IMPERIJA UZVRAĆA UDARAC – SAMA SEBI

Film „Žao nam je što smo vas propustili“

U svom novom filmu u stilu Vitorija de Sike, Ken Louč je opet, u svom tipičnom izdanju, pružio potresni, mračni, izuzetno realistični i moćno otrežnjujući pogled na težački život svih slojeva britanske radničke klase, život ispunjen konstantnim poniženjima, robovlasničkim iskorišćavanjima i svakovrsnim socijalnim nepravdama koje se neminovno prelamaju i na porodicu, razarajući tako čitavo društvo iznutra

Tri godine pošto je u Kanu trijumfovao svojom teškom savremenom socijalnom dramom „Ja, Denijel Blejk“, engleski veteran Ken Louč se, čak i sa slomljenom rukom u gipsu, pojavio na ovogodišnjem festivalu na kome je ponovo njegovo ostvarenje dobilo mesto u glavnom takmičarskom programu, delo sa još jednom jednako turobnom savremenom temom što opisuje svakodnevni život miliona „običnih“ ljudi iza te divne zavese savršeno uređenog zapadnog raja u koji po svaku cenu hrle milioni. Slika je to zastrašujuće borbe za opstanak u džungli lažne civilizacije u kojoj živimo. Borbe koja je nameštena od starta i u kojoj su pravila igre tako ustanovljena da oni koji dopadnu dna nikada iz njega ne izađu.
U stilu kvake 22 Glavni junak ove priče i njegova porodica iz duga koji su upali posle velike ekonomske krize 2008. godine ne da nisu uspeli da se izvuku već su, u stilu kvake 22, u nemogućoj borbi za opstanak tokom vremena još gore zaglibili. A to se potresno i razorno odrazilo na odnose u porodici koja je, kako se to pomodno kaže, postala potpuno nefunkcionalna. Radnja se dešava na severu Engleske, u Njukaslu. A odvija se u istovetnom maniru bilo gde na svetu. Ko god je, recimo, i ovde, kod nas,
potražio posao preko oglasa sigurno je naišao na „poslodavce“ koji nude honorarni posao na procenat koji treba da obavljate sopstvenim kolima. U ovoj priči bivši građevinski radnik koji je doživeo finansijski kolaps posle krize 2008. i deceniju kasnije je na ivici opstanka i u dugovima. On pronalazi takav posao i sa gazdom sklapa pogodbu koja se tamo naziva „ugovor od nula sati“. Drugim rečima, niko nije obavezan da bilo kome bilo šta obezbedi. Poslodavac nije obavezan ni na kakva davanja svom radniku. Čak ni na minimum sati koje ovaj treba da odradi, a radnik može da odbije bilo koju ponudu poslodavca. Junak Loučove priče je pristao na ovakav ugovor i na takvu vrstu posla koja mu ne donosi redovne prihode već honorare od posla do posla, u njegovom slučaju od isporuke do isporuke. I još je pod pritiskom da njegove isporuke moraju da budu obavljene doslovno u sekundu tačno kako je zahtevao naručilac. Da bi to postigao i da bi bio efikasniji u odrađivanju što više isporuka, on odlučuje da nabavi novi kombi, a da bi ga kupio, morao je da proda ženina kola koja su joj bila potrebna za njen posao, za njen deo svakodnevnog pakla honorarne sestre što pomaže starima i teško bolesnima po kućama. Naravno, takva kombinacija im donosi nove nevolje i još veće dugove čija se težina prelama na sve članove porodice i odnose svih u njoj, posebno na dvoje dece, na svoj poseban način izgubljenih i razočaranih tinejdžera. Sve ove tegobe, nepravde i nerešivi problemi pogibeljno se prelamaju na porodicu razarajući tako čitavo društvo iznutra. Nameće se utisak da je stvoren sistem koji bezumno razara sopstveno tkivo. Kao da nekada moćna imperija uzvraća sama sebi udarac.

