Dr Ivica Todorović: “Srpska ideja” jasno je suprotstavljena ideji savremenog globalizma (2. deo)

Zašto mediji nameću model ponašanja koji vodi ka uništenju? Narod koji se ne trudi da u potpunosti živi u skladu sa učenjem svojih duhovnih otaca dolazi u opasnost da bude samo karikatura ovih ideja, uključujući tu i ideju Kosovskog zaveta

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

U nastavku razgovora za „Pečat“, dr Ivica Todorović govori o pokušajima brisanja srpskog nacionalnog identiteta, o odnosu Srba prema Kosovu i Metohiji i „preokretu koji je Srbe svih uzrasta pokrenuo da svoje želje sve više usmeravaju ka Kosovu, odnosno – da sve više žele da borave tamo gde se nalaze najveće svetinje njihovog naroda“ uprkos atmosferi terora i linča kojoj su neretko izloženi…

Šta, po vašem mišljenju, ovaj „iracionalizam“ znači? Kuda su se svi ti poklonici suštinski zaputili?

Sve je to, naravno, izraz i sastavni deo Kosovskog zaveta, potvrda njegovog neprekidnog trajanja i životnosti, u smislu jednog od najautentičnijih izraza narodnog postojanja. I narodna epika pesama kosovskog ciklusa jasno definiše etos akcije po uzoru na herojski podvig cara/kneza Lazara, koji je stradao opredeljujući se za carstvo nebesko, u odbrani hrišćanskih vrednosti i otadžbine, na svoj način sledeći primer Isusa Hrista. Ovaj egzistencijalni model je, uostalom, i osvedočen kroz istoriju kao jedno od glavnih uporišta srpske tradicije i kulturnog koda. Tako i Sveti vladika Nikolaj Velimirović definiše srpstvo kao izvesnu vrstu istorijske i duhovne misije čiji je cilj približavanje svetskih naroda Bogu neprestanim istorijskim svedočenjem Hristovog puta i jevanđeoske poruke. Vladika Nikolaj će, kao što uviđa Đorđe Janić, u svojim delima „doći do vizije o Srpskom narodu kao Božjem narodu“, a „Novi Izrailj, u svojoj realnosti će se ostvariti pred njegovim očima“. Upravo u ovom smislu, odlazak na Kosovo je tradicijskim značenjskim kodovima osmišljen kao središnje inicijacijsko pokloništvo, odlazak u srce Svete zemlje, čime se istovremeno ostvaruje i sakralizacija celokupnog, kako individualnog tako i kolektivnog življenja.
[restrict]

Od pojedinca do kolektiva bez Kosova se ne može. Šta pokazuju istraživanja naših naučnika, od istoričara do etnologa, o kolektivnom etosu nastalom iz zavetnog logosa?

Na kolektivnom planu, osmišljavanje nacionalnog identiteta ostvaruje se kroz oslobađanje Kosova, tako da je Kosovo istovremeno i simbol kolektivne inicijacije kroz koju je prolazila većina srpskih generacija, od bitke 1389, preko seobe 1690. godine, pa zatim balkanskih oslobodilačkih ratova i Prvog svetskog rata, sve do savremenih zbivanja. Pored ostalog, u tradiciji srpskih plemena iz Crne Gore i odgovarajuće kulturne zone – simbolika Kosova je projektovana na celokupni život i kulturu. Recimo, i delovi narodne nošnje su neposredno značenjski povezani sa simbolikom Kosova, a u pojedinim oblastima preovlađujuća crna boja predstavljala je ništa drugo do žaljenje zbog njegovog pada, koji je označio propast Srpskog carstva i početak robovanja pod Turcima. Primera radi, na crnogorskoj muškoj kapi, kao srpskom nacionalnom obeležju – što jasno ističe poznati etnolog, akademik Petar Vlahović – „crna deravija znači korotu za srpskom propašću na Kosovu“. Celokupna srpska tradicija, uostalom, prožeta je idejom oslobađanja i povratka Kosova, slično kao što je i danas celokupna srpska javnost određena dešavanjima vezanim za novu okupaciju Kosova i njegovu sudbinu – koja je i opštesvetskog značaja, što takođe nikada ne treba zaboraviti. U svakom slučaju, Kosovski zavet kao – slobodno se može reći – idealtipski izraz ključnih, inicijacijski osmišljenih manifestovanja narodnih stremljenja tokom celokupne srpske istorije, na izvestan paradoksalni način takođe je danas ponovo oživotvoren i prisutan. Dakle, odgovor na vaše pitanje bi ukratko mogao da glasi: Kosovski zavet je, uprkos svemu, i danas i te kako živ za svakoga ko želi to da vidi, isto kao što je još uvek živ kolektivni duh srpskog naroda. Drugo pitanje je – da li se zavetnost primenjuje kao deo svakodnevne egzistencije, kroz svedočenje hrišćanskog i porodičnog načina života, uz pridržavanje načela življenja kojih su se držali nekadašnji Srbi i Srpkinje, kao i – zašto mediji nameću model ponašanja koji vodi ka uništenju? Narod koji se ne trudi da u potpunosti živi u skladu sa učenjem svojih duhovnih otaca – bez obzira na hrabrost pojedinaca i uprkos kulturnom, ekonomskom i mrežnom ratu koji se protiv njega vodi – dolazi u opasnost da bude samo karikatura ovih ideja, uključujući tu i ideju Kosovskog zaveta.

