Hrvatska sve više liči na Jugoslaviju koju je Ante Marković dokrajčio svojom reformom

Petar Jasak za hrvatski sajt „Logično“

Poskupljenje na benzinskim stanicama, porez na sokove i masnu hranu, veće cene za cigarete i alkohol, porez na nekretnine… lista je sve duža, a kriza okrutnija. Na drugoj strani svi žele veće plate i izjednačavanje sa Švajcarskom, kao da je to pitanje želje, a ne teškog i dugotrajnog rada. Gde je problem?

Piše PETAR JASAK

Sećam se, imao sam tek 19 godina. Gledam Antu Markovića na televiziji kako samouvereno predstavlja svoju reformu. Cilj je bio jasan: tranzicija ka tržišnoj ekonomiji, liberalizacija i privatizacija.
Otac mi pokazuje svoju platu prosvetnog radnika, koja je gotovo preko noći porasla s 500 nemačkih maraka, na skoro 2.000 maraka (nominalno 1.000 evra, a u praksi znatno više). Svi hvale Markovića koji je stvorio konvertibilni i jak dinar – roditelji, susedi, prijatelji i stranci. Postali smo „svetska sila“, daleko ispred Poljske, Mađarske i tada Čehoslovačke. Ante Marković je za većinu naroda postao Bog. Priznajem, meni je takođe bio „drag“.
Ne želim lagati. Sećam se Markovića, ali nikako detalja njegove reforme o kojoj pišem. Reforma i ekonomija me tada nisu interesovale, niti sam šta razumeo. Bilo mi je dobro kao i svima. Kao mladi „preduzetnik bez preduzeća“ koji se bavio računarima i elektronikom 80-ih godina, zarađivao sam dva puta više nego moj otac. Tada je to za mene bilo normalno. S današnjeg gledišta, radilo se o kompletnom ludilu.

Kako je Ante Marković dokrajčio jugoslovensku privredu

Tek nakon desetak i više godina sam shvatio ko je bio Ante Marković i o kakvoj se reformi radilo. Danas više nema sumnje: Ante Marković je bio neoliberalni globalista i svojom je reformom uništio sve što se dalo uništiti.
Identičnu situaciju danas imamo i u Hrvatskoj. Aktuelne privredne reforme i potezi odgovornih vode Hrvatsku direktno u provaliju. Kao što je Ante Marković šetao po svetu tražeći odgovore, danas neki drugi „Markovići“ traže odgovore izvan svoje akademske zajednice.

Na temelju čega izlažem slične tvrdnje?

Pogledate li stare vesti iz perioda Ante Markovića, shvatićete da su njime svi bili oduševljeni. Konstruktivne kritike Markovićeve reforme su izostale. Svi su pisali o 60.000 novih preduzeća, ali niko nije analizirao strukturu istih i objasnio da se radilo o trgovačkim preduzećima usmerenim na uvoz stranih roba.
Naglo i veštačko povećanje kupovne moći, strane proizvode je učinilo vrlo pristupačnim. Svi su kupovali i konzumirali, a retki su znali da za tako nešto nema nikakvog pokrića. Ni u izvozu, ni u povećanju produktivnosti postojećih radnika i preduzeća. Jedino pokriće su bila zaduženja i rasprodaja uništenih preduzeća.
Markovićevom reformom cena rada jugoslovenskog radnika uvećana je za četiri puta, a za isto toliko je uništena i njegova konkurentnost na svetskom tržištu. Onaj ko je „šapnuo“ Anti Markoviću da za jednu nemačku marku treba izdvojiti sedam tadašnjih konvertibilnih dinara, morao je znati šta čini i šta sledi.
Prvo je uništen izvoz. Preduzeća su bačena na kolena, a nakon čega se pristupilo privatizaciji. Dok su jedni kupovali i trošili konvertibilne dinare na televizore, mikrotalasne, automobile i druge strane proizvode, preduzeća su gubila tržište i klizila u propast. Svakim danom su postajala bezvrednija.
Ante Marković je ponavljao, šta su mu zapadnjaci šaputali na uvo: „Sve će biti dobro, samo treba još više liberalizovati tržište.“ Klasični primer doktrine Čikaške škole Miltona Fridmana koja je većom dozom otrova lečila otrovane.

