Početak ere Evroazije

ŠANGAJSKA ORGANIZACIJA ZA BUDUĆNOST

Era Velike Evroazije više nije daleka i neodređena budućnost. Ona je praktično već počela. Sjedinjene Države, dojučerašnji predvodnik „liberalnog Zapada“, primorane su na povlačenje; uzdižu se, konsoliduju i jačaju evroazijske sile, „Istok“. Liberalna epoha je završena, a njegove vrednosti „prevaziđene“, što je konstatovao i ruski predsednik Vladimir Putin

Tokom juna u Biškeku, u Kirgiziji, održan je sastanak predstavnika zemalja Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), na kome su učestvovali lideri Rusije, Kine, Indije, Irana, Belorusije, Uzbekistana, Pakistana, Kazahstana, Tadžikistana, Avganistana, Kirgizije i Mongolije. Ovaj skup je verovatno značajniji i dalekosežniji politički događaj nego samit G20, održan praktično u isto vreme u Osaki. Šangajska organizacija, koja je nikla iz Šangajske petorke, osnovane još 1996. godine, postaje sve značajnija politička, ekonomska i bezbednosna organizacija na karti sveta. Ako pogledamo mapu Evroazije, ŠOS danas uključuje evroazijski Hartlend („Srce zemlje“ – teritoriju nekadašnjeg Ruskog carstva, potom SSSR-a) i gotovo sve zemlje „unutrašnjeg polumeseca“. Teoriju Hartlenda razvio je britanski profesor i političar Helford Džon Makinder početkom XX veka. On je autor slavne maksime: „Ko kontroliše Hartlend, taj vlada Svetskim ostrvom (Evroazijom). A ko kontroliše Svetsko ostrvo, taj vlada svetom.“

Era Evroazije je već počela

Nasuprot ovoj kontinentalnoj masi, sačinjenoj od „srca“ i „polumeseca“, prema Makinderu, prostire se spoljašnja oblast, „svetska periferija“, koja obuhvata Britaniju, Okeaniju, Australiju, Japan i obe Amerike. Izuzmemo li Okeaniju i Japan, to je pravi, „ostrvski“ Zapad: pol talasokratije, Mora. Makinder je istoriju sveta shvatao kao nepomirljivu borbu pomorskih i kontinentalnih sila. Simbolički, to je borba Behemota, kopnene životinje, sa Levijatanom, morskom nemani: Levijatan pokušava da uguši Behemota, Behemot nastoji da čudovište baci nazad, u morske dubine. Istorija je mnogo puta potvrdila osnovanost ove ideje o temeljnom antagonizmu Kopna i Mora. Ovaj mislilac je predvideo i kraj „kolumbovske epohe“ svetske istorije: kraj razdoblja prevlasti pomorskih i trgovačkih sila nad kontinentalnim, koji će neminovno nastupiti kao posledica razvoja transkontinentalnih komunikacija. Početkom prošlog veka u Ruskoj imperiji građena je Transsibirska železnica. Danas Evroaziju prekriva sve gušća i moćnija mreža koridora „Novog puta svile“, a kontinent se postepeno pretvara u vojno neosvojivu tvrđavu.
Era Velike Evroazije više nije daleka i neodređena budućnost. Ona je praktično već počela. Sjedinjene Države, dojučerašnji predvodnik „liberalnog Zapada“, primorane su na povlačenje; uzdižu se, konsoliduju i jačaju evroazijske sile, „Istok“. Liberalna epoha je završena, a njegove vrednosti „prevaziđene“, što je konstatovao i ruski predsednik Putin. On je ovaj stav izneo čak tri puta: dva puta u junu, na Peterburškom ekonomskom forumu i u intervjuu Fajnenšel tajmsu, da bi ga ponovio u Osaki. Predsednik Tramp se složio s njim. Na Zapadu se zbog toga produbljava raskol između EU i SAD. U stvari, kako konstatuje Slavoljub Lekić, u tekstu o „sukobu elita“ i „varvarizaciji Evrope“: „između Atlantika i Pacifika vri“.

[restrict]