Opet se vraćamo temi misije Srba na Balkanu, ali i u svetu. Ako takva misija zaista postoji, šta je njen smisao?

Kao što je već naglašeno, Kosovski zavet, shvaćen kao idejni sistem, takođe je neposredni izraz – a ujedno i najpoznatiji istorijski zasnovani pratilac i uokviritelj – drevnog kompleksa koji stavlja naglasak na jedinstveni značaj srpske misije. Navedena kolektivna matrica definisana je u smislu središnjeg srpskog mita/zaveta, sa tačno određenim pravilima, tj. paradigmom ponašanja na kolektivnom nivou. Naime, savršeni i izabrani narod može se „ponašati“ samo u skladu s vrhunskim i neprevazidljivim uzorom koji predstavlja Isus Hristos – Bogočovek. Na ovaj način, najsažetije rečeno – blisko formulacijama Svetog vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog, kao i više drugih reprezentativnih sadržaja sličnog tipa – Srbi kao Bogonarod iskupljuju čitavo čovečanstvo i njegove grehe, u cilju prerastanja u Bogočovečanstvo, odnosno u savršenu ljudsku zajednicu, kao krajnji cilj svetske istorije. Ova kulturna, istorijsko-misionarska matrica je u srpskoj tradiciji definisana kao oživotvoreni novozavetni hrišćanski idejni kompleks, odnosno kao neprestano potvrđivanje ideje Bogočovečanstva i bogočovečanskih vrednosti, onako kako su definisani ekskluzivnim kodovima pravoslavno-hrišćanske tradicije i civilizacije. Time je srpska ideja, kao specifični vid univerzalizma, jasno suprotstavljena ideji savremenog mondijalizma/globalizma sa odgovarajućim futurističkim scenarijima. Razmatrani zavet – tj. centralni mit, pojmljen kao sveta istina – u svim istorijskim razdobljima se ponovo osavremenjuje i obnavlja, predstavljajući semantičku konstantu koja definiše odnos svakog pojedinca spram najviših vrednosti i vrhovnih stremljenja srpske tradicije. Ovo je istovremeno i prostor mogućnosti jednog od najznačajnijih samoodređenja pojedinca u odnosu na kvalitet celokupne egzistencije, u kontekstu modusa određenih (srpskom) tradicijom. Prema tome, svako se i danas, kao i ranije, (samo)određuje u odnosu na neposrednu, svakodnevno-egzistencijalnu i opšteistorijsku realnost „rešavanja kosovskog pitanja/problema“ – čime se i njegovo postojanje na odgovarajući način vrednuje od strane kodeksa definisanih tradicijskim okvirima i načelima.

Koliko smo uspeli da se vratimo svom prećutanom i zapretanom identitetu, posle svih pokušaja da nam „promene svest“?

