Demos u opancima

Dužničko ropstvo i predstavnička demokratija (3)

Kako se imovinskom sigurnošću zajemčenom tzv. Zakonom o okućju u Kraljevini Srbiji jedino može objasniti hrabrost i odlučnost kojom se seljački stalež izborio za pravo da bude priznat za politički narod – demos

Kneževina Srbija je bila jedna od retkih evropskih država 19. veka koja je, čini se, uspela da pronađe valjano zakonsko rešenje za formalno-pravno obezbeđenje imovinske samostalnosti građanina-birača.

USTANOVA OKUĆJA Reč je o zemljoradničkom imovinskom minimumu, poznatijem kao ustanova „okućja“, koji se izuzimao od prinudnog izvršenja, čime je država štitila seljaka „da ne ostane bez imanja i bez kuće“. Takva zaštita seljaka bila je uvedena još ukazom kneza Miloša od 1836. godine, da bi konačno bila uobličena paragrafom 471 Zakonika o građanskom postupku od 1865. godine. Ovim zakonikom bilo je propisano da „za izvršenje presude ne mogu se uzeti… zemljodelcu jedan plug, jedna kola, dva vola ili dva bivola, ili dva tegleća konja, kobila sa ždrebetom do godine dana, krava ili bivolica sa teletom odnosno bivolčetom do godine dana, deset ovaca, pet svinja, pet koza, sekira, budak, kosa i toliko hrane, koliko je za njega, porodicu i stoku potrebno do nove hrane. Pored toga na svaku poresku glavu, bila ona od danka oslobođena ili ne, ako joj je glavno zanimanje zemljodelstvo, živela ona u selu ili varoši, pet dana zemlje, računeći dan na 1 600 kv. hvata, bilo zemlja čista, pod gorom, voćem ili vinogradom, zajedno sa neobratim njenim plodom. Isto tako i kuća sa zgradama i placem do jednog dana oranja“ (M. Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005). Sve u svemu, zemljoradnički imovinski minimum od ukupno „šest dana oranja“, koji se nije mogao prinudno prodati za isplatu duga, niti ga je vlasnik na drugi način mogao otuđiti, iznosio je oko 3,5 hektara. Izuzetno, zemljoradnik se u nuždi mogao zadužiti, „ali samo kod javnih kasa“. Istovremeno, okućuje nije bilo izuzeto od prinudne naplate naknade štete nastale usled izvršenja krivičnog dela, kao i naplate poreza, ali je zakonodavnom revizijom od 1907. godine i kod prinudne naplate poreza bio izuzet deo okućja (kuća i 2 hektara zemlje).

TEMELJ POLITIČKIH SLOBODA U Kraljevini Srbiji je zahvaljujući ustanovi zaštićenog zemljoradničkog minimuma broj bezemljaša bio minimalan, jer je ubedljivo najviše seljaka obrađivalo zemlju u sopstvenom vlasništvu, pri čemu je veličina prosečnog poseda bila oko 5 hektara. Ta činjenica nije mogla da promakne pažljivom oku engleskog pastora Vilijema Dentona, koji je tokom posete Srbiji šezdesetih godina 19. veka zabeležio kako u toj zemlji „nema bogatih magnata kao u Ugarskoj“. Na Dentonovo pitanje „ima li plemstva u Srbiji“, jedan Srbinu mu je odgovorio: „Svaki Srbin je plemić“ (V. Denton, Srbija i Srbi, Beograd, 2013).

Ustanova okućja je obezbedila ne samo visoki stepen klasne homogenosti srpskog društva, kojoj se divio Denton, već je bila privatnopravni temelj na kome je postupno tokom 19. i u prvoj deceniji 20. veka izgrađeno čitavo zdanje političkih sloboda i demokratskih ustanova. O njima je visoku ocenu dao isti engleski pastor, mada su prilikom njegove posete ove ustanove bile tek u povoju: „Oni koji izdrže, kao deo neophodnih zala vezanih za putovanja… biće opčinjen čistoćom srpskog naroda, i savršenom slobodom u kojoj se uživa u zemlji gde je poredak tako slobodan kao u Engleskoj, a građanska prava još i šira.“ Da u ustanovi okućja treba tražiti materijalnu osnovu političkim ustanovama koje su tokom 19. veka formirane u Srbiji, jasno je uočio oštroumni Slobodan Jovanović: „Kao god što je u drugim zemljama aristokratija, radi svog održanja, stvarala nedeljiva i neotuđiva porodična dobra, tako su kod nas seoske gazde stvorile jedno neotuđivo seosko imanje od šest dana koje je trebalo da ovekoveči postojanje njihove klase… Ukidanje spahiluka imalo je za posledicu stvaranje slobodnog seoskog poseda; seoske gazde, kao glavna ekonomska snaga u zemlji, prisvojili su sebi zakonodavnu vlast – a kad su jednom tu vlast dobili, njihov je prvi posao bio da svoju klasu pokušaju, s pomoću okućja, obezbediti od propadanja“ (S. Jovanović, Iz istorije i književnosti I, Beograd, 1991).

