Bregzit kao politička revolucija

Za „Pečat“ iz Londona Siniša Ljepojević

Jaz između Velike Britanije i onoga što se još uvek zove EU je toliko veliki da bilo kakvo pomirenje liči na neostvariv san i nemoguću misiju

Odluka dovoljne većine britanskih građana, donesena na referendumu juna 2016. godine, da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti Evropsku uniju (EU), dovela je do razbijanja sistemske strukture i retko viđenog političkog haosa ne samo u Britaniji nego je načela status kvo i u ključnim zemljama Evrope. Bregzit je u stvari početak tektonskih promena i u Britaniji i u Evropi, i u mnogo čemu taj proces je na nivou političke revolucije. Bregzit je, pokazalo se, mnogo više od pukog izlaska jedne zemlje iz bloka evropske integracije.

PREMIJERSKA VRTEŠKA U minule tri godine od referendumskog izglasavanja bregzita, treba podsetiti, dva britanska premijera izgubila su vlast a treći je izgubio radnu većinu u Parlamentu. Dejvid Kameron, koji je vodio kampanju za ostanak u EU, morao je da podnese ostavku a potom i da potpuno napusti politiku.
U izboru njegovog naslednika napravljena je ključna greška jer je, zakulisnim igrama u Parlamentu, za novog lidera oktroisana Tereza Mej (za nju nije glasalo članstvo vladajuće Konzervativne partije), koja je na referendumu glasala protiv bregzita, a došla je na mesto premijera da realizuje bregzit. Apsurd. Trebalo bi takođe podsetiti i da je tada, 2016, glavni favorit za lidera bio Boris Džonson, koji je i predvodio referendumsku kampanju za izlazak iz EU, ali je manevrima u koridorima moći napravljena spletka i izdali su ga vodeći konzervativni poslanici pa je on odustao.
Tri godine kasnije Džonson je ipak postao lider konzervativaca i premijer, i to zahvaljujući većinskoj podršci na izborima među članovima vladajuće partije.

[restrict]

MINIRANJE BREGZITA Član 50 Lisabonskog sporazuma, koji daje mogućnost napuštanja EU, aktiviran je 19. marta 2017. godine. Posle aktiviranja tog člana Sporazum predviđa dve godine prelaznog perioda, što je vreme za koje bi trebalo dogovoriti uslove napuštanja Unije. Donesen je zakon koji je odredio da Britanija napušta EU 19. marta 2019. godine. To vreme je protraćeno, ništa nije dogovoreno, pa je vreme izlaska iz EU pomereno na 31. oktobar.
Posle aktiviranja člana 50 počinje, u stvari, projekat miniranja bregzita. Briselska i jedan deo britanske elite su u svom bezočnom političkom autizmu još jednom pokazali svoje gađenje prema mišljenju građana, i poverovali su da mogu da spreče bregzit. Osmišljen je projekat odugovlačenja, kupovine vremena kako bi se proces napuštanja otegao unedogled i na kraju u tom gubljenju vremena izgubio bi se i sam bregzit. Po onoj narodnoj, „šta se odgađa – to se i ne događa“. Stvorena je velika koalicija briselske i dela britanske elite, čiji su ključni politički nosioci poslanici britanskog parlamenta.
Brisel je stalno menjao uslove sporazuma o izlasku Britanije a onda je većina poslanika odbacivala sve što je predloženo. Na kraju je Tereza Mej postigla sporazum s Briselom, ali su poslanici taj dogovor odbili tri puta. Posle toga Mejova je morala da podnese ostavku. Zanimljivo je da su ti sporazumi odbijeni zahvaljujući i glasovima poslanika koji se zalažu za bregzit, ali smatraju da je ono što je Tereza Mej ispregovarala protiv interesa Britanije i onoga za šta su ljudi na referendumu glasali.
Suština tog sporazuma bila je u tome da Britanija ostaje u svim ključnim strukturama EU, a da nije članica. Drugim rečima, ima sve obaveze, a nema nikakvog uticaja na donošenje odluka. Taj sporazum, koji je predstavljen kao jedini moguć, postignut je pod pritiskom i u interesu međunarodnih banaka i korporacija. Naime, cela Britanija je, što je manje poznato, takozvana ofšor-zemlja za sve strane kompanije i strance. Strane banke i kompanije se registruju u Britaniji a onda preko njenog članstva u EU imaju nesmetan pristup evropskom tržištu, a ne plaćaju porez. Na osnovu sporazuma Tereze Mej i Brisela, one bi taj status zadržale jer bi Britanija ostala deo celokupne infrastrukture EU, a samo ne bi bila formalna članica. To, međutim, nije prošlo. I onda je Tereza Mej morala da ode.

