Bio jednom Tarantino…

„Bilo jednom… u Holivudu“: Film o snovima i još ponečemu

Novi film čuvenog Kventina Tarantina je omaž jednom vremenu koje je autor očigledno posebno voleo, on je blistava igra dve najveće zvezde Holivuda u ovom trenutku, on je istovremeno i dosadan i uzbudljiv, provokativan i naivan, bezobrazno bezobziran prema istoriji Holivuda i njegovim zvezdama, a opet pun poštovanja prema njemu i njima. Iako je ispod nivoa najboljih ostvarenja ovog autora, zauzeće svoje mesto u filmografiji Tarantina i zaostavštini Holivuda kao lep doprinos jedinom mestu na svetu koje stvara snove koje vole da sanjaju baš svi u tom svetu

Posle pompezne kanske premijere devetog ostvarenja danas sigurno najčuvenijeg i najcenjenijeg aktivnog američkog režisera Kventina Tarantina, inače četvrt veka pošto je na ovom festivalu debitovao s „Petparačkim pričama“ i postao, kako se to kaže, ikona svetskog filma, delo „Bilo jednom… u Holivudu“ zaposelo je bioskope širom planete, uključujući i naše. Ako se meri zarada, a ona je bitna čak i u sumiranju i odmeravanju značaja i tako velikih imena kakvo je Tarantinovo, „Bilo jednom u Holivudu“ je jedan od njegovih komercijalno najuspešnijih filmova. Iako je distribucija još u toku, ovaj film je na svim tržištima na kojima je dosad prikazan zaradio skoro pola milijarde dolara. Koštao je, kažu, oko devedeset miliona dolara. Višestruko se, dakle, isplatio, a da ukupna eksploatacija (bioskopi, video, kablovska ponuda…) još ni izbliza nije gotova. Da li je to rezultat Tarantinove autorske čarolije i nadahnutosti, ili je u pitanju magija superslavnih imena koje je čuveni sineasta okupio na jednom mestu, najpre s protagonistima koji vode ovaj šou, Bredom Pitom i Leonardom di Kaprijem? Odgovor se, međutim, ne nalazi ni u jednom od ova dva argumenta.

Brend ispod uobičajenog kvaliteta

Uspeh „Bilo jednom… u Holivudu“, ol-star spektakla bez ikakvog sadržaja, osim onog koji nekako održava konstrukciju pseudopriče u kojoj defiluju zvezde, stvarne ili ne, nebitno, bivše ili aktuelne, takođe nebitno, a koje sve imaju samo jednu svrhu – da dočaraju poslednje dane hipi Holivuda, leži u činjenici da je današnja konkurencija toliko jadna, zapravo je i nema, da je Tarantino i samo na sopstveno ime bio dovoljan da osvoji srca publike bez obzira što njegov „brend“ ovoga puta nudi robu ispod uobičajenog kvaliteta.