Može se reći da je u novije vreme došlo i do ponovnog otkrivanja značaja idejnih obrazaca vezanih za predstavu o izabranom narodu u kolektivnoj psihi Srba – i pored svih pokušaja da oni ostanu nevidljivi i u domenu „zabranjene tradicije“, koja je u neposrednoj vezi s projektom „zabranjenog naroda“, tj. „zabranjenog srpskog identiteta“. Navedena praksa prećutnog ili neposrednog brisanja srpskog identiteta – o čemu u nauci raspolažemo značajnim brojem nedvosmislenih podataka – istoznačna je sa serijskom primenom etničkog inženjeringa u odnosu na stanovništvo srpskog etničkog porekla, odnosno sa višestruko primenjenim procesima veštačkog rasrbljavanja (i pokušaja rasrbljavanja) značajnog broja etnogenetskih Srba. Podrazumeva se, međutim, da rezultati etničkog inženjeringa nikad ne mogu biti prihvaćeni od strane srpskog naroda, pri čemu je očigledno da je reč o spoljašnjem napadu na prirodno jedinstvo srpskog etničko-etnogenetskog prostora. Sve u svemu, brojne činjenice neposredno nas navode na zaključak o posebnom, za srpski narod određujućem i uslovljujućem, značaju Kosovskog zaveta i s njim povezanog idejnog kompleksa, koji je vanvremenskog i arhetipskog karaktera. A za arhetipove je karakteristično to da – što se više potiskuju, njihovo izranjanje iz „dubina nesvesnog“, kada za to dođe vreme, biva izraženije.

Izgleda da su zahtevi koje nam je istorija postavila preteški. Možemo li postojati na strašnom mestu, ili ćemo zauvek nestati?

U stvari, srpskom narodu je teško da opstane jer je napadnut višedimenzionalno i zbog toga što se pitanje antisrbizma, kao najznačajnijeg svetskog problema, može rešiti samo i isključivo na svetskom nivou. Dakle, pobeda mora biti potpuna ili je neće biti, što bi bio i najsažetiji prikaz „preteških zadataka koje pred nas postavlja istorija“. U ovom smislu bi rešavanje problema antisemitizma moglo da bude putokaz, ali uz mnogo veću zainteresovanost Rusije da se srpski problem reši, podrazumeva se. Usled pretrpljenih genocida, ideologije imperativa napuštanja srpskih zemalja, svakodnevnog simboličkog nasilja i s njim povezanog naturanja stranih jezika nauštrb srpskog – što je sada već sasvim očigledno, u cilju iseljavanja i pretvaranja Srba u etnički materijal za rešavanje demografskih problema drugih naroda – kao i usled planskog nametanja abortusnog čedomorstva, paralelno sa propagiranjem antisrbizma i antihrišćanskih vrednosti, u Srbiji i srpskim zemljama vlada bela kuga. O ovome se, konačno, počelo nešto više govoriti u javnosti – uglavnom pred kraj godine, kada se sumiraju brojke – uz izuzetno snažne otpore u svim delovima „kompradorske elite / vladajuće klase“. U savremenim okolnostima posmatrano, bela kuga je samo jedan od najočiglednijih pokazatelja sveopšteg rata koji se postojano (što zakulisno, što deklarativno – na primer tokom 1912/1914 – 1918, 1941–1945 i 1991–1999) vodio i vodi protiv Srba, vrlo intenzivno već više od jednog veka, uz ogromna stradanja, progonstva i rasrbljavanja. Sa savremene tačke gledišta, stiče se utisak kao da rat protiv srpskog naroda nikada nije ni prestajao, pa se zbog toga o srpskim zemljama (u stvari, o geopolitičkom položaju Srba) govori kao o „strašnom mestu“. Međutim, podrazumeva se da srpski narod ima pravo na opstanak i zaštitu svoje kulture, kao i svog postojanja, u odnosu na one koji se zalažu za njegovo propadanje i sveopšte uništenje. Trenutna situacija je takva da, u toj borbi za opstanak i preporod, ali i za ostvarivanje sopstvene misije = egzistencije, Srbi više nemaju šta da izgube. Sunovrat, ali mnogo više i Uznesenje, sastavni su, suprotno-komplementarno uobličeni, aspekt svakog trenutka srpske istorije i one vrste istorijske misije kakvu sagledavaju proučavaoci tradicije tog naroda. Iz razmatranih predstava jasno je da je Novi Izrailj, u stvari, i Poslednji Izrailj, odnosno da ovaj idejni kompleks nedvosmisleno naglašava eshatološki karakter srpske misije. Pomenuta ideja/misija bila je, po svemu sudeći, sastavni deo srednjovekovne srpske svesti i stvarnosti, ali je – kao najviši izraz narodnog duha – jasno projektovana i u budućnost, kako bi, u odgovarajućem trenutku, mogla da kulminira u katarzi ideje o rađanju, tj. obnovi, nove srpske civilizacije, s posebnim, izuzetnim istorijskim značajem.         

[/restrict]

Kraj