RUŠENJE SISTEMA U tim igrama i „nadmudrivanjima“ srušen je britanski politički i pravni sistem. O bregzitu kao rezultatu referenduma, koji je održan na osnovu posebnog zakona – nije, dakle, savetodavni – Parlament u stvari i nema šta da raspravlja. U slučaju direktne demokratije, što je referendum, obaveza je samo vlade da izvrši volju građana. Jer, kao i u svakoj državi, i u Britaniji državni suverenitet pripada samo njenim građanima. Onda građani putem izbora za Parlament delegiraju taj svoj suverenitet na svoje izabrane predstavnike, poslanike. Ali u slučaju kada odluku donesu sami građani, kao što je slučaj s bregzitom, onda Parlament tu nema posla.
Međutim, odmah posle bregzita inicirana je tužba londonskom sudu a podneli su je jedna Brazilka, bivši foto-model, i jedan Portugalac, londonski frizer, s tvrdnjom da su ugrožena njihova prava i da Parlament treba da donosi odluke. Sud je onda naložio da o bregzitu odlučuje i Parlament. Pronađena je nova formula „značenjskog glasanja“ koje ne postoji u pravnoj i političkoj praksi. Po pravilu, sve što se u Parlamentu priča o bregzitu nije za vladu pravno obavezujuće, ali Tereza Mej se nije snašla i Parlament je kroz te svoje rasprave, korak po korak, preuzeo inicijativu i praktično razvlastio britansku vladu. Nastao je pravi politički haos u kome su svi protiv svih. Na neki način, desio se državni udar. Poslanici su preuzeli kontrolu, a britanska vlada je izgubila vlast. A kasnije je utvrđeno da sudije londonskog suda, koji su doneli spornu odluku, imaju debele veze s Briselom i da su na njihovim fondovima ili direktno, ili preko članova porodice. Retko viđena korupcija.

POBEDA BORISA DŽONSONA U takvim okolnostima članovi vladajuće Konzervativne partije biraju novog lidera koji automatski postaje i premijer. Ubedljivu pobedu na partijskim izborima odneo je Boris Džonson, koji u julu ove godine preuzima konzervativce i useljava se u Dauning strit broj 10 i na političkim ruševinama britanske demokratije obećava da će izvesti Britaniju iz EU i tako ispuniti većinsku volju građana. Ono što je trebalo i u javnosti očekivano pre tri godine, desilo se tek ovoga leta. Izgubljeno vreme. Ali Džonson dolazi na već urušenu političku scenu. Njegova prva odluka bila je da okonča parlamentarno zasedanje o bregzitu koje je počelo juna 2017. i to je u parlamentarnoj istoriji najduža rasprava o nekoj temi. Medijska propaganda, posebno u EU, to je odmah protumačila kao „suspendovanje parlamenta“ i ugrožavanje demokratije. A reč je, u stvari, o nepoznavanju britanskog političkog sistema i engleske reči prorogue. Parlament nije suspendovan nego je samo završena rasprava o jednoj temi. Premijer za takvu odluku ima zakonsko pravo. Ta odluka je stupila na snagu 9. septembra a poslanici su se s letnjeg odmora vratili 3. septembra. I tih pet dana je iskorišćeno da se izglasa zakon o zabrani izlaska iz EU bez dogovora s Briselom. Već viđena taktika, ne može bez dogovora, a dogovora s Briselom jednostavno ne može da bude i onda od bregzita nema ništa.
I u tom procesu je nastavljeno rušenje sistemskog uređenja. Jer za donošenje jednog zakona u britanskom parlamentu je potrebno nekoliko meseci a ovaj zakon je donesen za samo dva dana. U tom glasanju na neki način raspala se i vladajuća Konzervativna partija, 21 poslanik je glasao protiv vlade i svoje partije i Boris Džonson ih je odmah izbacio iz partijskog članstva. Vlada je, doduše, mogla da minira donošenje tog zakona jer njega mora da potvrdi i Gornji dom, Dom lordova. A u Domu lordova rasprava je mogla da potraje i glasanje ne bi bilo završeno pre 9. septembra kada se završava zasedanje o bregzitu. Ali Džonsonova vlada je odustala od odugovlačenja u Domu lordova i zakon je donesen.

