VASPITNE MERE

Ne prođe dan a da se na kolektivnu adresu označenu imenom jedne zemlje ne uputi govorna ili pisana pošiljka specifičnog sadržaja, tačnije rečeno intonacije strogo usklađene s namerom pošiljaoca da „recipijentu“ utuvi nimalo dobronamerni smisao poruke. Ciljana destinacija je Srbija, a ton ovih iskazanih vrednosnih uputnica je imperativan, poučan, naredbodavan, arogantan, opominjući, sugestibilan… S kolektivnim adresatom Srbija, brojni adresanti rado komuniciraju uz upotrebu rečeničkih formulacija poput: trebalo bi da … morala bi da … neodložno i obavezno da…
Upućuje li ova praksa na zaključak da je Srbija pod patronatom, da je objekat starateljstva? Podređena ili okupirana, te joj se, kao nedorasloj i nesposobnoj da odlučuje o sebi upućuju pedagoške ćuške, sve u ime „očinske brige“ od strane jačih i mudrijih? Odgovore ćemo razabrati u skladu s razumevanjem epohe u kojoj živimo i prema nalozima vlastitog razuma. Na određenija saznanja o prirodi i poreklu manira odomaćenog u paternalističkoj „diplomatskoj“ komunikaciji sa Srbijom upućuje i razmatranje: ko su pošiljaoci naredbodavnih zahteva? Nedoumice naravno nema, jer srpska javnost poklonike kulture govora koji u obraćanju jednoj suverenoj zemlji favorizuje imperativ, lako prepoznaje u zvaničnicima i predstavnicima institucija iz neposrednog geografskog okruženja. Još značajnije, javnost ih uočava u akterima i autoritetima političke elite iz miljea međunarodne zajednice, odnosno iz redova najšireg društveno-političkog, javnog i službenog „fronta“ zemalja Zapada.
Saživljavajući se s rečenim pravilima, Srbija je stekla naviku (navika je druga priroda?) da oćuti, da ne talasa, da se primiri i prilagodi. Kako to u stvarnosti funkcioniše? Rekosmo – ni dana bez ovakvih lekcija, pa je u minuloj sedmici niz paradigmatičnih primera (geo)političke pedagoške vežbanke zaokupljao medijsku pažnju. Najpre, bivši predsednik Slovenije Milan Kučan ceremonijalno je zamahnuo štapom za vaspitne packe: „Srbija će morati da se suoči sa svojom politikom iz 90-ih ako želi u EU.“ Milozvučno „morati“ Kučan izriče u trenutku kada je protiv njega podneta krivična prijava zbog ratnih zločina počinjenih tokom rata u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici 1991. godine. Ljut što se „pre svega, u celini ignorišu istorijski kontekst procesa, koji su bili uzrok za raspad Jugoslavije i za tragedije do kojih su doveli“, Slovenac – kao najlogičniji komentar prilika koje podsećaju i na njegovu odgovornost za tragične događaje – izriče pretnju odmazdom Srbiji.
Potom, iz evropske vavilonske kule, kao eho Kučanove poruke, stiže po smislu i tonalitetu sestrinska izjava: „Srbija treba da se pozdravi sa svojom idejom da će jednog dana postati članica Evropske unije ako ne postane članica NATO-a.“ Zemlji čiji se građani ubedljivom većinom izjašnjavaju protiv pristupanja Alijansi, ovu „prijateljsku“ poruku šalje bugarski evroposlanik iz partije Savez demokratskih snaga (SDS) Aleksandar Jordanov. Dok iz pomenutog EU pravca istovremeno Beogradu stiže i najnovije naređenje „da prizna genocid u Srebrenici“, recimo da bratko Jordanov, koji veruje da zna kako se razgovara sa Srbijom, u svojoj zemlji nije usamljen u stavu da je rezolutno iskazani negativan sud najbolja taktika prema srpskoj državi. Upravo ovih dana i premijer Bugarske Bojko Borisov demonstrirao je naprednu taktiku: povodom naše zemlje čak i sa predstavnicima drugih država razgovara se jezikom bliskim ultimatumu. Od Bojka packu je naime dobio Španac. Premijer Borisov je rekao da bi Hosep Borelj, kao budući šef evropske diplomatije, morao da zastupa stav cele EU i da bez obzira što Španija ne priznaje nezavisnost Kosova, druge države-članice priznaju, pa bi u skladu s tim trebalo da postupa. Ostalo je istorija, a počinje odgovorom Bugarinu srpskog ministra spoljnih poslova: „Da ti kažem, Bojko…“ U domaćim medijima pominjano kao „nediplomatsko“, razmišljanje šefa srpske diplomatije čini se razložnim: „Bojko, da ti kažem jednu stvar, stav EU nije da je Kosovo nezavisna država. Ti, Bojko, ima da poštuješ stav EU, a ne da držiš lekcije Borelju. Šta znači taj bezobrazluk, na šta to liči. Dosta mi je više toga…“
