Zemanov zavet

Izjava češkog predsednika Miloša Zemana da će pokrenuti postupak za povlačenje priznanja nazovidržave Kosovo ustalasala je političke duhove u Evropi, pa i šire, a pošto je samo jedna od mnogih sličnih izazvala je i nadu u nastanak zvanične politike neke nove Evrope

Da realnu politiku često prate nerealne hiperbole, najviše zahvaljujući tabloidnom tumačenju nekih političkih poteza ili domišljatih predloga i analiza onih od kojih skoro ništa ne zavisi, uveravamo se skoro svaki dan. Ne isključuje to ni tako ozbiljne probleme kao što je Kosovo i Metohija.

IZLAZ NA MORE Jedan od najnovijih takvih primera je i izjava Gregorija Koplija, direktora vašingtonskog Instituta za strateške studije, data u intervjuu bijeljinskoj televiziji BN, da bi Srbiji trebalo da bude vraćen deo Kosova i Metohije sa većinskim srpskim stanovništvom, kao i da naša zemlja treba da dobije koridor do zapadne Albanije kako bi dobila izlaz na more. Ova Koplijeva izjava proizvela je euforiju u srpskim medijima i doživljena je kao vrhunac nekih novih vetrova, bolje reći politika prema Balkanu i njegovom suštinskom problemu – Kosovu i Metohiji.
„Kada bi se Srbiji vratio onaj deo Kosova i Metohije gde je većinsko srpsko stanovništvo, i kada bi bio napravljen koridor do zapadne Albanije, kako bi Srbija dobila izlaz na more, što je američki predsednik Truman i zahtevao 1919. godine, onda bismo imali dobitnu kombinaciju između Srbije i Albanaca, bilo onih sa Kosova, bilo onih iz Albanije. E sad, pošto komunikacije gotovo da i nema između Prištine i Beograda, mislim da tu treba aktivno da se uključi međunarodna zajednica, verovatno SAD, koje bi na taj način pokazale svoju snagu, moć i prestiž ovde na Balkanu“, kazao je Kopli gostujući u „Dnevniku 2“ televizije BN.
I ne bi to bilo sporno samo zbog greške koju je Kopli napravio, pripisujući pomenuti predlog predsedniku Hariju Trumanu, a misleći na njenog pravog autora Vudroa Vilsona i njegovih čuvenih „četrnaest tačaka“ koje su figurirale uoči mirovne konferencije u Versaju 1919. godine (gde se u tački HI govori da Srbiji treba da se omogući slobodan i bezbedan izlaz na more), da to u današnjim političkim uslovima ne predstavlja puku iluziju, makar i poželjnu, koju je srpski ministar inostranih poslova Ivica Dačić prokomentarisao tako što je rekao da se takvoj ideji ne bi suprotstavio iako je za sada nije bilo na pregovaračkom stolu i „da bi se u tom slučaju rado okupao u Skadru“.

[restrict]

NOVI BALKANSKI VETROVI Ipak, i bez ulaženja u istorijske detalje predloga od pre sto godina, a koji sigurno nije na pravi način iskorišćen, što zbog stava ostalih velikih sila što zbog projugoslovenske politike koju su Srbi štedro zastupali, sve više smo svedoci nekih „novih vetrova“ o pitanju najvažnijeg balkanskog problema koje ne treba potceniti ni zapostaviti bez obzira na njihov, trenutno, minorni domet. U politici se ionako ništa ne rešava „preko kolena“, već se do cilja stiže strpljivim i upornim koracima. Pozitivni momenti na tom putu su samo dodatni vetar u leđa da se ne poklekne i ne kapitulira, već da se istraje na tom putu ma koliko on bio dug i pun nepredvidljivih prepreka.
Sigurno je jedan od takvih momenata zvanična poseta češkog predsednika Miloša Zemana Beogradu i njegova izjava da će insistirati da njegova zemlja razmotri priznanje nezavisnosti Kosova. Ne skrivajući da iskreno voli Srbiju, Zeman je još uoči posete, govoreći za alternativni portal „Parlamentnji listi“ kazao: „Ne zaboravite da je Kosovo odbila da prizna Španija sa katalonskom manjinom. Kipar iz sličnih razloga. Slovačka sa mađarskom manjinom. Biće to teško da se izdejstvuje. Ali, ponavljam, ne isključujem da će jednom do toga doći. Ipak, ratni zločinci ne bi trebalo da vode bilo koju zemlju u Evropi.“
Bez obzira na to što Zeman nema ovlašćenja da povuče češko priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, njegova izjava ima političku težinu jer pokazuje solidarnost sa srpskim narodom u ne baš zanemarivom segmentu češkog društva.

