Kapitalizacija moći

Slučaj „Dajrekt medija“ i RTS

Teško je izbeći utisak da će se pokretanje postupka za korupciju na relaciji nekadašnje Đilasove firme i RTS-a okončati i nekom sudskom presudom. Eventualno, sve će se slomiti na „sitnoj boraniji“, a ne na leđima tajkuna koji se, koristeći privilegije vlasti, enormno obogatio

Nije tajna da je politika unosan biznis, jer se preko nje dolazi do unosnih poslova, do novca, do finansijske i svake moći. Najčešće je to rezultat kriminala i korupcije. Zato je borba protiv ove pošasti jedan od prioriteta svih vlasti i nju obeležavaju mnogobrojne krivične prijave, ali znatno manji broj optužnica i još manje osuđujućih presuda. Tako se borba protiv korupcije u praksi, uglavnom, svodi na medijske najave, poneko hapšenje pred kamerama a kola se najčešće slome na trećerazrednim akterima i „sitnoj“ korupciji.
U proteklim danima jedna od glavnih tema u javnosti je slučaj „Dajrekt medija“ i hapšenje direktora jedne od najvećih medijskih agencija u ovom delu Evrope Jovana Stojanovića. Pored njega, policija je privela i dvoje zaposlenih Radio-televizije Srbije (RTS). Odmah je odjeknula i vest da je raspisana poternica za bivšom direktorkom „Dajrekta“ Jadrankom Drinić, koju je pre nekoliko godina list „Blic“ proglasio za „jednu od najmoćnijih žena u medijima“.
Kako je novinarima rekao ministar policije Nebojša Stefanović, sumnja se da su decenijski poslovi „Dajrekta“ i RTS-a oštetili budžet javnog servisa za nešto manje od šest miliona evra, tačnije 688 miliona dinara.
Bio bi to još jedan u nizu rutinski otkrivenih slučajeva korupcije da ga nije pratio podatak da je „Dajrekt medija“ do 2013. godine bila u vlasništvu Dragana Đilasa, nekadašnjeg gradonačelnika Beograda i bivšeg predsednika Demokratske stranke, jednog od osnivača i lidera opozicionog pokreta Savez za Srbiju i predsednika opozicione Stranke slobode i pravde (SSP).

[restrict]