Premda bi ova izjava Ivice Dačića mogla da označi prelomni trenutak (ukoliko je reč o najavi nove prakse otpora stvarnosti u kojoj stoička pomirenost s naredbodavnim govorom stranaca postaje deo novog identiteta nacije), ona istovremeno upućuje na ovdašnju posebnost. Specifičnost srpskog slučaja je naime to što se paternalizam praktikuje spolja, ali ne manje i iznutra. Ovo drugo prepoznajemo u oštrom ukoru Dačiću koji svojim inače argumentovanim govorom i ukazivanjem na grešku Borisova, navodno, „vodi Srbiju u izolaciju“! Domaći eksperti brižno ukazuju da „sam način obraćanja i ton srpskog šefa diplomatije apsolutno ne priliči svetu državne politike i ta vrsta diskursa mora da nestane iz javnog govora“. Znači li to da je u redu „vrsta diskursa“ koji recimo praktikuju Kučan, Borisov, Jordanov i svi ostali Jordanovi koji Srbiju saleću nečuveno nepristojnim obraćanjem? Dakako da poređenje nije odgovarajuće, ali bi bilo zanimljivo čuti komentar ovih znalaca povodom činjenice da su Priština i Tirana potpisale sporazum o zajedničkoj spoljnoj politici, a da „civilizovani svet“ strogih diplomatskih manira koji bi Srbiju trebalo da kazni izolacijom, nije ni trepnuo na ovu bahatu, besmislenu koliko i opasnu, najavu albansko-šiptarskog zajedništva!
Da li je situacioni praosnov prakse uspostavljanja sistema političkog i društvenog paternalizma nad Srbijom nedavno razumljivo objasnio upravo Dačić, rekavši da EU, odnosno Zapad „priprema teren da se izvrši totalni pritisak na Srbiju, i da će na sve moguće i nemoguće načine pokušati da nas slome, da nam oslabe poziciju kako bi srpska strana izgubila sve, a Priština sve dobila“?
Sklonost tabloida da stvarnost pojasne vokabularom groteske (u ovom slučaju ne i neumesno upotrebljenim) iznedrila je rezime pomenute ministrove inače poduže argumentacije: „Evropska unija je diplomatskim kanalima poslala spisak uslova koji se moraju ispuniti za članstvo u ovom savezu, a ti uslovi su: odricanje od Kosova, Republike Srpske, od Rusije, od spornog graničnog prelaza prema Hrvatskoj…“
Sa Srbijom se ne može tako razgovarati, poručuje sve češće njen predsednik. Zbog čega on, ali i ovdašnja politička klasa, ne istrajava u pomenutom rezolutnom, čini se iskrenom, stavu? Da li – u klopci vlastitih fascinacija Zapadom i „EU integracijama“ – Srbija olako žrtvuje deo svoje samosvesti i samopoštovanja?
Građani Srbije o ovim činjenicama nemaju iluzija. Prema nedavno objavljenom istraživanju nemačke fondacije Fridrih Ebert, „u poređenju s Nemcima, Francuzima, Poljacima, Letoncima, Rusima i Ukrajincima, građani Srbije su najmanje zadovoljni statusom svoje zemlje u svetu. Čak 85 odsto naših sugrađana smatra da Srbija nema poziciju koju zaslužuje, a po osećaju potcenjenosti najbliži su nam Ukrajinci, njih 74 odsto isto misli za svoju zemlju“.
Veruju li Srbi da je naredbodavno obraćanje – kao paradigma problematičnog statusa njihove zemlje – uslovljeno moralnom, političkom i uopšte civilizacijskom superiornošću onih koji Srbiji ispostavljaju listu beskonačnih moranja? Kladimo se da bi zdušno dati odgovor na ovo pitanje procentom nadmašio pomenutih 85 odsto!