Vetrovi promena u Evroaziji

Ovi „trendovi“ su već neko vreme nezaustavljivi. SAD bi u dogledno vreme mogle sasvim da napuste Evroaziju. Očigledno, ne svojom voljom. Promene u Evroaziji su epohalne, i nisu nastupile preko noći, već su strpljivo pripremane decenijama. Samo nekolicina lucidnih mislilaca i oštroumnih posmatrača tokom XX stoleća uspela je da nasluti logiku budućih događaja i približavanje ovog preokreta, koji će imati krucijalni značaj za budućnost sveta. Sada je to već sasvim opipljiva realnost, u koju više nije dozvoljeno sumnjati, iako je pred njom još moguće zatvarati oči. Realnost možemo ignorisati, ali isključivo na svoju štetu.
U Evroaziji se korak po korak stvara nova bezbednosna i politička struktura, koja svuda smenjuje ostatke starih zapadnih kolonijalnih modela. ŠOS je samo embrion te buduće strukture. Kako primećuje ruski publicista Andrej Fefelov: „Na naše oči se ubrzano stvara novi evroazijski poredak, gradi se politički kostur Velikog kontinentalnog saveza u koji će u budućnosti neizbežno ući Nemačka, Turska i druge zemlje Zapadne i Istočne Evrope“. Ući će, naravno, i Ukrajina, i to nije stvar neodređene i „daleke budućnosti“. Ući će i čitav niz zemalja koje su još prividno pod čvrstom kontrolom atlantista, kao neodvojivi deo dosadašnje „bezbednosne arhitekture“ koju je Zapad stvarao tokom prethodnih decenija, naročito posle pada Berlinskog zida i sloma Istočnog, komunističkog bloka. „Vetrovi promena“ ne duvaju samo u Aziji, na širokom prostoru od Kine i ruskog Dalekog istoka, sve do Srednje Azije i Bliskog istoka; ako ne danas, oni će se osetiti već sutra na istoku i na zapadu Evrope. Atlantistički „novi svetski poredak“ je sada i zvanično mrtav. Srušen je i „međunarodni liberalni poredak“; njega je smenilo stanje u kome više ne važe nikakva pravila. Međunarodno pravo i Ujedinjene nacije su, privremeno ili možda zauvek, stavljeni van snage. Tek treba videti da li će oživeti u budućnosti. To političku realnost čini nepredvidljivom i opasnom. O tome je na samitu takođe govorio predsednik Putin: „Naše zemlje (unutar ŠOS-a) opredeljene su za očuvanje sistema međudržavnih odnosa, čije se jezgro nalazi u Povelji UN i vladavini prava. Mi podržavamo važne principe međudržavnih odnosa kao što su poštovanje suvereniteta i nemešanje u unutrašnje stvari drugih država.“

Novi trougao moćnih

U takvim okolnostima održan je poslednji samit ŠOS-a. Uzgred, zvanični jezici ove bezbednosne strukture su ruski i kineski, a ne engleski. Skup je protekao u znaku „uzajamnog poštovanja“ i „uzajamne koristi“ zemalja koje se veoma razlikuju među sobom, i u duhu uvažavanja različitih tradicija i kultura. ŠOS se ne zasniva na principu diktata. Ostaće upamćeno i da je na njemu indijski premijer Narendra Modi inicirao održavanje posebnog sastanka s predsednicima Rusije i Kine u okviru Samita G20 u Osaki. Nije poznato šta se zaista odvijalo na ovom sastanku, „iza zatvorenih vrata“. Lideri ove tri zemlje, tvrdi analitičar Pepe Eskobar, sastali se u strogoj tajnosti: „I nije bilo nikakvog curenja informacija.“ Ali već i činjenica da je indijski premijer inicirao ovaj sastanak, u trenutku kad Indija trpi udarce Amerike, suočena sa sličnim problemima kao i Rusija i Kina, dovoljno govori sama za sebe.
U stvari, „Nju Delhi tvrdi da je Modi preuzeo inicijativu za sastanak u Osaki, a to baš i nije sasvim tačno. Osaka je kulminacija dugog procesa koji su vodili Si i Putin kako bi ’namamili’ Modija u trilateralnu evroazijsku integrativnu mapu puta, dogovorenu na njihovom pređašnjem susretu prošlog meseca na samitu ŠOS-a u Biškeku“ (P. Eskobar). Sada se „trojka“ – Rusija–Kina–Indija (RIK) – „u potpunosti vraća na scenu“; naredni sastanak je zakazan za septembar, na Istočnom ekonomskom forumu u Vladivostoku. Prema izjavi predsednika Putina, RIK ima za prevashodni cilj „konfigurisanje nedeljive bezbednosne arhitekture za Evroaziju“. RIK možda nije antiamerički usmeren, ali smisao ove saradnje je da spreči svako buduće narušavanje bezbednosti u Evroaziji, a do takvog narušavanja je, u prošlosti kao i danas, dolazilo isključivo od strane SAD.
Indija se danas nalazi na istorijskoj prekretnici. Mnogo toga u Evroaziji zavisi od premijera Modija koji je, za mnoge neočekivano, ponovo ubedljivo trijumfovao na izborima. On nije nimalo omiljena ličnost u zapadnim medijima, koji ga optužuju za populizam i ekstremni nacionalizam: navodno, „od velikih svetskih demokratija koje su pale na populizam, Indija je bila prva“. U stvarnosti, Modi je još 2012. obećao ekonomski prosperitet za sve Indijce, pa i najsiromašnije, i bezbednost Indije. Drugim rečima, on želi da Indiju pretvori u respektabilnu i suverenu svetsku silu. Da bi u tome uspeo, mora da obezbedi mesto Indiji u novoj geopolitičkoj realnosti na kontinentu i osujeti sve pokušaje Zapada, pre svih Sjedinjenih Država, da ograniče indijski suverenitet. A to je moguće jedino u okvirima novog trougla moćnih – takozvanog RIK-a.

