Tiha pobuna lirski(m) ovenčana

Na tragu najboljih srpskih pesnika druge polovine 20. veka, posebno iz transsimbolističkog i verističkog naraštaja, Branislav Živanović u prizorima svakodnevice pronalazi uvek nešto više, što se uopštava do određenih antropoloških ili sasvim odmereno angažovanih značenja

Prva zbirka Branislava Živanovića Pogledalo, za koju je dobio „Brankovu nagradu“, objavljena je 2010. Posle nje izašli su Crno svetlo (2012) i Sidro (2017), a ove, 2019. u okviru edicije „Prisustva“ Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka objavljena je knjiga Pesme galiota, za čiji rukopis je dobio nagradu „Novica Tadić“, zajedno sa Spasojem Joksimovićem (zbirka Municipium S) i Jelenom Blanušom (za Sabrane strahove). Ova nagrada ustanovljena je 2018. godine, sa propozicijama koje mogu pomoći pesnicima na početku njihove afirmacije. Prve godine njeni dobitnici takođe su bili talentovani mladi pesnički glasovi izgrađene poetike: Ekrem Hamid (Eshaton), Jana Aleksić (Arijel Anonim) i Slađana Šimrak (Pozamanterija), tako da dosadašnji, ukupan spisak dobitnika pokazuje široke poetičke raspone generacije koja će u narednoj deceniji postati vodeća u srpskoj poeziji.
Već prvi pogled u novu Živanovićevu zbirku pesama pokazuje nam da je pred čitaocem tekst oblikovan u zrelom susticaju različitih pesničkih, kulturnih i diskurzivnih elemenata. Na tragu najboljih srpskih pesnika druge polovine 20. veka, posebno iz transsimbolističkog i verističkog naraštaja (ako se oni uopšte mogu deliti), Živanović u prizorima svakodnevice pronalazi uvek nešto više, što se uopštava do određenih antropoloških ili sasvim odmereno angažovanih značenja. (Sam je to u jednom stihu, ne bez autoironije, nazvao „tihom pobunom“.) Njegov lirski junak, koji se kreće oneobičenom urbanom geografijom (Novog Sada), uočava da predeli pred okom posmatrača sadrže sliku degradacije: „Ispred trafike pasivni posmatrači sa pivskom bocom na kolenu / perutaju se kvartom poput fasade zidova izgrizenih vremenom. /
Degradacija, međutim, ne mora nužno biti vezana za ovdašnje tranzicione horizonte, već je uvetovana i širim kretanjima. U pesmi ironijskog naziva „Lica koja svetle“, ona može biti i posledica tehničkog otuđenja ličnosti: „Palčevima što se uposleno / premeću u visini grudi / po površini displeja // kao na pokretnoj traci / prelazimo keruakovski / razuzdano on the road“, dok je sržni efekat lirskog angažmana usmeren na neautentičnost potrošačke egzistencije: „Novootvoreno tržni centar / drži te svojim blistavim lancem / poput sidra položenog u vreme // poskakuješ na uzici želje / tražeći dubinu ispod sutona / života kojim se trapavo krećeš“ („Ljudi kese“).
U nekoliko pesama s naslovnim motivom galiota, kao metafore čovekove pozicije u savremenom svetu, autor poseže i za dubljim određenjem kako pevanja, tako i same egzistencije. Među tradicijskim figurama koje autor bira da bi rekao nešto više o svetu, izdvajaju se one koje na prvi pogled ne konvergiraju (dominantno levom) diskurzivnom zaleđu lirskog angažmana, ali ga na širem planu uspešno zaokružuju, poput Tomasa Sternsa Eliota ili Ezre Paunda. U pesmi „Galiot govori“, posle uvodnog citata iz Paundovog čuvenog kantoa o „usori“, i sam izmenjeni, retorički stil sugeriše na smo u prostoru u kojem odabrani glas iz prošlosti govori o savremenosti: „Ovo je doba trgovaca, / cifara, banaka i fiskalnih računa; / kredita, kamata i krupnog kapitala; / biznismena, menadžera i privatnih preduzeća. / Ovde se vrednosti mere drugačije – contra naturam.“
Međutim, posebna vrednost zbirke ne iscrpljuje se u angažmanu, naprotiv. Lirski ekvilibrijum ostvaren je promenom fokusa sa urbanih na morske predele, čijim posredstvom se ostvaruje potrebno semantičko kretanje ka nikada dovršenoj egzistencijalnoj celovitosti. Otuđeni urbani subjekt tek u depersonalizovanom, simbolički bogatom ali predmetno praznom morskom pejzažu pronalazi sebe: „Kada odeš na letovanje, / zaroniš glavu u veliku vodu / da se oslobodiš grča. / Vrištiš bez glasa / punim plućima / kroz more nesvesnog / što se sklapa preko tebe / kao na olupini broda“ („So“).
Pred čitaocem je, dakle, složen i istovremeno nenametljiv lirski tekst, čija umetnička celovitost je ostvarena variranjem uravnotežene organizacije pesama i gradiranjem različitih valera sržne lirske predstave, u rasponu od angažmana do mitskih dubina („Dobra pesma je poput silaska po smrt“). Suvereno se krećući kroz ove brižljivo izgrađene slojeve pesničkog teksta, Branislav Živanović je pokazao širinu talenta i visok nivo artikulacionog umeća.