VANREDNI IZBORI Logično bi onda bilo da se raspišu vanredni izbori pa da se formira novi parlament koji bi s novim mandatarom završio posao izlaska iz EU. I to je bio cilj premijera Džonsona jer je opozicija, tačnije njen lider, laburista Džeremi Korbin obećao da će podržati vanredne izbore ako taj zakon bude usvojen. A kada je zakon donesen, on je, suprotno svom obećanju, glasao protiv izbora. A prethodno je opozicija s njim na čelu šest meseci tražila vanredne izbore i odbijala sve predloge sporazuma sa EU koje je predlagala Tereza Mej pod izgovorom da moraju biti održani vanredni izbori. Sada, kada im je Boris Džonson ponudio izbore kao izlaz iz ćorsokaka, oni su odbili. Zašto? Javno su priznali da neće izbore jer bi ih izgubili. A zašto bi ih izgubili? Zato što je javnost većinski za izlazak iz EU, s dogovorom ili bez njega. Prema najnovijim istraživanjima, 58 odsto građana je za bregzit u bilo kojoj formi, za četiri procenta više nego na referendumu pre tri godine.

MRTAV U JARKU Nastala je potpuna blokada i rasprave o bregzitu više nema. Trenutno Parlament i inače ne zaseda jer je do početka oktobra sezona redovnih godišnjih konferencija parlamentarnih partija.
U ambijentu haosa najteže pitanje koje gotovo svaki Britanac sebi postavlja je šta će biti dalje? I niko, u stvari, nema jasnog odgovora. Nema jasnog odgovora jer se urušio politički sistem, nema više pravila. Britanija je zemlja bez pisanog ustava, ona funkcioniše na pravnoj i političkoj praksi i, što je još važnije, na poverenju. Pravna i politička praksa se u slučaju bregzita potpuno ignorišu a poverenje više ne postoji. U tome se Britanija ne snalazi i ne ume da se nosi s novonastalom situacijom haosa. Premijer Džonson je, uprkos svemu, obećao da će Britaniju izvesti iz EU 31. oktobra na bilo koji način. Čak je rekao da bi „radije bio mrtav u jarku ako Britanija ne izađe 31. oktobra“.
Džonson je, međutim, obnovio pregovore s Briselom i nekim ključnim zemljama EU. Ti razgovori se vode u tajnosti a britanski premijer je uveren da bi neki dogovor ipak mogao biti postignut. Kako izgleda, on u tome ima podršku Nemačke, a Francuska je protiv.

IRSKI BEKSTOP Ali i dalje je jedan od ključnih problema rešenje granice s Republikom Irskom, koja je u EU, i to u onom delu sa Severnom Irskom. EU je ponudila rešenje poznato na engleskom jeziku kao bekstop. To u osnovi znači da u delu granice Republike Irske sa Severnom Irskom ostaje režim EU, što znači da bi Severna Irska, iako deo Velike Britanije, ostala u carinskoj uniji sa EU i bila bi pod pravnom nadležnošću Brisela, a granična linija Irske i Velike Britanije koja ide Irskim morem bi bila „prava“ granica i tu bi bila uspostavljena kontrola kao što je EU ima sa zemljama koje nisu članice. To je, međutim, neprihvatljivo za London jer bi to vodilo cepanju države. Britanija je ponudila model koji koriste Amerika i Kanada, model kontrole robe podalje od granične linije.
Iako iz Brisela i dalje poručuju da nema više o čemu da se pregovara i da se neće odustati od onoga što je već ponuđeno, a u britanskom Parlamentu odbijeno, moglo bi se desiti, čak je i vrlo verovatno, da će se na kraju nešto ipak dogovoriti. Prema nemačkim medijima, vrlo je moguće da formalnog dogovora zaista i ne bude, znači bregzit bez dogovora, ali da će izlazak Britanije iz EU pratiti niz sporednih sporazuma kojima će se regulisati trgovinski odnosi, kao i problem granice s Republikom Irskom. To je nagovestio i odlazeći predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker.
Ipak, još uvek je teško reći šta će stvarno biti dogovoreno i da li će se desiti bilo kakav sporazum. Konačna odluka trebalo bi da bude poznata posle 17. i 18. oktobra kada će biti održan samit lidera EU.
A opet, iako je sistem urušen, britanski premijer i dalje ima svoja prava. A ta prava daju mogućnost premijeru Džonsonu da potpuno ignoriše odluke Parlamenta i da izvede Britaniju iz EU 31. oktobra. Ako je suditi po Džonsonovoj odlučnosti, on je izgleda spreman da ta stara premijerska prava u slučaju bregzita iskoristi. Toga su svesni i u EU, pa je veoma moguće da se na kraju, u 5 do 12, pronađe neka forma sporazumnog razvoda.