Život prosečne britanske porodice nižeg sloja

Louč je vrlo životno i nepristrasno, najpre sa ciljem da u dokumentarističkom stilu (glavna junakinja je namerno izabrana među početnicama) bude uverljiv i prirodan, pokazao kako izgleda život prosečne britanske porodice nižeg sloja (mada ni onaj takozvani srednji ne prolazi mnogo bolje). Kritika je uglavnom na strani ovog filma koji je trenutno još uvek u fazi festivalskog života i nigde još nije ušao u redovnu distribuciju. To će se deseti tek posle ostrvske premijere krajem godine. Naša publika „Žao nam je što smo vas propustili“ nedavno je mogla da vidi na festivalu na Paliću. Pokazivanje ovako brutalne slike života na Zapadu, u ozbiljno razvijenoj zemlji kakva je Velika Britanija, deluje i zastrašujuće i razočaravajuće. I nikako nije lako za gledanje. Louč je uspeo da njegov film bude slika stvarnosti koja je opomena za društvo, ali je u isto vreme veoma humana i duboko emocionalna. Teško da danas u bilo kojoj kinematografiji postoji autor koji insistira na ovakvoj upotrebi pokretnih slika i koji uspeva da snima igrane filmove moćnijeg utiska u svojoj socijalnoj poruci od bilo kog dokumentarnog pristupa. Ken Louč je posvetio svoju višedecenijsku karijeru misiji seciranja zapadnog društva i ostavljanja pokolenjima realističnog zapisa o istinskom životu najbrojnijeg dela stanovništva jedne od najrazvijenijih kapitalističkih država. I u toj je misiji potpuno uspeo. Njegov je realizam pošten u smislu da ga u svojim kadrovima nikada nije upotrebio u političke svrhe već samo kao opominjuću razglednicu savremenog života u kome „uživaju“ milioni. Kako on, a i neki njegovi kritičari, rekoše, ta je slika u suštini tkivo britanskog društva. Drugi su hvalili glumački doprinos realističnosti ovog filma, a što je opet neka vrsta Loučevog modusa operandi pošto je uvek insistirao da njegovi protagonisti budu pre tipični predstavnici društva no pripadnici svuda prepoznatljive glumačke elite.
Louč je zašao u devetu deceniju života. Početkom leta je napunio osamdeset tri godine. Snimio je preko pedeset filmova koji su tokom vremena osvojili stotinak nagrada u svetu i na domaćem terenu. Ogroman je to uspeh s obzirom na to da svoj rad nikada nije podredio diktatima tržišta, pravilima i zahtevima šou-biznisa ili bilo kakvim materijalnim ustupcima. I uvek se bavio ključnim temama i problemima pojedinaca ukleštenih u nepravdama svakodnevne borbe za opstanak nametnute od strane nepravičnog sistema. Iako je veoma široko zalazio u društveno tkivo svoje zemlje, vraćajući se ponekad i u prošlost, Louč je u suštini uvek ostajao dosledan toj jednoj ideji vodilji, tom jedinstvenom porivu da ispriča priču pojedinca čiji život nepravedno gubi vrednost i značaj pod društvenim žrvnjem u koji je nameštenom društvenom igrom surovo upao i iz koga nema izlaza. Louč je, inače, izjavio promovišući onako povređen „Žao nam je što smo vas propustili“ u Kanu da je to njegovo poslednje prisustvo na ovom festivalu! Bilo bi šteta ako zaista bude tako. Nadajmo se da je govorio samo o svom prisustvu na festivalima, a ne o prestanku rada. Manjak jednog ovakvog autora u svetu lažnih vrednosti i uopšte sveopštih laži koje su postale temelj manipulacije moćnika i samim tim oslonac kvazicivilizacije u kojoj živimo, bio bi ne samo strašan manjak u filmskoj produkciji otpora svemu tome već i nesnošljiv nedostatak i ono malo realističnosti koja se tu i tamo nađe u svetskoj filmskoj ponudi.

Političke poruke filma

Zanimljivo je na kraju pomenuti i neka aktuelna politička viđenja na račun poruka koje (eventualno) nosi novo Loučovo ostvarenje. Reč je i bregzitu kao uzročnom-posledično generatoru nepravednog društvenog ustrojstva koji Louč u svom filmu prikazuje i kritikuje. Jer ima osvrta na sudbinu njegovih likova kao metaforu aktuelnog društvenog stanja u Velikoj Britaniji, onog njenog dela u tzv. nižim slojevima, stanja koje je direktna posledica bregzita. Jer iako Britancima navodno ostanak u Evropskoj uniji nije odgovarao, upravo su brojna pravila koja se tiču zaštite radnika uvedena od strane te unije makar formalno činila pravila društvene igre makar malo poštenijim. Izlazak iz EU je otvorio vrata nekažnjivom brutalno eksploatatorskom vidu kapitalizma čije posledice Louč svojom namernom nemilosrdnošću prema sudbini svojih likova potencira u ovom filmu. Iako se, doduše, na vrlo sličan način Louč bavio socijalnim temama i u svojim ranijim filmovima, pre bregzita, sada se, eto, od nekih, „između redova“, čita i antibregzit poruka. Teško da je Louč pravio razliku između miline od zaštićenosti i brige za radnika koju je navodno instaliralo zakonodavstvo Evropske unije i onoga što je postojalo, a sada samo to ostaje, unutar Velike Britanije. Jer oba sistema su suštinski izrabljivačka i u svakom pogledu nehumana kada je reč o radničkoj klasi. Koji je gori iz perspektive nekoga koji će u oba slučaja biti na ivici opstanka i nije toliko bitno. I samo tako treba gledati na poruke i ovog i svih prethodnih Loučovih filmova.