Zapis o domaćem kulturnom prostoru

U Treće hiljadugođe smo uterani vukući za sobom lonce i šerpe koje su nam silnici prikačili za rep: sluh nam je zaglušen od neprijatne zveke i zvonjave. Obeshrabreni, zbunjeni, osporeni, ni u sebi, ni izvan sebe ne nalazimo oslonca (…) Utešno je što je priličan broj naših knjiga preveden na velike svetske jezike. Stvorena je tzv. kritička masa. Ako neko, jednog dana, reši da se ozbiljno pozabavi predmetom, imaće gde da potraži štampanu građu

Ovo nije najpogodniji trenutak za razgovor o Srpskom kulturnom prostoru. Gde smo, šta smo, koliki smo? Kako utvrditi širinu i snagu našeg zračenja, kao i razmere, i kvalitet naše ozračenosti svetom sada, kada smo se pokolebali i zaljuljali, izgubivši nekadašnje samopouzdanje, nadu i veru u sebe? U Treće hiljadugođe smo uterani vukući za sobom lonce i šerpe koje su nam silnici prikačili za rep: sluh nam je zaglušen od neprijatne zveke i zvonjave. Obeshrabreni, zbunjeni, osporeni, ni u sebi, ni izvan sebe ne nalazimo oslonca.

Jednosmeran i smislen dvestagodišnji tok društvenog i duhovnog samoizgrađivanja najednom je, pod spoljnim pritiskom, doveden u pitanje; ishodi nadljudskih napora, u dva balkanska i dva svetska rata, potrti su ili se prikazuju kao puste samoobmane, kao osvajačke avanture. Okruženje se narogušilo, svakome smo za nešto krivi. Jezik, dragoceno narodno blago, razvlače nam kao crkotinu, svaki bi zaselak da ga preimenuje po lokalnoj meri i ukusu. Stisnuti smo, prostor nam se sveo na dah, na polustvarna sećanja. Za globalističku ideologiju samo postojanje malih naroda je besmislena prepreka i smetnja, a negovanje posebnosti štetna navika iz prošlosti, s kojom valja zauvek raskrstiti.

Takav, negatorski odnos prema prošlosti i njenim zaveštanjima usvaja i deo nacionalne elite, uveren da se oslobađa mitova i štetnih zabluda. Eto kako se duhovni prostor zajednice svodi na tekući trenutak i mesto prebivanja, lišen tradicije kao bitne dimenzije kolektivnog postojanja i samorazumevanja. Kritička svest, sama po sebi znak intelektualnog zdravlja i duhovne budnosti, našla se, svesno ili nesvesno, u službi tuđih, samoživih interesa.

Proces rastakanja samosvesti, otvoren pokretanjem antisrpske kampanje krajem prošlog veka, čije delovanje, u promenjenim oblicima, i dalje traje, našao nas je nepripremljene: kao da nismo znali u kakvom svetu živimo, i za šta je taj svet ponekad spreman. Odonda, naš se „prostor“, duhovni i fizički, neprestano sužava i prazni; od nekadašnjeg Pijemonta svi beže kao od kuge. Pritisnuti i zbunjeni, presabiramo se, pripravni na nove poraze i gubitke. Zgrčeni, sebe jedva vidimo, i svoje „zračenje“, kao gorku hranu, unosimo u se.

Granice kulturnog prostora, i inače, nisu vidno i trajno omeđene. U 19. veku središta našeg osvešćivanja bila su raštrkana po balkanskim i srednjoevropskim zemljama, od Pešte do Beča, od Lajpciga do Trsta, od Zagreba do Sarajeva, Cetinja i Novog Sada. Srpska književna zadruga, osnovana 1892, imala je, u početku, 40% članova – pretplatnika izvan granica srpske države. Međuupućenost je građena iz nužnosti borbe za opstanak, za očuvanje imena, jezika i vere. Jedinstvenu sudbinu su, svaki na svoj način, potvrđivali Njegoš i Vuk, Matavulj i Laza Kostić, Kočić i Bora Stanković, Stevan Sremac i Marko Miljanov, Jakov Ignjatović i S. M. Ljubiša, Branko Radičević i Zmaj, da zaveštanje ubrzo preuzmu Isidora i Ćopić, Andrić i Crnjanski, Veljko Petrović i Meša Selimović, Vasko Popa i Skender Kulenović, rečju, Srbi svi i svuda. Jedinstven prostor našeg disanja i pisanja, mišljenja i osećanja, omeđen je knjigama. Tako je bilo, tako je i danas. Trebinje i Zubin Potok su ucrtani u istu nebesku mapu, sa orijentirom prema Severnjači.