ČEŠKO PRIJATELJSTVO Već duže vreme među evropskim zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova Češka figurira kao prva koja bi mogla da povuče priznanje. Uz principijelne razloge koje je pomenuo i sam Zeman, šira solidarnost češkog društva oslanja se i na duboko prijateljstvo dva naroda koje datira još iz Austrougarske monarhije.
„Postoji jedna duboka tradicija ljubavi Čeha prema Srbima. Milan Kundera, čuveni češki pisac, rekao je da je dobio srpsko ime iz ljubavi njegovih roditelja prema srpskom narodu“, naveo je istoričar Predrag Marković u razgovoru za „Sputnjik“, i ukazao na odnos Čeha prema Srbima još u Prvom svetskom ratu, kada su Česi bili među onima koji su izbegavali da se bore protiv Srba.
Takav odnos uticao je i na diplomatsku saradnju i formiranje Male Antante između dva svetska rata. Taj savez činili su Rumunija, Čehoslovačka i Jugoslavija sa ciljem obezbeđivanja mira u ovom delu Evrope. Tomaš Masarik, prvi predsednik Čehoslovačke, kako podseća Marković, bio je najbliži prijatelj tadašnjih srpskih državnika i za vreme njegove vladavine (1920–1935) postojala je uzajamna podrška u borbi malih slovenskih naroda za nezavisnost i oslobođenje.
Ne treba zaboraviti ni period dobrih odnosa posle Drugog svetskog rata i jugoslovensku podršku Čehoslovačkoj 1968. godine prilikom intervencije Varšavskog pakta. I u poslednjim godinama naglašava se tradicija čeških državnika koji podržavaju Srbe, poput Vaclava Klausa i, sada, Zemana. Tu sliku kvari Vaclav Havel i njegov veoma loš odnos prema Srbima, uprkos činjenici da su mu pozorišni komadi igrani u Beogradu dok je još bio u zatvoru. Ili, kako kaže Marković, „u najtežem periodu njegovog života Beograd i Srbija su pomogli Vaclava Havela, a on je to, kad je postao predsednik, zaboravio“.

SAMIT U PRAGU Tako je Zeman izvršnoj vlasti u Pragu nametnuo zadatak kome se ona baš i ne raduje. I to uoči samita premijera Višegradske grupe kojem je trebalo da prisustvuju i premijeri Zapadnog Balkana. I dok je srpska premijerka Ana Brnabić otputovala na samit u prestonicu Češke, predstavnici samoproglašenog Kosova su svoje prisustvo otkazali, nemušto navodeći kao razlog Haradinajeve obaveze vezane za predstojeće izbore, mada je svima jasno da je glavni razlog izjava češkog predsednika Zemana i njegova najava inicijative za povlačenje priznanja Kosova kao države.
Nije pomogla ni zvanična izjava Vlade Češke, u kome Ministarstvo spoljnih poslova Češke naglašava da je ta zemlja priznala Kosovo „u potpunosti i nepovratno“, i navelo da se nikada do sada nije desilo da Češka povuče neko priznanje. Baš kao ni izjava premijera Andreja Babiša, koji je kazao da će pričati o tome sa Zemanom i predsednicima oba doma parlamenta na sastanku o koordinaciji spoljne politike za mesec dana, ali da ne vidi razlog da Češka menja svoj stav prema priznanju Kosova.
Pa ipak, u Pragu su mnogi podržali izjave Miloša Zemana, a naročito opozicioni češki konzervativci, odajući tako priznanje i njemu i Vaclavu Klausu kao doslednim protivnicima priznavanja nezavisnosti Kosova jer su obojica, kao šefovi država, blokirali imenovanje čeških ambasadora u Prištini pa su diplomatski odnosi od priznanja 2008. godine ostali na nivou otpravnika poslova.

ŠIRENJE PODRŠKE Glasovi iz Češke nisu i jedini glasovi u Evropi koji se ne slažu sa zvaničnom politikom svojih zemalja prema našoj južnoj pokrajini. Dosad su takvi stavovi pripadali ekstremnoj desnici iz Austrije i Nemačke, da bi ovih dana podrška Zemanu stigla i s levog evropskog političkog spektra.
Žaklin Nastić, portparolka nemačke stranke Levica (Die Linke), naime, podržala je raspravu koju je pokrenuo češki predsednik o povlačenju priznanja, jer je „nezavisno“ Kosovo „uspostavljeno kršenjem međunarodnog prava i od strane kriminalaca“, izvestio je prištinski dnevnik „Zeri“. „Kosovo trenutno ne priznaju mnoge članice UN. U poslednje dve godine, desetine zemalja su povukle priznanje“, precizirala je Nastićeva i, prenose mediji, dodala da je Kosovo posle bombardovanja NATO-a „odvojeno od Srbije i da njime trenutno upravljaju lideri koji su umešani u ratne zločine“, te da, „kao što je rekao Miloš Zeman, takva država ne može biti deo demokratske zajednice“.
Sve je više takvih glasova ne samo od strane partija bez većeg političkog uticaja već i onih koje očekuju da postanu evropski mejnstrim, poput francuskog Nacionalnog okupljanja Marin le Pen ili italijanske Lige Matea Salvinija.