Otprilike tako i deluje dva i po sata ozbiljnog izazova za gledanje koje je sada potpisao radeći, zanimljivo, daleko manje u svom poznatom stilu (prvi put su izostali njegovi čuveni beskrajni kvaziintelektualni ali uglavnom duhoviti i žestoko agresivni dijalozi), a daleko bliže u maniru altmanovskog kontrolisanog haosa interakcije bezbrojnih likova u manje-više statičnom okruženju. Ali ko se danas seća Altmana? Uostalom, na istu je kartu neupućenosti ili zaboravnosti preovlađujućeg gledalačkog korpusa Tarantino igrao tokom cele svoje karijere. Većina njegovih filmova su, blago rečeno, pozajmica duha, stila i karaktera niskobudžetskih akcionih filmova iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka koje on posebno voli i izuzetno poznaje, s jedne strane, i strip kulture s druge, a koje je u sebi u krajnje nadahnutom i naprednom maniru objedinio njegov posebni duh i izuzetno bogati talenat. Veliki filmski poznavalac i obožavalac, posebno spretan kao provokator društveno-političkih (najpre rasnih) tabua, ali i istorijskih (jevrejska gerila koja tamani naciste u crnoj ratnoj komediji „Prokletnici“ je najekstremniji njegov provokatorksi ispad), sada se okrenuo vremenu koje mu je navodno najviše značilo. Hipi Holivudu, zapravo samom izmaku tog perioda. Otud je radnju „Bilo jednom… u Holivudu“ smestio u nekoliko meseci tokom 1969. godine.
Lažni fokus priče s obzirom na pomenuto vreme radnje je bio satanističko ubijanje zvezdice na usponu Šeron Tejt, koja je i tada, a posebno u istoriji, znana kao supruga mlađanog i veoma perspektivnog Poljaka u Holivudu Romana Polanskog. I čak iako glavni junak „Bilo jednom… u Holivudu“ živi odmah pored vile Polanskog, u kojoj se desio čuveni masakr, bezbroj puta opisivan u filmovima i serijama, to ipak nije bila tema Tarantinovog filma. Teme, nažalost, suštinski i nema. Kventin je možda i mudro, imajući u vidu inflatorsko prisustvo ostvarenja koja su se bavila tom tragedijom, izbegao da se posveti masakriranju slavnih od strane Mensonove bande. On se odlučio da iz drugog plana na komičan način opiše svojevrsan mizanscen uoči pokolja kojim se nije bavio. Pokazao je, naravno, u svom stilu, koji je zahvaljujući njemu u filmske šlagvorte i rečnike uveo termin „meksički obračun“ ili „meksičko finale“ (sveopšte međusobno tamanjenje likova u raspletu priče), jedno od svojih tipičnih krvavih obračuna za kraj, ali ne u vezi s Menson–Tejt tragedijom. Tarantino je odlučio da dođe na samu ivicu te istorijske holivudske tragedije, ali se tu zaustavio. A do tada je, manje-više dosadno, lagano i bez visprenih dijaloga koji su u svim njegovim ranijim filmovima uspevali da drže pažnju, ponekad čak i da zagolicaju inteligenciju u tom smislu nešto zahtevnijih gledalaca, a što ga je i izdiglo na poseban autorski nivo u kome baš nema brojnog društva, pratio sudbinu jednog glumca (Leo di Kaprio) koji se bori da pronađe dobar posao u Holivudu posle izlaska iz debilne ali komercijalne TV serije, i njegovog dublera, pomoćnika i jedinog prijatelja (Bred Pit). Oko njih defiluje galerija likova svih mogućih boja hipi ere kojom je Tarantino toliko oduševljen. Neki od njih su zaista postojali (možda je najbolji, a svakako najzabavniji, trenutak filma sukob Brusa Lija i lika koji igra Bred Pit, ako ništa drugo tarantinovski je ciničan i duhovit), a neki su izmišljeni. Mada, i pored plejade manje ili više čuvenih imena koja su angažovana za te epizode (Al Pačino, Brus Dern, Kurt Rasel, koji je i narator, Klu Galager, Demijan Luis, pokojni Luk Peri u svojoj poslednjoj ulozi, kao i preko stotinu epizodista koji nisu ni potpisani, a mnogi su deca slavnih roditelja i ostala rodbina Tarantinovih prijatelja), svi ti likovi ne doprinose dovoljno tečnosti i zanimljivosti ove previše duge priče, ubijene preterano dugim scenama snimanja filma unutar filma koje su uništile i ono malo ritma koji je van toga imala radnja. Pit i Di Kaprio su u zajedničkim scenama odlični i svakako namerno ta je njihova hemija neodoljivo slična onoj, verovatno najčuvenijoj u istoriji filma stvorenoj između dve superzvezde, između Roberta Redforda i Pola Njumena, najpre u filmu „Buč Kesidi i Sandens Kid“ (snimljenom iste godine u kojoj se dešava radnja Tarantinovog filma), kao i nešto kasnije u „Žaoci“.

Omaž jednom vremenu

Bez obzira, doduše, da li je namera ovog filma bila da se istorijski, poluistorijski ili kvaziistorijski bavi hipi Holivudom, ili je taj period izabrao autor zato što mu se on iz ličnih razloga dovoljno sviđa da bi ga pretvorio u posao, očekivanja Tarantino-manijaka su uglavnom izneverena, a s ovakvim ostvarenjem slavni autor svakako neće dobiti nove vatrene poklonike. Niti bi ih uopšte stekao da je ovaj film, kao i prethodni, bio neki od njegovih prvih ostvarenja u vreme sticanja imena i slave. Ipak, ukoliko se pokaže da je njegova odluka da posle desetog filma, dakle narednog, prestane s radom, odlazak u penziju ovog sineaste zaviće u crno milionski broj njegovih poklonika širom sveta koji su i te kako svesni da je i najgori Tarantinov film neuporedivi bolji od skoro svega drugog što se snimi u Holivudu i ne samo u njemu. Tarantinovi su standardi postali toliko visoki da ih i on sam jedva doseže, ponekad uopšte i ne, kao sada recimo. Ali i takav njegov film pravi filmofil nikada neće propustiti. „Bilo jednom… u Holivudu“ je omaž jednom vremenu koje je autor očigledno posebno voleo, on je blistava igra dve najveće zvezde Holivuda u ovom trenutku, on je istovremeno i dosadan i uzbudljiv, provokativan i naivan, bezobrazno bezobziran prema istoriji Holivuda i njegovim zvezdama, a opet pun poštovanja prema njemu i njima. On je i maštarija i igrarija, zapravo je, kao i mnogo puta, ako ne i uvek, ranije najpre filmski strip koji je nacrtala mašta ovog sineaste do te mere punog sebe i opsednutog svojim afinitetima da ga jednostavno nije briga šta voli publika i šta bi od njega očekivala u novom filmu. On je, dakle, ponudio svoj san o Holivudu, svoju interpretaciju istorije mesta koje je sastavljeno od snova, najčešće neostvarenih, o mestu koje zapravo živi van vremena ili čak nasuprot njemu. Koje sanja i tera u snove. I gde u suštini istorija nije bitna i nikada nema veze sa stvarnim činjenicama. Bitno je samo ono što se sanja i postaje mit. U tom kontekstu „Bilo jednom… u Holivudu“ je lep doprinos jedinom mestu na svetu koje stvara snove koje vole da sanjaju baš svi u tom svetu.