Ko stvara i projektuje haos?

Što se tiče Irana, kineski predsednik se na samitu u Biškeku sreo s iranskim predsednikom, najavljujući dalje „jačanje saradnje“ između dve zemlje. Saradnju s Iranom u čitavom nizu oblasti, ne obazirući se na američke diktate, produbljuje i Rusija. Zapravo, ne postoji sfera u kojoj Rusija i Iran ne sarađuju, izjavio je nedavno iranski predsednik Rohani. Amerika nije uspela da izoluje Teheran. I u vreme „maksimalnog pritiska“ od strane SAD, Iran može da računa na čvrstu podršku Rusije, Kine i ostalih članica Šangajske organizacije. A to znači da će Iran odoleti američkim sankcijama i nastaviti da prodaje svoju naftu.
Uopšte, članice ove organizacije intenzivno rade na produbljivanju privredne saradnje, kojoj sve snažnije impulse daje kineska inicijativa „Pojas i put“. Ta saradnja će se ubuduće odvijati u nacionalnim valutama, bez dolara. Procesi dedolarizacije su uveliko u toku i oni će se bez sumnje ubrzavati, sve do zalaska ili konačnog nestanka dolara kao svetske valute. Uostalom, „postoje udruženi napori“, konstatuje Pepe Eskobar, „da se sve više zaobilazi SVIFT korišćenjem ruskog Sistema za prenos finansijskih poruka (SPFS) i kineskog prekograničnog Sistema međubankarskih plaćanja (CIPS). Pre ili kasnije, dvojac Rusija–Kina će podstaći Indiju da im se pridruži. Moskva ima izuzetne bilateralne odnose i s Pekingom i sa Nju Delhijem, a takođe odlučno igra ulogu privilegovanog kurira“.
Naravno, Moskva nije samo „privilegovani kurir“, ona je, zajedno s Kinom, zaslužna za strateške modele pomoću kojih se, postepeno ali nezaustavljivo, Zapad potiskuje s evroazijskog kontinenta. Nasuprot kinesko-ruskom pozitivnom uticaju, uloga SAD je da sada u Evroaziji svuda stvara i projektuje haos. „Pošto su kroz svu svoju istoriju koristili tehnologije kontrolisanog haosa, oni su svakako sposobni da stvore nekontrolisani haos“ (A. Fefelov). Uloga ŠOS-a kao bezbednosne strukture je da takav haos spreči.

„Vreme okupacije Evrope se završava“

Kako je demonstrirano na samitu ŠOS-a u Biškeku, zemlje članice nameravaju da prodube i saradnju u informacionoj i medijskoj sferi. Na samitu su započeli pregovori o stvaranju zajedničkog medijskog prostora. Bitka za Evroaziju vodi se i vodiće se, pre svega, u glavama i dušama ljudi. Tesna saradnja u informacionoj oblasti je, kako podvlači Fefelov, ne samo neobično važna već upravo „ključna tačka“: „Početak suverene informacione politike, razrada njenog tehničkog i ideološkog obezbeđenja, stvar je izuzetno važna i urgentna. Ostaviti bez napajanja globalne anglosaksonske medije, iščupati kobri otrovni zub, to je pitanje bezbednosti i pitanje budućnosti.“ Sve u svemu: dok se SAD povlače sa kontinenta, Kina ne samo što gradi i modernizuje čitavu Evroaziju kroz niz velikih i malih infrastrukturnih projekata (magistrala, aerodroma, luka, pruga, naftovoda, gasovoda i dalekovoda) već i preko luke Pirej u Grčkoj snažno, sada geoekonomski a sutra bez sumnje i politički, ulazi u Evropu.
Kakav je zaključak moguće izvesti iz svega toga? „Vreme okupacije Evrope se završava“, tvrdi Fefelov. Amerikanci i Britanci danas pakuju svoje kofere, a već sutra će ovde „zatvarati svoje baze, povlačiti svoje kontingente, evakuisati agente uticaja s porodicama…“ To je jednostavno neizbežno, jer je Kina sve svoje ogromne potencijale stavila u funkciju modernizacije i privrednog preobražaja kontinenta, a Rusija je, „sa svojim fantastičnim oružjima“, zadužena za odbranu i bezbednost Evroazije: „Dok Kina, kao ogromna svilena buba, opliće svojim nitima svu površinu zemlje, Rusija kuje neprobojni raketni štit Evroazije, stvara fantastične tipove oružja i pretvara Svetsko ostrvo u nepovredivu oklopnjaču, sposobnu da odbije svaki atak na mir i slobodu kontinenta.“
Ne prolaze samo Zapad i SAD kroz svoju „perestrojku“. Paralelno s tim, preobražava se čitav svet, i gradi se novi evroazijski i svetski poredak, u kome će svaki akter, svaka država i sila, ponekad mukotrpno, morati da traži svoje mesto.

[/restrict]