Porazan bilans malo g faraona

Praksa tzv. „manjinskih koprodukcija“, koju je uveo i razradio Boban Jevtić u bratskoj saradnji s Hrvatima i Slovencima, nema nikakvog političkog ni ekonomskog rezona. Ta praksa godišnje odliva ogroman deo srpskih sredstava za proizvodnju hrvatskih, slovenačkih, severnomakedonskih, bosansko-hercegovačkih i inih filmova: bez ikakvog razloga, sredstvima srpskih poreskih obveznika snimaju se razni filmovi u regionu i šire

Ono što smo očekivali dogodilo se: posle prošlogodišnje smene predsednice Upravnog odbora Filmskog centra Srbije Nade Popović Perišić moralo je doći i do smene direktora ove ustanove od nacionalnog značaja Bobana Jevtića, jer oboje snose odgovornost za koruptivne radnje, trgovinu uticajem, kršenje zakona i organizovani haos u unutrašnjoj organizaciji FCS, a koji su poslednjih godina delovali kao prst u oko srpskoj kinematografiji i poreskim obveznicima Srbije, iz čijih se doprinosa alimentiraju naši (i ne samo naši) filmovi u iznosu od preko milijardu dinara. Smene su se dogodile, bez obzira što je očuvan privid ostavki (zna se kako se zove ex abrupto odlazak sa funkcije, pre isteka mandata), što možda više nije ni važno, mada je propuštena prilika da se ovim sankcioniše rečeni haos i izbegnu propusti u budućnosti. Ovako ne deluje da su njihova dela prepoznata i kažnjena, što sluti da će moći da budu ponovljena i da će se nastaviti mučni provizorijum, na koji smo više puta ukazivali na ovim stranama, a koje je prošle godine Nacionalni savet za kulturu Srbije opisao sledećim rečima:

Srpski film dotiče dno

„Filmski centar Srbije je od svog osnivanja (u formalno pravnom smislu izvedenom na veoma problematičan način) pa sve do danas ostao u nekoj vrsti organizacionog provizorijuma. Osnovni razlog ovome jeste činjenica što u trenutku samog osnivanja ova ustanova kulture nije uređena na celovit i zakonom propisani način. Filmski centar Srbije nije osposobljen za obavljanje kompleksnih stručnih i kreativnih poslova iz oblasti filma i kinematografije koje Zakoni o kulturi i kinematografiji pred njega postavljaju i kulturna javnost opravdano očekuje … Zbog toga je potrebno Filmski centar Srbije urediti sa ciljem da omogući okupljanje i angažovanje domaće filmske pameti na najširoj kulturnoj i stvaralačkoj osnovi, da se onemogući birokratizacija kinematografskog sistema i njegova korupcija i najvažnije, da se spreči monopolistička uzurpacija Centra od strane pojedinih interesnih grupa ili pojedinaca.“ Ovo poslednje ispostavilo se kao rak-rana svih dosadašnjih upravnih odbora i izvršnih organa u raspodeli one milijarde (i više) koju je država namenila filmu, a na koju kidišu pre svega čelnici FCS. Tako je predsednica Upravnog odbora Nada Popović Perišić svom sinu u dva navrata dodelila trideset i dva miliona narodnog novca (koji nije vraćen posle njene smene zbog ovog krivičnog dela), a direktor Boban Jevtić nastavio da bahato raspolaže sa više 40 odsto sredstava koje mu doznačuje Ministarstvo kulture, da po svom nahođenju određuje reditelja kao nosioca projekta i namešta odluke komisija po svojoj volji i interesu. Sve to, naravno, mimo postojeće pravne regulative (Statut FCS, uredbe i pravilnici o kriterijumima i radu komisija itd.), kao mali faraon srpskog filma, upravo u času u kome taj isti srpski film – dotiče dno.
Evo porazne činjenice: srpskih filmova u poslednje tri i po godine nema ni na jednom festivalu prve, druge a ni treće kategorije u svetu. To li je taj „veliki prodor srpskog filma“ kojim se u svakoj prilici hvali Jevtić? Izuzetak u izvesnom smislu predstavlja Glavonjićev film Teret, ali smo o ovom slučaju detaljno izveštavali u ranijim brojevima „Pečata“, što samo potvrđuje mršav festivalski bilans. Ono što je u Srbiji vredno dolazi izvan FCS (recimo, Šavovi u Berlinu). Ostalo je slabo i beznačajno, poput ostvarenja Ederlezi rajzing, O bubicama i herojima i Jesen samuraja, svi iz pera Jevtićevog favorita Vojnova, koji je, prema navodima Upravnog odbora FCS, prošlih godina na ovaj ili onaj način iz njegove kase dobio sto miliona dinara! Glavno pitanje, međutim, već smo postavili na ovim stranama: šta će nam ovakvi filmovi? Kakva je svrha straćenih miliona narodnih para? Ima li igde na vidiku dobrog srpskog filma? Dokle će više šačica mezimaca današnje nomenklature ispostavljati sve veće prohteve i izmišljati nove opsene u besomučnoj trci za novcem? Dokle god funkcioniše sistem koji je uspostavio bivši direktor Jevtić, a koji nije drugo do organizovani haos i trgovina uticajem.