Jugoslavija je bila mikro-Kina koja je radila za Zapad

Danas, kada analiziramo privredu bivše Jugoslavije, nije moguće ne primetiti sličnost s Kinom od pre 30-ak godina. Na mikro nivou, naravno. Jeftina radna snaga i politički stabilna država privukli su zapadna preduzeća koja su u Jugoslaviji stvarala dodatnu vrednost.
Priznali mi to ili ne, Jugoslavija je radila za zapadna preduzeća. Svi narodi bivše Jugoslavije su sposobni i vredni. Svojim radom su, preko Jugoslavije, omogućili zapadnim preduzećima pristup mnogim nesvrstanim zemljama i njihovim tržištima.
Lista stranih brendova koji su proizvodili svoju robu u Jugoslaviji je nepregledna. Izdvojićemo neke od većih: Levi Štraus (Varteks), Li Kuper (Beko), Vrangler (Makedonija), Puma (Borovo), Adidas (Planika), Bos (Kragujevac), Fijat (Zastava), Folksvagen (TAS), Sitroen (Cimos), Pežo (AP Kosovo i Metohija), Mercedes i BMV (Kikinda i Aleksinac)… Lista je nepregledna.
Sigurno niste znali da su zapadnjaci projektovali, a naši radnici odrađivali projekte trećim zemljama. Podela rada je bila perfektno kontrolisana. Govorim o projektima u Iraku, Alžiru i drugim zemljama Afrike i Azije.
Proizvodeći strane proizvode, radnici su se osposobljavali. Bivša država je paralelno pokretala domaću proizvodnju iz koje su se izrodili mnogi proizvodi koji su zadovoljavali domaće tržište, a neretko smo takve proizvode izvozili: Konfekcija (Interplet Brčko), Šipad i Jelovica su radili za Austriju, Helikopter Gazela je rađen po francuskoj licenci, Slovenija je izvozila mnoštvo proizvoda (Slovenijales, Lesnina, Meblo, Elan, Iskra, Gorenje…).
Stvoren je jedan vid autonomije gde nije trebalo mnogo novaca za život u svojoj kući i jedenje svoje hrane. Puna zaposlenost je bila rešenje za sve probleme. Nismo mogli da pijemo koka-kolu, ali ni slovenska kokta nije bila loša. Danas je više volim i pijem nego koka-kolu.

Šta misle stranci koji su poslovali s Jugoslavijom? – Iz prve ruke

Pre nekoliko godina sam razgovarao s prijateljem Žakom Bonšoom u Parizu, koji sada ima blizu 90 godina i još je vitalan gospodin. Žak je bio na vrhu nacionalnog francuskog preduzeća koje je bilo jače nego čitava privreda Jugoslavije. U ono vreme posećivao je Zagreb, Beograd i Skoplje.
Pošto je već u godinama, naši razgovori su uvek otvoreni i interesantni, jer Žak više nema šta da izgubi. Priča bez dlake na jeziku i ne kalkuliše. Više sam od njega naučio o odnosu Zapada i Balkana, nego za pola svog života. Žak je posredovao između Francuske i Jugoslavije kada potonja nije mogla da vraća dugove. Posećivao je naša preduzeća i gledao šta može da kompenzira.
„Petre, nećeš verovati, iz Jugoslavije smo uvozili kućne aparate koji su bili pakovani u sanduke od punog drveta. Bio sam iznenađen. Skuplji je bio drveni sanduk od kvalitetne daske, nego kućni aparati. Nisam ništa razumeo“, objašnjavao mi je Žak jednom prilikom i čudio se tadašnjoj iracionalnosti.
„Imali ste odlične inženjere, pogotovo u Končaru. Iako su vaši inženjeri bili potplaćeni u odnosu na francuske, tamo su razvijali proizvode ravne našim u Francuskoj. Pokušavali smo da shvatimo kako je to moguće jer slično nismo mogli napraviti u zemljama severne Afrike. Često sam posećivao to uspešno preduzeće, kojeg se i danas vrlo dobro sećam“, nastavlja moj prijatelj kojeg ću uskoro posetiti i pokušati da napravim intervju za portal „Logično“.

Naši prostori su propustili dve istorijske prilike

Bivša Jugoslavija je propustila pozitivan privredni talas nakon Drugog svetskog rata, koji nije znala da iskoristi do kraja. Umesto da finalizira kao Kina i stvori preduzeća spremna za izvoz, ona je tipovala na nametnutog Antu Markovića koji je poslužio kao korisni idiot za eutanaziju konkurentnosti.
Ništa bolje nisu učinile ni zemlje Balkana nastale raspadom Jugoslavije. One nisu samo propustile priliku, nego su preskočile period rasta i stvaranja novih preduzeća kao što je to učinila bivša Jugoslavija i juče Kina.
Sve je bilo složeno. Dugovi nisu bili visoki, nakon ratnog šoka svi narodi su bili spremi na žrtvu i rad za bolje sutra. Svima je bilo dosta rata i svi su dobili svoje nacionalne države. Cena rada je bila minimalna u odnosu na Zapad, a porezi su bili najniži u Evropi.
Nažalost, ekonomski stručnjaci, skloni Markovićevoj neoliberalnoj ekonomskoj doktrini, temeljenoj na uvozu jeftine strane robe i uništavanju svega domaćeg, nastavili su gde je Marković stao.
Neko iznova šapuće da moramo biti „veliki“ i trošiti da bismo ekonomski rasli. Za više trošenja treba samo ojačati nacionalne valute ili napraviti internu deflaciju kroz novo zaduživanje.
Prevara je jednostavna. Nemate novaca? Nije bitno. Držite jaku nacionalnu valutu i dižite nove kredite koje ćemo vam mi dati. Imamo za vas sve što poželite i što vam treba: hranu, piće, odeću, voće, povrće, pa čak i haubice koje će vam kupiti prašinu. Nema potrebe da to pravite sami jer se „ne isplati“.

