Pljačka Afrike

Zapadni mediji često govore o „korupciji“, „lošem upravljanju“ i „manjku demokratije“ u Africi. Međutim, Li Vengraf u knjizi „Izvlačenje profita: imperijalizam, neoliberlaizam i nova borba za Afriku“ pokazala je da dublje analize afričkih problema mogu otkriti teorijske, istorijske i političke osnove eksploatacije bogatstava afričkog kontinenta

Li Vengraf svoju analizu počinje od ranog kapitalizma i korišćenja rada Afrikanaca za prvobitnu akumulaciju kapitala. Ovaj rad zajedno sa kolonizacijom afričkih zemalja dao je evropskim državama ogromne ekonomske i političke prednosti koje su ugrađene u mit o dobroj i naprednoj Evropi.

Podsetimo da je u svom možda najvažnijem delu „Kapitalu“ Marks izvor savremenog kapitalizma povezao s transatlantskom trgovinom robljem (zajedno sa otkrivanje rudnika zlata i srebra u Americi, istrebljenjem Indijanaca, osvajanjem Indije od Istočne kompanije i pretvaranjem Afrike u zonu lova crnaca) čime je ostavio ne samo svedočanstvo o pravom licu kapitalizma u praskozorje njegovog nastanka nego i dao teorijski obrazac njegove analize. Ovi, sada idealizovani procesi, glavni su sadržaj „akumulacije kapitala“. Za razumevanje sadašnjeg mesta Afrike u globalnom kapitalističkom sistemu neophodno je shvatiti tragediju transatlantske trgovine robovima i kolonizacije ovog kontinenta koja je usledila. Nažalost, tamne mrlje iz prošlosti nisu ništa promenile u sadašnjosti.

[restrict]

IZVLAČENJE PROFITA Izvlačenje profita i danas obnavlja kolonijalizam u Africi. U tom kontekstu licemerne izjave zapadnih političara o kršenju ljudskih prava i korupciji u Africi izgledaju smešno. Okrivljavanje žrtava, izdvajanjem analize politike i ekonomije od globalnog kapitalističkog sistema, ignoriše nasleđe kolonijalnog terora, posebno jer formalno oslobađanje afričkih država nije značilo njihovo finansijsko oslobađanje od bivših metropola, ali nije značilo ni oslobađanje od antidemokratskih struktura i nacionalnih konflikata koji su te strukture pokretale da bi obezbedile kontrolu nad afričkim teritorijama. Zbog toga se većina afričkih država koje su se borile za nezavisnost i oslobađanje od kolonijalnog nasleđa okretala SSSR-u (sada Rusiji), Kini i Pokretu nesvrstanih.

Novooslobođene afričke države od kolonijalnih uprava postale su zavisne od ograničavanja izvoza na svetsko tržište (koje su kontrolisale bivše metropole), a sa pojavom neoliberalizma uvučene su u „dužničko ropstvo“. Tako su se bivše „socijalističke“, „marksističko-lenjinističke“ vlade brzo preobraćale u kapitalističke.

Zapadni mediji često pišu o konkurenciji Kine i SAD u Africi – nekorektno jer Zapad nije doprinosio razvoju Afrike. Naprotiv, neprestano je pljačkao Afriku, dok Kina, iako teži da izvuče korist iz svog rada u Africi, nudi razvojni obrazac saradnje, te samim tim deluje mnogo pravednije od obrasca koji primenjuje Zapad.

Možda je najstrašniji primer kapitalističko-imperijalističke pljačke Afrike – Kongo. Brojni građanski ratovi, siromaštvo i pljačka resursa prate ovu državu od sticanja nezavisnosti. Institucije poput Međunarodnog monetarnog fonda nameću afričkim državama uzimanje kredita (dugove), pri čemu ne dozvoljavaju otplatu istih drugačije nego preko umanjenja budžetskih troškova. Drugim rečima, afričke države moraju da smanjuju izdvajanja iz budžeta za obrazovanje, medicinsku zaštitu i socijalnu pomoć, što znači dalji rast siromaštva.