EGALITARNOST DRUŠTVA Uveren da javnopravna konstrukcija države treba da odražava tadašnju društvenu stvarnost u Srbiji, čuveni Milovan Milovanović, inače pisac Ustava od 1888. godine, primećuje kako je za Srbiju „jednodomni sistem bolji i prirodniji, jer nema nikakvih razloga da se narodno predstavništvo deli na dva doma, jer je naše društvo najhomogenije, u njemu nema nikakvih razlika, pa čak ni onih, koje se nalaze u svim modernim društvima, a nema preteranih razlika ni u imovnom pogledu“ (M. Milovanović, Državno pravo, Beograd, 1997). Takva egalitarnost Srbijinog društva, očuvana dobrim delom zahvaljujući institutu okućja, dobila je svoj reprezentativni politički izraz u broju lica koja su u Kraljevini Srbiji uživala aktivno biračko pravo. Iako je aktivno biračko pravo bilo ograničeno imovinskim cenzusom u vidu plaćanja bilo kog iznosa „građanskog danka na imanje, rad ili prihod“, udeo punoletnih muškaraca koji su raspolagali biračkim pravom u ukupnom stanovništvu Srbije iznosio je relativno velikih 22%. Taj procenat je prema uporednoj analizi S. Antonića postavljao Kraljevinu Srbiju tik uz tadašnje „šampione“ opšteg prava glasa Francusku i Belgiju, a ispred Kanade (20%), SAD i Nemačke (18%) i najzad, daleko ispred Velike Britanije i Švajcarske (12%). Ova razlika je još drastičnija ako se ima u vidu da je krajem 19. i početkom 20. veka Srbija bila demografski najmlađa država Evrope (S. Antonić, Istorijski revizionizam Druge Srbije, NSPM, sajt, 2009).

TAJNO GLASANJE – UBIJANJE PONOSA Birači u Kraljevini Srbiji su po svom socijalnom poreklu mahom pripadali seljaštvu, pošto je krajem prve decenije 20. veka udeo seljaka u ukupnom stanovništvu iznosio 87%. Ukoliko zanemarimo violentni nacionalni karakter poglavito dinarskih Srba, samo se još imovinskom sigurnošću zajemčenom tzv. Zakonom o okućju može objasniti hrabrost i odlučnost s kojom se u Kraljevini Srbiji, kao nigde drugo, seljački stalež, ili rečju Pašića „gunjac i opanak“, izborio za pravo da bude priznat za politički narod – demos. U busiji zaštićenog zemljoradničkog minimuma formirani su karakteristični politički pogledi i moralni stavovi radikalskih seljaka koje je u postupku donošenja Ustava od 1888. godine izrazio „rečiti i neustrašivi Dragačevac“ Rajko Tajsić. Svoje protivljenje uvođenju tajnog umesto dotadašnjeg javnog glasanja za narodne poslanike, koje je pri tome bilo politički necelishodno za jednog opozicionara, Tajsić je opravdao sledećim argumentima: „Tajno glasanje zavesti znači ubijati ponos u Srbina, koji je do sada svakome u oči kazivao svoje mišljenje, koji je kroz redove žandara i čuvara javne bezbednosti ponosito proplazio i glasao javno za koga hoće. Zavesti tajno glasanje u Srbiji znači umesto srpskog ponosa zavesti nekakvu švabeću mlitavštinu, nekakav maskenbal“ (M. Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005).

Cilj ovog teksta nije da idealizuje politički život u Kraljevini Srbiji već da podseti na jednu pravnu ustanovu koja se ne samo pokazala kadrom da bude formalno-pravno jemstvo ekonomske nezavisnosti građana, i s tim u vezi efektivnosti njihovih političkih prava, već je vremenom postala, rečju M. Pavlovića, „element srbijanskog pravnog identiteta“.    

Nastaviće se