Vinska poetika u srpskoj umetnosti

IZLOŽBA U GALERIJI VINOGRADAREVA KUĆA NA OPLENCU

Zbog čega su filozofi tvrdili da je vino „tečna ljubav“, a umetnici da vino u čoveku budi ljubav, a ne razvrat

 

Na Šestom festivalu šumadijskih vina, u organizaciji Udruženja vinara Šumadije, održava se tradicionalna izložba, po pravilu jedna od najboljih u Srbiji kada je reč o klasičnom likovnom izrazu, štafelajnom i figurativnom slikarstvu i skulpturi lišenoj eksperimentalnih redukcija. I ove godine izložba se održava u Vinogradarevoj kući na Oplencu u Topoli do 28. jula i u Kući kralja Petra u Beogradu od 12. do 22. septembra. Umetnike je kao i obično okupio profesor i magistar vajarstva Nebojša Savović Nes, izvođač kamene skulpture na Crkvi Svetog Save na Vračaru. Ove godine na izložbi učestvuje dvadeset umetnika a tekst u katalogu napisala je slikarka Jasna Opavski, jedna od novih zvezda na likovnoj sceni.

ČULNOST, LJUBAV I LEPOTA Srpskoj umetnosti sve više nedostaju ovakve tematske smotre kao i revijalne izložbe, koje podsećaju na neka za umetnost bolja vremena i veoma raduju publiku. Savović je celu ovu likovnu smotru sada izdigao na viši nivo, pa se od prošle godine na njoj dodeljuje Nagrada publike a od ove i Nagrada stručnog žirija.
„Vino je tečna ljubav“, veli poslednji evropski mudrac Bela Hamvaš u knjizi „Filozofija vina“, čiji je jedini greh i nedostatak bio u tipično evropskom nerazumevanju i osudi pravoslavlja, koje se proteže još od renesanse i Voltera. Upravo se u pravoslavlju neguje kult vina, manastir Hilandar, kao i drugi, ima više hektara vinograda nego što je neophodno za crkvene potrebe. Po svetu se širi kult vina, Srbija se u odnosu na socijalistički period u tom smislu veoma uzdigla a stručnjaci kažu da je vino jedini prirodni i ljudski proizvod koji je u savremenoj epohi postao neuporedivo bolji nego u prošlosti, kada su mnoga vina često bila samo „kiselice“, kako opisuje i književnik Uismans. „Vino u čoveku budi ljubav, a ne razvrat“, kaže Jasna Opavska, pokreće lepa osećanja, jer svako dobro vino ima karakter i šarm. Utvrdila je da postoji rakijski mentalitet, rakijski čovek koji pije da lakše podnese, da leči duboko melanholična stanja, kojima je najveći balkanski karakterolog Vladimir Dvorniković posvetio knjigu „Psiha jugoslovenske melanholije“. Balkanac često zapada u sevdah, dert i karadert. Nasuprot njemu je hedonista i poznavalac vina, vinski čovek koji pije zbog čulnosti, ljubavi i lepote. „Dokaz tome je što su vinogradski krajevi poput Šumadije idilični, a svi pravi ljubitelji vina ujedno i ljubitelji lepih umetnosti“, kaže slikarka Opavska. U prilog njenoj tvrdnji ide činjenica da su umetnost u Evropi najsnažnije razvili Grci i Italijani, narodi koji čuvaju i slave vino, pa imaju i vinske bogove. Zato su predstave čokota, grožđa i vinove loze veoma stare, ima ih i na grčkim vazama kao i slika Dionisa ili Bahusa. U ranom hrišćanstvu se tako simbolički i nefigurativno nalaze najstarije predstave Hrista u katakombama a vinsku tematiku možemo pratiti do holandskog baroka, prizora krčmi i opijanja, od kojih je jedan od najboljih u celoj istoriji slikarstva „Vesela braća, žalosna im majka“ Uroša Predića.
Najuspelija slika u srpskoj umetnosti posvećena vinskoj poetici je „Italijanski vinogradar“ sa početka stvaralaštva Katarine Ivanović, koja se oslanja na staru predstavu Vertumnusa, rimskog boga godišnjih doba, polja i vinograda, poput Sv. Trifuna. Od nje niko nije bolje slikao korpe sa grožđem a uspešnije je mrtvom prirodom kod nas vladao samo Konstantin Danil. Umetnici sa izložbe „Umetnost i vino“ oslanjaju se na višemilenijumsku tradiciju, što daje dublji unutrašnji smisao njihovom radu. Izdvajamo sa nje nekolicinu bez težnji ka iscrpnosti.