U rejonu jezera Čad nađene su velike količine nafte i države Zapadne Afrike počele su drugačije da gledaju na svoju budućnost. Geološka služba SAD saopštila je da u regionu jezera Čad ima oko 2,32 milijardi barela nafte i 14,65 triliona kubnih funti gasa, tako da je ovo bogatstvo privuklo pažnju Nigerije, Čada, Kameruna i Nigera, ali i SAD i Francuske koja nije zaboravila na svoje bivše kolonije u Africi i koja ima veliki vojni kontingent, smatrajući afričku naftu svojim vlasništvom.

Trenutno, kako govore političari Čada, a prenosi list „Dis dej“, naftu iz jezera Čad crpi Republika Čad i tankerima šalje u francusku luku Avr. U Nigeru se nalazi veliko nalazište uranijuma, a tu je Francuska najvažniji igrač. Godine 2014. list „Tink Afrika pres“ preneo je da više od 75 odsto električne energije Francuska dobija iz nuklearnih centrala koje rade na uranijum iz Nigera. Zato ne čudi francusko vojno prisustvo u ovom delu Afrike.

OSVAJANJE RESURSA Koliko Zapad, pre svega SAD, u Africi nastupa imperijalistički otvoreno govori prisustvo AFRIKOM-a (Afričke komande oružanih snaga SAD), armije koja koristi „rat s terorizmom“ da zauzme željene resurse. Pod parolom „energetske bezbednosti“ SAD zauzimaju resurse i guše pokrete koji se suprotstavljaju tome. Da podsetimo, američka intervencija u Somaliji završila se katastrofom, a podrška Ruandskom patriotskom frontu podstakla je genocid u srcu Afrike. Lokalni pokreti i paravojne jedinice koje imaju armijsku podršku postali su nasilni i „neprijatelji interesa većine stanovništva Afrike“, pri čemu se sve prikriva „demokratijom“, „ljudskim pravima“ i „humanitarnim intervencijama“ (nijedna akcija američke vojske u Africi nije označena kao borba za određeni resurs ili kontrolu teritorije, nego uvek kao „humanitarna intervencija koja ima za cilj da zaštiti nekoga u Africi“). Zbog toga AFRIKOM u Africi doživljavaju kao okupacionu vojsku.

U tropskim delovima Zapadne i Centralne Afrike dogodila su se tri veoma važna događaja. Prvo, obnovljene su akcije terorističke organizacije Boko Haram (Islamska država Zapadne Afrike) u Nigeriji, pri čemu je u samo jednoj akciji ubijeno oko 100 vojnika legalne državne armije. Pripadnici iste organizacije (njih 50) krajem prošle godine uhvatili su 15 devojčica iz Nigera, region Difa, koji se nalazi na granica s Nigerijom, i potom ih prodali na tržištu roblja. Borci Boko Harama ubili su i sedam Francuza, radnika francuske kompanije „Forako“.

Za rast nestabilnosti analitičari ne smatraju odgovornim nigerijskog predsednika Buharija već SAD i njihove generale Afričke komade (AFRIKOM), jer je Vašington uložio milijarde dolara u borbu protiv terorizma u Zapadnoj Africi, a umesto mira i povećane bezbednosti Afrikanci se stalno suočavaju s novim ubistvima i napadima, dok statistika pokazuje uzlaznu putanju. Dakle, šta u suštini rade SAD, ako se ne bore s terorizmom?

Nabrojani incidenti govore da u regionu terorističke grupacije nastavljaju svoje delovanje, ali i doživljavaju procvat. U zoni odgovornosti Afričke komande cveta šverc različitom robom, narkoticima, robovima (ljudima) i oružjem, što je odličan izvor prihoda za sve terorističke i druge kriminalne grupacije, koje za mogućnost da nesmetano deluju plaćaju izvršavanjem najprljavijih zadataka za Afričku komandu oružanih snaga SAD. Ubistva u Zapadnoj Africi mnogo toga otkrivaju (ubijaju borce za ljudska prava, novinare, kritičare Afričke komande i zapadne politike…). Pitanje je, dakle, ko stoji iza ubijanja ljudi po Zapadnoj Africi? Kada su izvršioci iz Boko Harama ili lokalni kriminalci, to se zna, međutim ima likvidacija gde policija nije otkrila izvršioce. Zašto? Novinar Nik Ters iz organizacije „Intersept“ smatra da su za to najodgovornije SAD. Naime, od 2013. Vašington u Nigeru ima bazu bespilotnih letelica koje kontrolišu celu Zapadnu Afriku. Radi se o letelicama MQ-9 koje se koriste za praćenje i likvidaciju ljudi. U najmanju ruku Ters optužuje Amerikance da daju logistiku ubicama (podaci o kretanju žrtve). Plus, pomenuti napadi izvedeni su na samo nekoliko minuta od američke vojne baze sa bespilotnim letelicama.

