Rog izobilja

Kao što se Bata Živojinović superiorno kretao kroz nekoliko stotina svojih uloga, tako se i Zečević suvereno kreće kroz isti broj stranica svoje monografije o njemu. Naime, formalno gledano to jeste monografija posvećena jednom značajnom umetniku, ali suštinski je mnogo više od toga

Piše Nikola Stojanović

Tokom prve decenije ovog veka autor ovih redova bio je profesor Istorije filma, a naši poznati glumci Bata i Smoki još uvek su bili stvaralački aktivni. Međutim, na pomen samo njihovih nadimaka tokom predavanja, studenti su se zgledali. Ne ulazeći u to da li je u pitanju kvalitet opšteg znanja studenata, evidentno je da još jedna monografija o Bati Živojinoviću ne može biti naodmet. Pogotovo kada je u pitanju preduzeće (što je Zečevićev termin) na ovako izuzetnom, vrhunskom nivou.
Bata je, čini se, bio fizički viši od Zečevića za koji centimetar. Ali u ovom, čisto duhovnom susretu njih dvojica se potpuno ravnopravno gledaju, oči u oči. U najkraćem: kao što se Bata superiorno kretao kroz nekoliko stotina svojih uloga, tako se i Zečević suvereno kreće kroz isti broj stranica svoje monografije o njemu. Naime, formalno gledano to jeste monografija posvećena jednom značajnom umetniku, ali suštinski je mnogo više od toga. A evo obrazloženja.
Knjiga je komponovana od šest poglavlja, uslovno po aristotelovskoj dramaturškoj šemi: od poglavlja „Koreni“, gde se dikensovski nadahnuto odslikava rana mladost i školovanje Batino, što predstavlja svojevrstan prolog i ekspoziciju, preko poglavlja „Narodni junak“ i „Antijunak“, u kojima se apostrofira Batina glumačka harizma na karakterno suprotstavljenim junacima i uspostavlja teza i antiteza u odnosu na razvoj jugokinematografije u celini, ispunjavajući tako funkciju klimaksa dramskog zapleta, a onda slede zaključna poglavlja sa ulogom dramskog raspleta i kode – „Poetika glume“ i „Povratak zvezde“. Svako poglavlje na delu pokazuje apsolutnu Zečevićevu suverenost u ovladavanju sadržajem i stilom kroz dubinsko poniranje u svaku poru poduhvata koji je sebi zadao. A to pregnuće je sveobuhvatno jer osim filmske estetike zadire i u antropologiju, psihologiju, istoriju, filozofiju i, najzad, u specifično područje semiologije. Naime, poslednje zaključno poglavlje, kao neku vrstu dramskog epiloga, nazvao je „Semiološki postskriptum“ i u njemu na prefinjen način koristi one delove semiotičke teorije koji se uklapaju u specifično područje, kakvo predstavlja glumačka umetnost. Odatle potiče i osobeni naziv ove knjige.
Možda će se nekome učiniti kao preterivanje, ali Zečevićev pristup deluje opčinjavajuće. Evo zbog čega. Kao prvo, Zečević teži perfekciji na svim nivoima spisateljske egzekucije. Ta težnja poistovećuje se s principom zavođenja, opsenarskog i opsesivnog privlačenja konzumenta (čitaoca) sebi i svom stilu izlaganja. Naravno, da princip sedukcije sadrži i erotske elemente i to više na tragu Kazanove, koji je suroviji ali i kreativniji od Don Žuana, ali kod Zečevića je ova komponenta zastupljena samo uslovno i indirektno. Drugo, kao školovani dramaturg Zečević organizuje svoj stil na svim nivoima imajući u vidu tu premisu da bude zanimljiv, uzbudljiv i provokativan, počev od koncepcije svake rečenice, svakog pasusa, svakog dela celine, kao i celine same. Zato ako krenete od iskušenja da pročitate samo određeni fragmenat teksta, desiće vam se da ne možete da se odvojite sve dok ne stignete do nekog relativnog kraja određene celine. Ovo proističe iz činjenice da svaka misao formulisana kroz Zečevićev tekst poseduje naboj i punoću smisla, kao i obaveznu smisaonu poentu. U pitanju je intelektualna elaboracija stilske strukture na najvišem nivou, bez zastajkivanja, bez „praznog hoda“, bez dvoumljenja. Kada dođe do nekih krucijalnih dilema, on ih ne zaobilazi već podvrgava preispitivanju kroz koje vrši analizu, kao svojevrsnu anamnezu da bi ustanovio dijagnozu, to jest ostvario zaključak u vidu sinteze. Na taj način uspešno povezuje tekst, kontekst i podtekst.
Iz ove monografije, kao iz nekog retorskog roga izobilja, prelivaju se brojne vrednosti Zečevićeve erudicije – bogatstvo verifikovanih činjenica, mudrih konstatacija, preciznih akribija, estetičkih evaluacija i neopozivih konkluzija, poškropljenih magijom autorove brige za kompoziciono i stilsko savršenstvo. Ujedno, ovim projektom Zečević je podigao na visoki pijedestal umetničko zvanje, koje se u skromnijoj varijanti definiše kao „izvođač glumačkih radova“ (Zoran Radmilović), a pri tome znamo da je vekovima bilo podvrgavano nipodaštavanju, preziru i ruganju. Ponekad su i glumci davali povode za to, ali je Bata Živojinović zaista apartni slučaj vrsnog profesionalca, posvećenika i živog dokaza kako se od veštine i zanata tvori velika umetnost glume. Ujedno on na delu pokazuje kako kvantitet prerasta u kvalitet, jer u principu nije odbijao uloge iako je dobro znao da će na kraju opstati samo one koje prođu kroz surovi filter vremenske provere – u njegovom slučaju uloge u filmovima „Tri“ i „Skupljači perja“ (Aleksandar Petrović), „Breza“ (Ante Babaja), „Tren“ (Stole Janković) i „Neprijatelj“ (Živojin Pavlović). Ali je svim srcem stajao iza svakog angažmana, pa i onog najmanjeg.
U ovim krajevima podignuti su spomenici nekim glumcima iz belog sveta (Brus Li, Silvester Stalone) zbog njihove navodne harizme „akcionih heroja“. Međutim, čudno je da se niko nije setio izrazito harizmatičnog Tarzana, glumca Džonija Vajsmilera, rođenog u našem Banatu. Ali je zato Božidar Zečević podigao dostojan književni spomenik najistaknutijem glumcu narodne kinematografije na ovim prostorima Velimiru Bati Živojinoviću. Uz svesrdnu podršku izdavača, Niškog kulturnog centra, kome dugujemo visoki tehnički izgled i kvalitet knjige.