IZBOR LASLA TROČANJIJA S „novim vetrovima“ je došao i novi evropski komesar za susedstvo i proširenje. Ako je Prištinu šokirao izbor španskog ministra spoljnih poslova Žozepa Borela za novog šefa evropske diplomatije, inače velikog protivnika secesije, pa i kosovske, neće ih radovati ni izbor mađarskog ministra pravosuđa Lasla Tročanjija za novog evropskog komesara za susedstvo i proširenje. Oni su se nadali Hrvatici Dubravki Šuici, evroposlanici i osvedočenoj kočničarki Srbije na njenom evropskom putu.
Da li novoizabrani funkcioneri EU nagoveštavaju zaokret ove organizacije ka „populizmu“ koji se u njoj dosad doživljavao kao glavni neprijatelj? Ili je u pitanju pokušaj spasavanja broda koji, u dosadašnjem obliku, polako i neumitno tone.
Izbor bivšeg mađarskog ministra je dobra vest, jer i Budimpešta i Tročanji zdušno podržavaju integraciju Srbije u EU. Izuzetno je odan mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, a zajedno s njim je veliki zagovornik proširenja EU, naročito kada je Srbija u pitanju. Čak je i premijer Orban rekao da bi mu, da je Srbin, bilo drago što je Tročanji izabran za komesara, dok je predsednik Aleksandar Vučić istakao da je „veoma važno da je neko iz regiona izabran, neko ko ima balansiran pristup i ko je prijatelj regiona i neko ko je sve samo ne neprijatelj Srbije“.

VUČIĆ U VATIKANU U kontekstu ovih događanja treba sagledati i jedan od aspekata posete predsednika Vučića Vatikanu i njegov susret s papom Franciskom i državnim sekretarom Vatikana, kardinalom Pjetrom Parolinom.
Iako su odnosi Srbije i Vatikana opterećeni značajnim istorijskim događajima i neslaganjima Srpske pravoslavne crkve i Svete stolice, što je i jedan od razloga papinog nedolaska u Srbiju, danas je na delu opšte poboljšanje odnosa između Vatikana i Beograda, naročito kada se ima u vidu da Vatikan nije priznao Kosovo i da je, kako je za RTS rekao bivši ambasador Srbije pri Svetoj stolici i pri Unesku Darko Tanasković, svaka država koja ne priznaje Kosovo važna, a naročito Sveta stolica koja i kao država uživa veliki ugled i moralni autoritet u katoličkom svetu.
Uticaj Vatikana se već poslovično mistifikuje njegovim tajnim vezama u politici, koje Tanasković donekle opravdava tvrdnjom da se i inače mnoge stvari u svetu diplomatije odvijaju iza kulisa, a da Vatikan u tome ima veliku tradiciju.
Bez obzira na to što je danas njegov uticaj nešto manji nego ranije, to ne znači da ga nema i da ne bi trebalo voditi računa o njemu. Kada bi Vatikan priznao Kosovo, Tanasković ističe da bi to sigurno uticalo i na pojedine latinoameričke države, koje ipak imaju i neke druge razloge za svoje odluke. Nameće se utisak da je dolaskom pape Franciska u svetu porastao moralni aspekt uticaja Svete stolice, i da papina aktivna međunarodna politika doprinosi da na vancrkvenom planu Vatikan ponovo bude vidljiv u vezi s najznačajnijim pitanjima savremenog sveta.
Tanasković, tako, objašnjava da je jedan od razloga nepriznavanja Kosova i to što, za razliku od većine drugih zapadnih država, Vatikan pitanje Kosova sagledava u okviru sučeljavanja islamskog i hrišćanskog sveta. Navodi i da je tokom razgovora predsednika Vučića u Vatikanu bilo jasno da se taj aspekt uzima u obzir, ali postoje i mnogi drugi razlozi zbog kojih Sveta stolica ne menja svoj stav.
Ali zato ga menjaju mnogi u Evropi, sve više ukazujući na pogrešnu politiku svojih zemalja, praćenu besomučnom propagandom o „srpskoj krivici“. Bez obzira na to što ove političke inicijative još uvek nemaju značaj oficijelnog političkog mejnstrima, ne smeju se zanemariti. Naprotiv, Evropa i svet odavno nisu ono što su bili pre dvadeset godina, i to je nešto o čemu i naša politika prema Kosovu i Metohiji treba da vodi računa.

[/restrict]