Aleksandar B. Đikić – Borba za Kosovo je trajni glagol

Za razliku od prvih deset godina nakon rata, kada niste smeli bez vojne ili policijske pratnje da se krećete Kosovom, danas to možete. Oprezno, ali možete. Ali zar je to standard u Evropi 21. veka?

Ponekad, čini mi se nepravedno, život Srba na Kosovu i Metohiji sagledava se kroz prizmu severa Kosova. Pred mnogo drugačijim izazovima nalaze se Srbi u Kamenici, na Šar-planini, u Orahovcu i Goraždevcu. Nigde nije sjajno, ali ipak život Srba na severu ima nekakve obrise normalnog života, dok u drugim delovima to ne postoji. U Đakovici je, recimo, stanje najteže. Tu ni danas, 20 godina nakon rata, Srbi ne mogu da se slobodno kreću, a kamoli da žive. Mnoge su srpske kuće spaljene i porušene, a ako i nisu, onda su uzurpirane; administrativne prepreke da Srbi povrate svoja imanja su nepremostive; groblje je devastirano, u crkvi u Đakovici obitavaju tri starice o kojima brigu vodi monaštvo manastira Dečana, kao i Srbi iz Velike Hoče. Uopšte za Đakovicu se može reći da je najtamnija tačka na mapi Evrope – kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Aleksandar B. Đikić, predsednik Srpskog nacionalnog foruma iz Gračanice.

Akademska zajednica u Beogradu otvorila je krucijalnu za ovaj trenutak debatu na temu reintegracija ili razgraničenje. Živite i radite na Kosovu. Koja je ispravna platforma za dalju borbu i koliko prostora u zadatim okolnostima imamo?
U pitanju ste upotrebili ključnu reč: borba. Osnovna greška političkih elita u Srbiji je što svaka za sebe misli da će za svog mandata ili preko noći rešiti tzv. „problem Kosova“ (mada, po meni, Kosovo i Metohija nisu problem nego počast). Borba za Kosovo je proces, trajni glagol i ona je trajala i dok nismo imali državu, pa bi morala da se odvija i danas, i sutra, dokle god Srba ima. Okolnosti su teške, ali su bile teške i u 17, 18, 19. veku, pa se borba vodila. Kosovo je srž našeg nacionalnog identiteta. Mi se jednostavno za Kosovo moramo boriti svaki dan i neprestano. „Krst nositi nama je suđeno“, što bi rekao veliki Njegoš. Ko god zagovara ideju predaje, izdaje i druge nečasne radnje, direktno zagovara gašenje ili nestajanje naše nacije.
Koliko smena na političkoj sceni Kosova posle nedavno održanih izbora može da se odrazi na položaj Srba, te kako će ona uticati na dalji tok pregovora Beograda i Prištine? 
Na vlast u Prištini došli su prvi put predstavnici albanske političke elite koja se decenijama, još od svojih studentskih dana zalaže za ujedinjenje Kosova s Albanijom. Njihovo političko delovanje kod albanskog biračkog tela obeleženo je javnošću rada. Oni su se trudili da u duboko korumpiranom kosovskom društvu budu „pošteni“. E sad, jedno je biti „pošten“ u opoziciji, a drugo na vlasti. Oni su se obavezali da će objavljivati o čemu se i šta pregovara u Briselu, Vašingtonu i na drugim mestima. Da li će to moći, to je veliko pitanje. Zapad će i dalje insistirati na tajnosti procesa, a zna se ko se na Kosovu sluša. „Samoopredeljenje“ će svakako morati da ublaži retoriku i da svoje delovanje uskladi s interesima sponzora kosovske „nezavisnosti“. Tu postoji opasnost da razočaraju svoje birače, pa samim tim i budućnost svog pokreta. Izvesno je da je došlo do mirne tranzicije vlasti na izborima. Sa žaljenjem možemo da konstatujemo da su u tom pogledu daleko odmakli od Beograda.
Koliko je ispravno poređenje pobede Srpske liste na nedavno održanim izborima s jedinstvom Albanaca u borbi za nezavisnost od Srbije?
Trudim se da shvatim u čemu je pobeda Srpske liste, ali mi ne ide od ruke. Tačno je da je osvojeno deset tzv. zagarantovanih mandata u Skupštini, ali to je sve. Ubuduće SL neće participirati u vlasti, tako da će po svemu sudeći izgubiti dva ministarstva a zadržati jedno, i to ono zagarantovano. Poređenje s jedinstvom Albanaca je nespretno, netačno i površno. Albansko jedinstvo je građeno decenijama i ono je postalo modus vivendi. Ono je pomirilo sve nesuglasice: plemenske, verske, socijalne, pomirilo krvne osvete … i zaživelo je iznutra. Ono što kod Srba „greje“ iznutra, što ih pokreće su vera i Crkva, a ne političke partije, pokreti, pa ni Srpska lista. Pobeda jedne političke partije (mada je i dalje nejasno u čemu se sastoji ta pobeda), ma o kojoj je reč, ne znači pobedu nacionalne ideje. To je ipak samo partijska pobeda nad nekim drugim partijama. 
Imajući u vidu neznatan broj katolika koji žive na Kosovu i Metohiji, kako objašnjavate naglašeni interes Rimokatoličke crkve za misionarenje na ovoj teritoriji?
Neka kretanja koja se mogu primetiti ukazuju na pojačanu aktivnost Vatikana. Bez obzira što Vatikan kao država formalno nije priznao Kosovo, stanje na terenu govori nešto drugo. Ne tako davne 1999. godine, na Kosovu a naročito u Metohiji bilo je oko 50 katoličkih crkava, danas ih ima preko 300. Broj katolika se sigurno nije ušestostručio. U centru Prištine podignute su ogromna katedrala Majke Tereze i tri katoličke crkve. Istovremeno vlasti u Prištini uporno rade na tome da se sruši oskrnavljena pravoslavna crkva Hrista Spasa, koja se nalazi na 200 metara od pomenute katedrale. Katoličke crkve niču i gde katolika nikad nije bilo, kao u Drenici, na primer. Nedavno smo imali incident sa održavanjem katoličke mise na temeljima sabornog hrama Sv. Nikole u Novom Brdu, što je ne samo pokušaj skrnavljenja pravoslavnog verskog objekta nego i pokušaj revizije istorije. Ako pogledate imena koja nose današnje mlade generacije Albanaca, retko ćete naići na islamska imena, kao što je nekad bilo. Danas albanska deca nose zapadna imena, ili u najboljem slučaju neka staroilirska. Pa eto, ni lider „Samoopredeljenja“ se ne zove Mustafa nego Aljbin.
Da li teče proces iseljavanja Srba…?
Nažalost, da. Pre svega 20 godina mi nismo uspeli da vratimo barem veći deo od 250.000 izbeglih Srba, nismo uspeli da zaštitimo njihovu imovinu, državnu imovinu itd. I pored znatnih sredstava koje država izdvaja, do procesa povratka nije došlo. Rezultat toga je nesigurnost Srba koji su ove dve decenije opstajali, i prirodno je što pogotovu mladi odlaze. Mnogo je uzroka, ali je osnovni nesigurna budućnost. Žalosno je što je u centralnoj Srbiji u porastu jedna autošovinistička teza da Srbi odlaze zato što „od Šiptara uzimaju basnoslovne novce“. Ko takve teze lansira, to ne znam, ali prijatelj sigurno nije. „Od dobra se jošt bježalo nije“, što bi rekao veliki Njegoš.