* * *
Nebojša Savović Nes (Gornji Milanovac, 1959) jedan je od istaknutih srpskih vajara figurativne veroispovesti. Bez obzira koliko vešto vlada zanatskom stranom kamene skulpture, on ima sluha za moderan izraz, minimalnu, svedenu, jasnu i čistu formu. U njemu se sjedinjuju stari srpski kamenoresci, tradicija majstora krajputaša i stećaka, dvorske kamene plastike Studenice sa savremenom apstraktnom pojavnošću, ornamentalno majstorstvo sa jednostavnom formom. U krajnjem smislu kod njega je sve podređeno čistoti koju nalazimo najpre u predstavama Hrista i Bogorodice, njegovi su radovi prefiguracije božanske neporočnosti, koju tako lepo izražava fino obrađena bela kamena skulptura.

* * *

Uz njega vodeća ličnost u kulturi Gornjeg Milanovca je Milan Miletić (Lapovo, 1950). Kao slikar posvećeno i istrajno se bavi tajnama hrišćanstva i tematikom vina, koja ne pripada samo crkvenoj već i paganskoj ikonografiji. Prikazujući duži niz godina svetu tajnu euharistije, naznačuje je elementarno, bez mnogo priče, sa providnom čašom crnog vina i prelomljenim hlebom. Na taj, najjednostavniji moguć a simbolički dubok način, slikar se bavi jednom od ključnih tajni vere. Istovremeno, krajnje vešto likovnim jezikom pripoveda priču o svetim materijama, jer čovek ništa na svetu ne može bolje stvoriti od hleba, kome u tečnostima odgovara vino. Miletić to radi na likovno visok način, u vidu tzv. „prevare oka“ (trompe l’oeil) koja je otkrivena još u starogrčkom slikarstvu, kada su se po legendi vrapci zaletali na zid da kljuju vešto naslikana zrna grožđa. Nedavno je u Nemačkoj objavljena knjiga o fenomenu naslikanog stakla a naš majstor je u tome jedan od najznačajnijih u svetu.
* * *

Slikarka i spisateljica Slobodanka Rakić-Šefer (1953) godinama se u sklopu svoje ne samo plemenite već i napredne ideje povratka prirodi bavi pčelama, delfinima, paunima, živim svetom Srbije i Mediterana. Prirodu shvata kao slavlje i obilje, radost postojanja, takva je ona u njenoj bogatoj i rodnoj Mačvi, pa otuda kod nje i bez ovakvog izlagačkog povoda često naslikanih korpi sa grožđem, prizora zrenja, obilja i „Berićetnih berbi“. Tu vrstu slikarstva, sliku kao svečanost za oko i duh, mrtvu prirodu sa voćem, vinovom lozom i grožđem, negovali su neki od najboljih svetskih slikara, a nenadmašan je u tom smislu Karavađo.
* * *
Jedan od naših najboljih poznavalaca i pisaca o slikarskoj tehnologiji, istaknuti slikar i akvarelista Predrag Peđa Milošević (Zemun, 1960) redovno učestvuje na izložbi posvećenoj tajnama vina. On im se približava na svoj način, kao slikar na tragu vanrednih majstora 17. veka, manirista koji su u slikarstvo uneli zagonetnost. Njegova „Mala vinska entropija“ rađena je u stilu renesansnih i baroknih alegorija, koncerata u kamernim prostorima, gde sve odiše smislom i lepotom.
* * *

Kod ovakvih estetskih pregnuća teško je razlučiti doprinose likovne od primenjene umetnosti. U nekim civilizacijama kao što su egipatska, kineska i japanska, između čiste i upotrebne umetnosti nije pravljena razlika. Aleksandar M. Lukić (Sremska Mitrovica, 1964) izražava se u staklu formiranom u peći a reč je zapravo o plitkim reljefima, koji nisu ništa drugo do vid skulpture. Njegovi radovi galerijskog formata su rasuti po privatnim kolekcijama u zemlji i svetu a umetnik je uvršćen u uglednim svetskim izdanjima među stotinak značajnih stvaralaca koji se izražavaju u formi stakla. Kod njega dolazi do izraza apstraktna naznačenost forme i govor tehnologije i materijala za koji je osim forme najvažnija svetlost. Lukić ceo svoj poduhvat vajanja predstava grožđa jednostavno imenuje kao „Svetosavski kod“.
Lepa i plemenita izložba po šesti put organizovana u vreme Festivala šumadijskih vina, na koji dolaze gosti iz celog regiona, a potom u Beogradu, sa katalogom uvećanog formata u kome su tekstovi prevedeni na engleski, postaje sve veća i bolja. Od erotskog do religioznog, uživalačkog ili duhovnog, obeležena je različitim pristupima i doprinosima samo jednoj tajni – vinu, čiju je misteriju genijalni Leonid Šejka izrazio na minijaturi sa samo jednom naslikanom skerletnom kapi.