Nije bitna visina plate nego kupovna moć na domaćem tržištu i puna zaposlenost

Jugoslovenski privredni primer je empirijski dokaz o suludoj politici visokih plata koju ne prati privredna realnost.
Izmišljanje novih poreza stvara fiktivne prihode koji fiktivno povećavaju plate i cene na tržištu. Prisustvujemo veštačkom podizanju standarda putem duga. Upravo onako kako je činio Ante Marković svojom reformom.
Sva domaća proizvodnja postaje preskupa zbog konkurencije iz zemalja gde je cena rada višestruko manja, a što profitiraju preduzetnici skloni uberizaciji privrede.
Bez unutrašnjeg tržišta i autonomije, nema prosperiteta. Većina svetskih preduzeća se morala dokazati i usavršiti na domaćem tržištu, a tek onda na stranom. Kvalitet i savršenstvo se stiču radom i trudom, a ne planiranjem i tuđim kapitalom.
Idealan primer je Nemačka, gde oko velikih preduzeća imamo na hiljade malih koja gravitiraju i servisiraju velika preduzeća. Proverimo li istoriju velikih nemačkih preduzeća, odmah ćemo videti da se radi o preduzećima koja su stara i po jedno stoleće. Krenula su u posao kao porodični poduhvat, a ne kao „start ap“.

Hrvatska je žrtva preskupe cene rada koja uništava autonomiju

Sve dok Hrvatska i druge okolne zemlje Balkana nastoje da veštački dižu standard svojih građana, prosperiteta neće biti. Problem svi imaju. Čak i da se spuste cena rada i porezi na minimum, to neće biti dovoljno. Potrebno je stvoriti privrednike i političare patriotskog profila koji nemaju račune, nekretnine i radna mesta u stranim državama iz kojih dolaze „dobronamerni“ saveti koji su dobri samo za one koji ih nude.
Ne, nije istina da pojedinci ne mogu ništa. Upravo je suprotno. Pojedinci menjaju istoriju, kako političku, tako i privrednu. Pozitivno ili negativno, sve kreće od pojedinaca. Mase prate uspešne pojedince.

Zašto žele da unište autonomiju običnog čoveka?

Osoba čija je zavisnost od sistema ograničena ne stvara profit. Ne diže kredite, tj. ne prodaje svoj budući rad kako bi se isplatio kriminalno nametnut javni dug. Selo često hrani članove porodice koji žive u gradu.
Proizvodnjom domaće hrane izbegava se kupovina hrane velikih proizvođača koja nam dolazi iz Brazila, Turske, SAD, Nemačke, Kine…
Domaćini s određenom autonomijom ne kupuju jaja, jer imaju 10-15 kokoški koje slobodno šetaju i svakodnevno nose zdrava jaja.
Autonomno domaćinstvo jednu svinju goji za sebe, a drugu za prodaju. Svinje ne jedu kupovnu hranu nego ono što ostane od ručka i večere – hrane se zdravo. Autonomno domaćinstvo može jesti meso svaki dan, bez odlaska u Konzum i Lidl gde se prodaju suhomesnati proizvodi s aditivima koji nisu previše zdravi.
Za grejanje ne koristi skupe sofisticirane peći kupljene na kredit i uvezene nego obično drvo koje je najbolji obnovljivi izvor energije. Kaloričnost drveta greje i više nego što je potrebno, čime kupovina trostrukih i četvorostrukih plastičnih prozora, koji izazivaju vlagu zbog kondenzacije i nedostataka ventilacije u starim kućama, postaje besmislena.
Ne kupuje vodu, jer u selu ima izvor prečiste vode koja ne košta ništa ili je zajedno sa susedima iskopao arteški bunar.
Sada vam je jasno kome i zašto smeta autonomija. Domaćin radi mnogo više nego radnik u preduzeću. Mnogo je zadovoljniji jer zna za šta radi i za koga.
Uvođenje raznoraznih poreza traži novac koji domaćinstvo nema. Osobu koja mirno i skladno živi, žele poterati u fabriku da radi za 500 evra, što nije dovoljno za normalan život. Imaju i za to rešenje: iznova krediti.

Apsurdne izjave za kraj koje sve potvrđuju

Čitam nedavno hvalisanje jednog proizvođača pesticida u Hrvatskoj kako je nekada seljak hranio četiri člana svoje porodice, a danas hrani 120 osoba. „Stručnjaci“ koji su napisali ovu izjavu, kao i mediji koji su 2017. preneli informaciju da nemački seljak hrani 152 osobe, a srpski samo 18, moraju se zapitati gde se izgubila logika.
Možda je hrvatski i srpski seljak nekada hranio samo četiri člana svoje porodice, međutim kako je moguće da sada hrani 150 osoba, a ne može tim istim radom da prehrani članove porodice koje je nekada hranio bez problema?
Odgovor je jasan, izgubio je autonomiju koju mu drugi perfidno uskraćuju.