Po mestu nastanka, svaka je kultura nacionalna. Po usmerenju i stremljenju, sveljudska i univerzalna. Prenaglašavanje jedne ili druge uloge ograničava joj širenje i umanjuje snagu. Stvaralačka moć pojedinca je plod energije i brojnosti zajednice koja ga je iznedrila. Jedan viši, nedokučivi zakon, ili isto tako nerazumljiv sticaj okolnosti, određuju nam mesto prebivanja i sadržaj poruke koju nosimo. U našem slučaju, obim prostiranja je skroman. Nemamo izbora, moramo ga poštovati i osmišljavati takvog kakav je. I on omogućuje ostvarivanje po zahtevnim, visokim težnjama. Doprinos je vredan i kad se ne procenjuje, iz dana u dan, na svetskoj berzi ponude i potražnje, na planetarnom tržištu roba i usluga… Dejstvujemo ne zarad sveta nego da bismo, u svetu, ovde gde smo, dostigli najbolje sebe. Ovo je samorazumljivo, i lako reći, ali je mnogo teže odoleti zovu konkurentskog nadmetanja i neprimerenog upoređivanja sa jačima i bogatijima.

Nacionalni kulturni prostor je u svakom njegovom graditelju, u predanom radu bez obaziranja na buku i bes, na tržišno odmeravanje, na popodneva zagušena sportom i razonodom. Iz grmena velikoga lavu trudno izić nije, o da, ali su i lavići kadri da se skladno uključe u sveljudski hor. Životni prostor nam određuje zadatke prema svojim potrebama, u dosluhu sa celinom postojanja. U poslednjih dvesta godina pokazali smo volju i razvijen sluh za praćenje onoga što se u svetu stvara, a ponešto smo, u istom duhu, pridodali riznici. Može se reći da zadovoljavamo bolji svetski prosek, a kadikad ga, u ponečem, i nadmašimo. Nismo se istakli velikim izvornim pronalascima: to nije naša mera, ni naša uloga. Dnevnik o Čarnojeviću je, svakako, ubedljivije antiratno delo od inače valjanih romana Anrija Barbisa ili E. M. Remarka. Ne postoji svetski tribunal koji će odmeriti tu vrstu pravde i priznanja. Nemamo razloga za gajenje osećanja niže vrednosti, ali ni potrebe da se odmeravamo sa onima koji su, zasluženo ili ne, trenutno na velikom glasu. Vaga je u nama samima; njene nalaze osećamo kao punoću ostvarenosti, izvan i iznad vladajuće lestvice vrednovanja na koju, ovde kao i u mnogim drugim oblastima, ne možemo uticati.

Kako god bilo, po mestu i društvenom položaju, otvoreniji smo prema svetu od onih koji ga svojom telesnom masom ispunjavaju i zakriljuju: korisnici smo izuzetne spoznajne povlašćenosti: vidimo i ono što silnicima izmiče, što ih uvaljuje u provincijalnu otupelost i prezasićenost. Svi veliki svetski pisci odavno su postali i srpski pisci, ušli u odrednicu našeg kulturnog prostora i duhovnog ambijenta. Treba li jači dokaz za osećanje naše sveljudske pripadnosti? Otvorenost i sposobnost primanja civilizacijskih dostignuća za nas je, još od doba Prosvećenosti, imperativ napredovanja i preduslov samoostvarivanja po najvišim obrascima. Na polju lepe književnosti prožimanje je najvidljivije. Plemenitim prenošenjem svetskim remek-dela kod nas se ne bave samo brojni i veoma daroviti prevodioci, nego i istaknuti pisci, za šta u bogatom svetu nema dobrih protivprimera. Laza Kostić je prevodio Šekspira; u anglo-saksonskom svetu nema pesnika takvog dara i snage, uz to i znalca našeg jezika, koji će se latiti prevođenja Gorskog vijenca. Darovit čovek u svetu ne poklanja sebe tuđinu; potrošačka civilizacija ne trpi tu vrstu rasipništva. Mi oklevamo da se u nju do kraja uključimo. Dante, Šekspir, Gete, Tolstoj, Čehov, Prust i Džojs postali su delatni činioci našeg kulturnog prostora. Zauzvrat, ne može se reći da smo počašćeni primerenom pažnjom. Andrić i Crnjanski su lepo primljeni kod onih koji su našli razloga da ih iščitaju; takvi razlozi, u okeanu novih izdanja, teško se otkrivaju. Devedesetih godina je, u jednom trenutku, probuđeno negativno zanimanje za naše pisce, pa su Njegoš, Andrić i Vasko Popa tumačeni kao zastupnici naših imperijalističkih planova i genocidnih zločina. O tome je profesor Boris Bulatović objavio obimnu, dokumentovanu raspravu.

Utešno je što je priličan broj naših knjiga preveden na velike svetske jezike. Stvorena je tzv. kritička masa. Ako neko, jednog dana, reši da se ozbiljno pozabavi predmetom, imaće gde da potraži štampanu građu.