SKRIVENO VLASNIŠTVO Nekadašnja Đilasova firma danas je u vlasništvu „Junajted medije“ u okviru koje u Srbiji posluju SBB i televizije poput N1 i „Grand“. „Junajted“ je od marta 2019. u većinskom vlasništvu „BC partners“, velike globalne investicione kompanije.
„Junajted grupa“ kupila je „Dajrekt“ sredinom prošle godine od firme „Askanius Nederlands B.V.“, čije je vlasništvo sakriveno iza osam kompanija registrovanih na više ofšor-lokacija – u Holandiji, Luksemburgu, na Britanskim Devičanskim Ostrvima, Samoi i u Hongkongu. Dragan Đilas je svojevremeno izjavio da je preduzeće „Dajrekt medija“ prodao bugarskom biznismenu Krasimiru Gergovu za 17,7 miliona evra.
Na prvi pogled, važan slučaj koji opet otvara brojna pitanja o političkom uticaju, moći i zaradi na rejtinzima najgledanijih srpskih televizija, u ovom slučaju javnog servisa.
Podsetimo, ministar policije Nebojša Stefanović objasnio je da su RTS i „Dajrekt medija“ zaključivali ugovore po kojima je ovoj firmi omogućeno da ispod cene kupi reklamne sekunde na javnom servisu. Te sekunde je „Dajrekt medija“ zatim prodavala svojim klijentima koji su se reklamirali na javnom servisu.
Naime, „Dajrekt medija“ je, po Stefanovićevim rečima, u periodu od 2009. do 2018. godine dobijala popuste na cenu emitovanja reklama, ali je određeni broj sekundi na javnom servisu dobijala i besplatno. Popusti su se odnosili na reklame za vreme prenosa utakmica Lige šampiona i Lige Evrope, kao i prikazivanja serija „Nepobedivo srce“ i „Moj rođak sa sela 2“.
Ministar je rekao da „Dajrekt medija“ nije ispunila ugovorne obaveze na osnovu kojih je dobila popuste, a da im uprkos tome RTS nije ukinuo te privilegije, te da Đilas nije bio obuhvaćen dosadašnjom istragom. „Đilas neće biti uhapšen jer su ugovore potpisivali njegovi direktori“, rekao je ministar.
Ako bismo za trenutak zanemarili pravni aspekt slučaja, njegova politička težina i te kako dobija na značaju, što pokazuju i oštre verbalne strele na, ionako, uzavreloj relaciji između vlasti i opozicije.
Tako će predsednik SSP Dragan Đilas reći da je još pre 45 dana ukazivao da će biti uhapšeni neki ljudi iz RTS-a i iz njegove bivše firme pod, kako je rekao, lažnim optužbama da su naneli štetu javnom servisu, dodajući da je tada pokazivao i papir stručnih službi RTS-a koji to demantuje. Nije propustio da podvuče da su oni privedeni na osnovu odluke Aleksandra Vučića. Što će reči, sve je u cilju predizborne kampanje i završiće se bez sudskog procesa, ili fijaskom, poput slučaja „Kosmajac“.
Silni komentari su se svodili na zaključke tipa: to je kapitalizam, niko nije kriv što je nečiji direktor glup i tako potpisao ugovor koji nije u skladu sa interesima njegove firme, te da se tu ne može dokazati korupcija…
Potpredsednica SNS Marija Obradović ocenila je da su hapšenja u „Dajrekt mediji“ i RTS-u potvrdila ono što su stranački funkcioneri naprednjaka sve vreme govorili. Obradovićeva tvrdi da je Đilas imao besplatne sekunde i popuste od RTS-a „mimo ugovora i mimo zakona, koje je preprodavao“ i, kako tvrdi, tako ostvario višemilionski profit u evrima. Ovde je poruka da nema nedodirljivih i da nije tačno da „vrana vrani oči ne vadi“ i da će, kako je rekao predsednik Vučić, cilj biti da političari odgovaraju, uz aluziju da su u slučaju Bulevara kralja Aleksandra „žrtvovali vozača Bjelića“, a da su milioni ostali u džepovima „gazde“.
Srpska napredna stranka već duži period javno upire prst u najviše nosioce prethodne vlasti optužujući ih da su imali privatne firme koje najveći biznis prave s državnim i javnim kompanijama Srbije. Javnosti se predočavaju podaci da su četiri kompanije u vlasništvu Dragana Đilasa od 2000. do 2003. godine ostvarile poslovni prihod od dva miliona evra, da su od 2004, kada je Đilas došao na vlast, do 2007. ostvarile poslovni prihod od 14 milijardi dinara, a od 2008. do 2012. više od 32 milijarde dinara. U stvari, te četiri firme od 2000. godine ostvarile su poslovni prihod viši od 619 miliona evra, dok je Đilas „sve vreme bio na vlasti“.