PARLAMENT PROTIV NARODA Naspram birokratsko-političke zavrzlame postoji i realnost, a ona je takva da se već suviše daleko otišlo i bregzita će svakako biti, u ovoj ili onoj formi i bilo kada. Jaz između Velike Britanije i onoga što se još uvek zove EU je toliko veliki da bilo kakvo pomirenje liči na neostvariv san i nemoguću misiju. Toliko je sve poremećeno i zatrovano da je praktično nemoguće da Britanija ostane u evropskoj integraciji. Naravno, niko nije očekivao da će bregzit ići jednostavno i brzo. Jer to je ogroman lom pošto je evropska integracija kroz decenije stvorila svoje paralelnu strukturu u kojoj nije više nekoliko hiljada ljudi nego nekoliko miliona. To je potpuno nova industrija od koje se dobro živi na teret građana. I ti ljudi sada gube svoje pozicije i bio je očekivan njihov otpor i borba na život i smrt. Ali ipak se nije očekivalo da postoji toliko poslanika, predstavnika naroda, koji su zarad svojih interesa spremni da izdaju taj isti narod koji je za njih glasao, i na kraju da izdaju i svoju zemlju. Parlament je sada protiv većine građana, parlament je protiv naroda. Bizaran je, u tom smislu, primer poslanice laburista Ivet Kuper. U njenoj izbornoj jedinici u Lidsu 80 odsto ljudi je glasalo za bregzit, a ona u Parlamentu predvodi kampanju protiv bregzita. Koga ona predstavlja?
Protivnici izlaska iz EU najavljuju da će premijera Džonsona, šta god da uradi, tužiti sudu. Već je tužen zbog prekida parlamentarnog zasedanja o bregzitu iako na to ima zakonsko pravo. Sada Vrhovni sud treba da odluči, ali to neće ništa promeniti jer je Džonson najavio da će ponovo doneti istu odluku o prekidu rasprave. A to uvlačenje sudova, mahom korumpiranih, predstavlja još jedno rušenje demokratskog sistema jer sudovi nemaju šta da traže u političkim pitanjima o kojima je većina građana već donela svoju odluku. I to je deo haosa. Ključna prednost premijera Džonsona je podrška javnosti. Protiv njega je veći deo Parlamenta, ali je većina građana na njegovoj strani. A izbori jednog dana mora da budu održani.

POBUNA PROTIV ESTABLIŠMENTA U tim tektonskim promenama pokazuje se da bregzit ima najmanje veze s izlaskom iz evropske integracije. Bregzit je pobuna britanskog običnog čoveka protiv establišmenta i krize sistema, EU se vidi kao simbol tog destruktivnog modela društva u kome nema odgovornosti političara a o svemu odlučuje nevidljiva poslovna i bankarska elite koja se krije iza uzvišene ideje evropske integracije i Brisela. I šta god i kako god bude s bregzitom, ta pobuna je već donela neke pozitivne promene koje se više ne mogu zaustaviti. Razgolićeni su urušenost političkog sistema, bahatost i trula priroda političke elite. Ključne promene su se, u stvari, već desile i to u političkoj geografiji i u atmosferi, raspoloženju u javnosti. Na primer, u malom radničkom gradu na severu Engleske Njukasl ander Lajm poslednji poslanik konzervativaca bio je izglasan još 1885. i od tada su birani samo laburisti. Ali sada, zbog bregzita, torijevci ponovo imaju realnu šansu da dobiju poslanika, jer takvo je raspoloženje radničke klase. Bregzit ima najveću podršku upravo radničke klase i onih koji nemaju fakultetske diplome, a takvih je u Britaniji 60 odsto.
Istovremeno, bogati na jugu zemlje i u Londonu, koji su tradicionalno glasali za torijevce, sada podržavaju laburiste zbog njihovog protivljenja bregzitu. To su tektonske promene. Britanija je takođe postala frustrirano društvo a ta frustracija se širi s vrha, od političke elite koja je, u stvari, u građanskom ratu zbog bregzita. Tako poslanica Liberalno-demokratske partije Galen Miln javno kaže da bi jednog od lidera bregzita i šefa poslaničke grupe konzervativaca Džejkoba Risa Moga trebalo „prvo mučiti, a onda ga spaliti na lomači“. To je retko viđena javna komunikacija u Ujedinjenom Kraljevstvu. Promene koje je inspirisao bregzit više niko ne može zaustaviti, može ih samo usporiti. Bregzit je razotkrio i svu trulost sistema funkcionisanja EU, korupciju i stvarnu pozadinu te integracije kojom vladaju krupni međunarodni kapital i međunarodne banke. Bregzit je pokazao da su zemlje članice EU u stvari zatočenici, taoci evropske elite i jednog destruktivnog sistema. U tom svetlu bregzit je i početak promena u celoj Evropi.
Bregzit i zbivanja u političkoj Britaniji bi zato trebalo posmatrati u širem, istorijskom kontekstu krize Evrope i evropske integracije. On je simbol početka procesa promena i razbijanja strukture koja već decenijama urušava političku i ekonomsku Evropu, i koja je potpuno marginalizovala Stari kontinent na svetskoj pozornici.

[/restrict]