Šta radite, bre?

Dodela i korišćenje narodnog novca ograničava se na krug ne veći od trideset osoba u celoj Srbiji, uglavnom slabo poznatih, ali među sobom tesno uvezanih ljudi, pri čemu se iste osobe pojavljuju naizmenično u ulozi onih koji dodeljuju sredstva i onih koji ih koriste. Ovih tridesetak ljudi – i niko drugi! – smenjuju se u ulogama komisionara i korisnika u podeli istog plena, pri čemu svako na kraju nosi svoj deo kolača. Prosto uporedite spiskove žirija i dobitnika društvenih sredstava u protekle tri i po godine (situacija ni ranije nije bila ništa bolja) pa ćete se lako uveriti da se radi o jednom jedinom, zatvorenom krugu poluanonimnih reditelja i producenata, koji otimaju sav novac. Pri tome Ministarstvo kulture otvoreno kaže da odluke o svim pitanjima srpske kinematografije, pa i one koga će finansirati i ko će predstavljati Srbiju u svetu, ne donosi nijedan društveni i stručni organ osim direktora i Upravnog odbora FSC (?). Kako to kad je u cilju ostvarenja društvenog uticaja zakonodavac predvideo postojanje Umetničkog i Programskog saveta FCS, koji do dana današnjeg nisu izabrani?
Naime, Zakon o kulturi, čije su izmene i dopune stupile na snagu 20. februara 2016. godine, propisuje organe unutrašnje organizacije – Stručni savet, Umetnički savet i Programski savet – o šta se i rukovodstvo ove ustanove i drugostepeni državni organ već tri godine uporno oglušuju. Od kad je Nada Popović Perišić jednostrano ukinula ova tela (16. decembra 2014 – slušajte, molim vas – „zbog veće operativnosti i efikasnosti u radu“!) FCS posluje nezakonito, tj. već pet godina se ponaša kao da nije u državi Srbiji; njegova delatnost nalazi se u raskoraku između zakona i bezakonja. Pitanje se može postaviti i ovako: da li je Filmski centar Srbije uopšte deo pravnog sistema države Srbije ili za njega važi neki drugi sistem? I ko je za to odgovoran? Kao i svuda, za zakonitost odgovara – direktor. Da li je on smenjen što tri godine odbija da primeni Zakon o kulturi ili „zbog odlaska na novo radno mesto“ (kako piše žuta štampa) treba da utvrdi onaj koga članovi 79 i 80 Zakona o kulturi obavezuju da vrši nadzor nad sprovođenjem istog.
Jevtićevo odbijanje da primeni Zakon, naravno, nije slučajno. Da postaje Stručni, Programski i Umetnički savet njegove bahate zloupotrebe, kao i gotovo svakodnevna trgovina uticajem, brzo bi izašle na videlo. A da ne govorimo da bi Jevtićeva arbitrarna ideološka mantra, po kojoj je film Teret „originalno, hrabro i važno umetničko delo“ (jer i „srpski zločini takođe mogu da budu nacionalna tema“), bila suočena s drugačijim mišljenjima. Da su postojala ovakva tela, teško bi se Teret finansirao iz džepa srpskog poreskog obveznika i išao u Kan da se tamo suočava sa srpskim zločinima nad nevinim Šiptarima. Našao bi se neko ko bi rekao čekajte, šta radite bre?