IZVEŠTAJ BARAĆ Elem, upravo ovi podaci, koje Đilas i njegovi istomišljenici ne demantuju, potvrđuju pomenutu tvrdnju da je politika unosan biznis. Najverodostojnije je o tome svojevremeno govorila Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Srbije od 2003. do svoje smrti 2012. godine, tela koje je osnovala Vlada Srbije.
U čuvenom Izveštaju Saveta od 2011. godine, koji počinje konstatacijom da su mediji pod žestokim političkim pritiskom, Baraćeva se žali da nije nikada uspela da dobije sve podatke koje je tražila od RTS-a. Medijski javni servis je ocenio da mu se više isplati da plaća penale, nego da Savetu dostavi podatke.
A za Baraćevu su, upravo, bili sumnjivi ti putevi novca, iza kojih stoji uvezanost određenih firmi i politički uticaj. U delu o RTS-u naročito je apostrofirala firme koje su bile vezane za okolinu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, čiji profiti su najednom počeli enormno da se uvećavaju. Naravno da je imenovala Srđana Šapera, Nebojšu Krstića, Dragana Đilasa, Branimira Dimitrijevića Tucka (sa RTS-a)… Šaper se obraćao Verici Barać zbog toga kako je predstavljen u izveštaju. Prosto, nije hteo da bude identifikovan kao moćan čovek. Izveštaj je pokazao kako su svi ti ljudi napravili odličan posao od trenutka kada je Boris Tadić postao vlast.
Savet je, jednostavno, uzeo sve podatke iz Trezora i tako došao do podatka koliko se državnog novca troši u medijima – što kroz direktno vlasništvo države u medijima, što kroz razne projekte koje država finansira, što kroz direktne donacije pojedinim medijima. Tako se došlo do sume između 40 i 50 miliona evra. S obzirom na to da je ukupno medijsko tržište u to vreme vredelo 160–170 miliona evra godišnje, nesumnjivo je da se preko ovog velikog novca uticalo na uređivačke politike u medijima.
Po podacima iz Trezora i iz ministarstava, „skoro četvrtina novca koji ide za oglašavanje u medijima dolazi iz budžeta. I to je moćan način kako se kontrolišu mediji“, navela je tada Verica Barać.
Vrlo je plastičan primer iz Izveštaja o akciji „Očistimo Srbiju“. Akciju je pokrenulo Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja a Republika Srbija je pod koordinacijom Ministarstva akciju postavila kao jedan od svojih prioriteta. Tako se otkrilo da je dnevni list „Blic“ dobio pozamašna sredstva za istraživanje u okviru projekta, ali da tog istraživanja nema. Ali se uočava da, od trenutka kada je ministar Oliver Dulić ozvaničio akciju, „Blic“ napadno pozitivno piše o njoj. Za Baraćevu bila je to kupovina propagande parama države u korist ministra, što je nezakonito. Doduše, ovaj ministar će se pojaviti na sudu, ali zbog slučaja „optičkih kablova“ čiji proces još nije okončan.
A što se tiče medija, poznato je da skoro niko u to vreme nije smeo da objavi izveštaj, „ispljuvan“ od strane ljudi iz vlasti kao netačan. Koliko su mediji bili pod kontrolom govori, recimo, podatak da niko, baš niko, nije smeo ništa da napiše o novom braku Dragana Đilasa ili da objavi fotografiju s njegovog venčanja.
Svi prozvani u Izveštaju Saveta Verice Barać nikada nisu zvanično opovrgli tvrdnje Saveta, tako što bi izneli sve podatke u kojima bi se pokazalo šta je tačno, a šta ne.
Onda na scenu stupa Srpska napredna stranka koja još u predizbornoj kampanji najavljuje da će joj jedan od prioritetnih zadataka biti da na dnevni red Vlade Srbije ili Skupštine stavi Izveštaj Verice Barać. Međutim, to nikada nije učinjeno. Sve se, do poslednjeg hapšenja, svodilo na medijske optužbe, tako da smo ostali uskraćeni za, recimo, podatke: da li su Srđan Šaper i Nebojša Krstić (sada jedan od grlatijih branitelja ove vlasti) zakonito poslovali i obogatili se.
Otuda i spočitavanja javnosti da vlasti sad odgovara da „progoni“ Đilasa, što i Đilas obilato koristi da se i sam pozove na politički progon, za nešto što se dogodilo pre deset godina. On se ne oseća krivim, po sistemu: dokažite mi ako možete, što i nije u sklada s pozivom političara čije delovanje treba da bude zasnovano na visokim moralnim načelima i u skladu s javnim, a ne ličnom interesom.
Tu se vraćamo na pravni teren procesa koji obuhvataju „sitnu boraniju“. Ili, kako je to politički nespretno nagovestila i premijerka Ana Brnabić, žaleći što je Đilas „podmetao druge da potpisuju“, pa sada ne može protiv njega da se vodi istraga.
Svi kao da su zaboravili da je protiv Mirjane Marković, udovice Slobodana Miloševića, u Višem sudu vođen postupak zbog uticaja na vladinu komisiju da nezakonito dodeli državni stan dadilji njenog unuka. Trajao je 15 godina i okončan ne presudom već smrću Mirjane Marković.
Zakon kaže: Podstrekavanje (član 34 KZ) postoji u slučaju umišljajnog navođenja, podstrekavanja drugog lica na izvršenje krivičnog dela. Ono se sastoji u psihološkim delatnostima uticanja na volju drugog lica koje se manifestuje u stvaranju nove ili učvršćivanju postojeće, ali nedovoljno čvrste i kolebljive odluke kod drugog lica (podstreknutog ili izvršioca) da preduzme delatnost kojom će izvršiti krivično delo. Zanimljivo da to Đilasu niko ne prebacuje. Valjda, što ne može da se dokaže.

[/restrict]