvrdi, između ostalog, i proceduru za izbor dekana. A u tom procesu nju posebno žulja tajnost izjašnjavanja o kandidatima i na Nastavno-naučnom veću i na Savetu Filološkog fakulteta. Tu tajnost bi ona da izbegne, po svaku cenu.
Ponovnom izboru prof. dr Ljiljane Marković na mesto dekana Filološkog fakulteta suprotstavljaju se i zaposleni na fakultetu i, još moćnije, jasne pravne procedure, koje ona uporno ignoriše. I tu smo na tragu još jednog paradoksa. Nastavnici i saradnici sa četiri katedre (Katedra za srpski jezik i južnoslovenske jezike, Katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, Katedra za anglistiku i Katedra za germanistiku), ali i nikako zanemarljiv broj nastavnika i saradnika s drugih katedara, dovedeni su u situaciju da oni štite zakonitost rada od rukovodstva fakulteta kome je to obaveza. Ova inverzija nije samo još jedan dokaz da živimo u poremećenim vremenima već i dokaz da danas imamo priliku da se srećemo s jednom posebnom vrstom ljudi. Ta vrsta ljudi ima interese, ali nema moralne stavove, pa, samim tim, ni potrebu da deluje u skladu s njima. Zato je i bilo moguće da prof. dr Ljiljana Marković napravi najveće greške tamo gde je imala potpunu kontrolu nad stvarima. Kao prodekan za finansije i kao rukovodilac Centra za doktorske studije. Zašto je to tako? Zato što ona spada u novu vrstu ljudi koji se mogu posmatrati kao oličenje višepartijskog života u jednom čoveku. Naime, pošto imaju interese a nemaju uverenja, ovi ljudi lako idu iz stranke u stranku, uvek gledajući da se usidre u onoj koja je nosilac vlasti, da bi, kad zapadnu u teškoće koje sami prizovu, mogli njoj da izvrše transfer odgovornosti i da bi od nje tražili zaštitu kao tobožnja žrtva.
Šta naše stranke tera da prihvataju ovakve ljude i ko u tim strankama veruje da im koriste ljudi čije je rukovodeće načelo: iz greške u grešku, do konačne pobede? Dodatna nevolja je kad ovakve pojave stignu do obrazovnih ustanova, kao što je, u ovom slučaju, Filološki fakultet, i kad ovakvi ljudi za pozornicu svog delovanja biraju mesta na kojima su mladi ljudi koji sve češće odlaze iz ove zemlje! Daju li im ovakve pojave bilo kakav razlog da odustanu?

Autor je redovni profesor Filološkog fakulteta BU