Korak od sedam milja

Jevtićeva drugosrbijanska ideološka matrica, nažalost, još motiviše dominantu srpskog filma, o čemu svedoči i recentni slučaj filmskog autora Borisa Malagurskog. Ovaj autor prijavio se u junu 2019. na Konkurs FCS sa projektom Težina lanaca 3, „dokumentarnim filmom koji će analizirati štetnost NATO bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom i zagađenje naše sredine, te ponuditi rešenja za sistemske probleme u Srbiji“ i bio glatko odbijen, sa lakonskim (i skandaloznim) obrazloženjem! „Bio sam užasnut razlozima za odbijanje mog projekta. Filmski centar je naveo da je sporno to što je filmu ’težište na naučnoistraživačkom postupku’, a ja mogu samo da im postavim pitanje – ako se dokumentarni film ne bavi dokazivim činjenicama i istraživačkim radom, da li je to uopšte dokumentarni film?“, kaže Malagurski i dodaje da „to nije jedini razlog za odbijanje projekta – Filmskom centru je smetalo i ’što je film isuviše društveno angažovan’“(!). Ovakve gluposti inače su redovna pojava u saopštenjima potpuno netransparentnih i „dobro skrivenih“ Jevtićevih „komisija“. Njih odavno niko ne zarezuje i ne čita, jer su tu samo da ispune formalnost, sve do pre neki dan, kada se dogodio – neočekivani obrt.
Ministarstvo kulture je 20. juna 2019. usvojilo žalbu Malagurskog, poništilo konkurs i vratilo ga Filmskom centru na ponovno odlučivanje! U obrazloženju Ministarstvo je konstatovalo da je pri donošenju odluke o sufinansiranju proizvodnje domaćih dugometražnih dokumentarnih filmova po konkursu FCS od 19. februara 2019. Upravni odbor Filmskog centra Srbije povredio Zakon o upravnom postupku, zato što obrazloženja nisu adekvatna. U obrazloženju UO FCS ne vide se jasan pravni osnov i razlozi za odluku, što predstavlja povredu pravila postupka, te je odluka poništena (kurziv autora). Ovo je korak od sedam milja u dosadašnjoj praksi i prvi put da ministar odlučuje da primeni članove 79 i 80 Zakona o kulturi, koji su mu i dosad stajali na raspolaganju, između ostalog i povodom redovnih „neadekvatnih obrazloženja“ FCS u sprovođenju naopake i nesavesne Jevtićeve politike. Ali ne lezi vraže; tek ovde počinje igranka.
Pre odlaska iz FCS Jevtić je zalepio šamar Ministarstvu, koje ga je dosad štitilo i mazilo: navodno je ponovio postupak i potvrdio iste odluke kao ranije, tj. ponovo odbio Malagurskog. Zatim je nastupila sezona odmora i zasada nemamo informacija u kojoj je fazi ovaj slučaj. Tim povodom Malagurski se ponovo obratio javnosti: „Jasno da je FCS spreman da krši zakone i uredbe Republike Srbije samo da bi odbio projekte koji, iako imaju umetničku vrednost, nisu u skladu sa njihovim ideološkim pogledom na svet.“ Pri tome je dodao i nešto drugo, što ponovo otvara Pandorinu kutiju Jevtićevih marifetluka. „Mnogi građani Srbije su šokirani saznanjem da je FCS najviše sredstava dao filmovima u Hrvatskoj i Sloveniji (čak 8,7 miliona slovenačkom režiseru – iz budžeta Republike Srbije), a za film Težina lanaca 3, dokumentarac o srpskom stradanju od 1999. godine do danas – ni dinar!“

„Muljanje“ bez granica?

Ovo što kaže Malagurski tačno je, a kad se pažljivije pogleda, stvari stoje još mnogo gore. Praksa tzv. „manjinskih koprodukcija“, koju je uveo i razradio Jevtić u bratskoj saradnji s Hrvatima i Slovencima, nema nikakvog političkog ni ekonomskog rezona. Ta praksa godišnje odliva ogroman deo srpskih sredstava za proizvodnju hrvatskih, slovenačkih, severnomakedonskih, bosansko-hercegovačkih i inih filmova: bez ikakvog razloga, sredstvima srpskih poreskih obveznika snimaju se razni filmovi u regionu i šire. Samo u ovoj godini Jevtić daje Hrvatima više od 140.000 evra, Slovencima 73.000, BiH 34.000, Severnomakedoncma 55.000, što sa ulaganjima u Rumune (69.000), Severnoafrikance (15.000) i neke još neidentifikovane korisnike sa raznih meridijana iznosi 467.382 evra ili circa 55.000.000 srpskih narodnih para samo u jednoj godini! Davanje ozbiljno i po svemu sudeći nepovratno, kakvi su bili i prošlogodišnji pokloni Barbari Vekarić, Bobu Jelčiću, Predragu Ličini i drugim hrvatskim rediteljima-početnicima, čime se Jevtić proslavio u Zagrebu i drugde. Kamo sreće da je taj novac uložen u domaće autore kakav je, recimo, vodeći srpski doajen filmske i televizijske režije Đorđe Kadijević, nosilac najviših domaćih i stranih nagrada, koji i dalje strpljivo čeka pred vratima FCS-a. Za tih 55 miliona moglo se snimiti najmanje još tri dugometražna igrana filma. Ovako, otpisali smo ih, a nismo zauzvrat dobili ništa. Takva praksa „manjinskih koprodukcija“ mora se temeljno preispitati već i zbog toga što otvara potpuno zaštićeni El Dorado za pranje novca i „muljanje“ bez granica.

U sledećem broju: Deca Kozare, Jasenovac i Filmski centar Srbije