SAD su svoje prisustvo u Africi započele 2001. godine, znatno ranije od organizacije Afričke komande oružanih snaga SAD 2008. godine. Vojno prisustvo je započeto pod parolom „borbe s terorizmom“. Vašington potom dostavlja „vojnu pomoć“ severnoafričkim državama, što je značilo i njihovu vojnu prisutnost na ovoj teritoriji, tačnije to je značilo potčinjavanje armija ovih država Pentagonu. Prošle godine u vojnim vežbama koje su SAD organizovale za Afriku učestvovalo je 20 afričkih država, pri čemu su komandu uvek imali Amerikanci.

Analitičari iz Afrike tvrde da se AFRIKOM ne bori protiv terorizma nego se bavi zaštitom neokolonijalne pljačke Afrike. Na takav zaključak ih je navela i izjava viceadmirala Roberta Melera (zamenika komandanta AFRIKOM-a, generala Vilijama Vorda), koji je izjavio da je cilj AFRIKOM-a „zaštita slobodnog protoka prirodnih resursa iz Afrike na slobodna tržišta“, da bi nešto kasnije dodao: „Ne treba grešiti. AFRIKOM se bavi zaštitom američkih građana i američkih interesa.“

ŠTA U AFRICI RADI FOND BILA I MELINDE GEJTS

U Africi su prisutne brojne fondacije, a najaktivniji je Fond Bila i Melinde Gejts. Na primer, ovaj fond sprovodi program „Da li je siromaštvo neizbežno?“, a u njegovom okviru glavni deo je povezivanje (kontrole) rađanja, siromaštva i bolesti. Kada se bolje pogleda sadržaj, vidi se da Fond nema ništa sa altruizmom. Naprotiv!

Osnovni princip ovog fonda je parola da „ima mnogo dece u Africi i da njihov broj treba smanjiti“. Suština je da planovi Fonda otkrivaju i politiku SAD prema ovom kontinentu. Na primer, u zvaničnim dokumentima se izražava nezadovoljstvo etiopskom vladom (jasno je da treba očekivati njenu smenu), spominju Keniju, što znači da ova država mora prekinuti saradnju s Iranom. Kada spominju Nigeriju i Kongo („najproblematičnije države Afrike“, kažu u Fondu), onda treba obratiti pažnju na velika prirodna bogatstva ovih zemalja. Nigerija dnevno dobija 2,5 miliona barela nafte, a ima i neverovatne rezerve prirodnog gasa, da ne pominjemo recimo ugalj – najkvalitetniji na svetu. Procena samo ova tri prirodna bogatstva Nigerije izražava se u trilionima dolara.

Kongo je bogat različitim rudama, najviše kolumbo-tantalitom, kobaltom i litijumom. Njihova vrednost se procenjuje na 24 triliona dolara. Kongo ima velika nalazišta almaza, zlata i drugih ruda, čija se količina ponaosob procenjuje u milijardama dolara. Drugim rečima, Fond Gejts podržava rad zapadnih kompanija da ovladaju pomenutim resursima, a potom i rastom cena ovih ruda (nikako pre toga). Nikoga ne iznenađuje činjenica da korporacija „Katerpilar“, koja se bavi proizvodnjom oruđa za eksploataciju nafte i različitih ruda, dobija investicije od Fonda Gejtsa. Time se otvara pitanje u šta investira Fond Gejtsa? Ovo pitanje je strateški važno, jer je nedavno otkriveno da je ovaj fond vlasnik 60 posto akcija kompanije „Berkšajer hetavej“, koju je stvorio Voren Bafet (jedan od najpoznatijih investitora u svetu), a kompanija je jedna od najvećih potrošača prirodnih resursa. Kada se pogleda spisak njenih ćerki-kompanija, nalaze se građevinske, prerađivačke i transportne firme, a sve ih odlikuje potreba za velikom količinom prirodnih resursa. Dakle, Gejts i Bafet unovčavaju sve čime je bogata Afrika.

Šta reći na podatak da Gejt i Bafet imaju akcije u afričkim prehrambenim i kompanijama koje se bave eksploatacijom i preradom nafte i gasa, ali i dijamanata („Helcberg dajmonds“, 100%). Isti tandem investira u kompaniju za eksploataciju litijuma („Durasel“ – 100%), tantala i volframa („Internešenel metalvorking komopaniz“, takođe 100% vlasnici). Spisak njihovih kompanija u Africi je iznenađujuće veliki. Bivša saradnica CIA Šana Tarbel, koja je radila i u Fondu Gejtsa na „pitanjima globalne bezbednosti“, kaže da nema dovoljno papira da se opiše uticaj Gejtsa na „Alijansu za zelenu revoluciju u Africi“, koja zastupa interese kompanija za proizvodnju hrane koja sadrži genetički modifikovane proizvode, poput „Monsanto–Bajera“, „Dipona“, „Doua“ i „Sindženta“.

Šta, dakle, radi Fond Bila i Melinde Gejts u Africi, pita se Fil Batler u članku „Troškovi hrane i medicine u Africi – sve što Afrikanci imaju“, koji je objavio portal journal-neo.org? Odgovor je otrežnjujući: Svime osim pomaganja bolesnim i siromašnim ljudima koji tamo žive, a najviše smanjivanjem broja stanovnika i zauzimanjem prirodnih bogatstava Afrike.

ŠTA RADI FRANCUSKA VOJSKA NA MADAGASKARU?

Godine 1960, kada se Madagaskar bori za nezavisnost, general De Gol je smatrao strateški važnim da zadrži ostrva Majota, Reunion i Skatered, kako bi Francuska ostala dominirajuća vojno-politička sila u Mozambijskom kanalu i Istočnoj Africi. Ova politika nazvana je „ De Golova doktrina“. Trenutno okupirana ostrva od strane Francuske predstavljaju kamen spoticanja u odnosima između Madagaskara i Francuske, a najžešći sporovi idu oko ostrva Huan de Nova, koje su Francuzi pretvorili u vojnu bazu. Ulazak na ostrvo je veoma složen tako da lokalni stanovnici faktički i ne mogu da ga posete. Na ostrvu Huan de Nova osim francuske vojske postoje i biloške laboratorije, dok mornarica svakodnevno patrolira oko ostrva.

Međunarodni ugovor Mentego Bej daje pravo Francuzima da kontrolišu 200 milja od ostva, tj. 425.000 km2 morskog prostora, uključujući i 70 odsto Mozambičkog kanala. Na taj način stvorena je zona konflikta između Francuske i Madagaskara koji se ne tiče samo ribara. Zasad Francuska ne želi da rešava ovaj problem diplomatskim metodama.

Problem tri ostrva (Majota, Reunion i Skatered) nije ogranilen na geostrateška pitanja. Početkom 2000. godine u Mozambičkom kanalu pronađena su nalazišta gasa i nafte, čime se balans ekonomskog razvoja značajno promenio. Međutim, francuski Senat odlukom br. 299, objavljenom 2003. godine, tvrdi da u ovom regionu nema gasa i nafte, te da ekološki sistem ne bi podneo eksploataciju ovih energenata, čime blokira njihovu eksploataciju.

Uz činjenicu da su pronađena značajna nalazišta nafte u Mozambiku, Tanzaniji, Komorskim ostrvima i Madagaskaru, Mozambički kanal dobija ogromni značaj. Svaki pokušaj elite Madagaskara da se oslobodi „francuskog kolonijalnog zagrljaja“ zaustavlja se prevratima (2006. i 2009, na primer). Ekonomija Madagaskara je praktično uništena i sve se razvija na korist Francuske.

Francusko kolonijalno nasleđe je veliki problem za deo Afrike. Politička kriza oko ostrva koja su ostala pod vlašću Francuske traje, ali svet o tome ništa ne zna, jer svetski mediji o tome ne izveštavaju. Mala nada za stanovnike Madagaskara postoji, a ona stiže iz Mozambika koji je započeo više nego uspešnu saradnju s Kinom, Rusijom i Turskom, što se smatra važnim udarcem na francusku dominaciju.

[/restrict]