NOVI SAD U BEOGRADU

USPEŠNO MUZICIRANJE NA KOLARCU

Mlade muzičke snage Novog Sada priredile su u aprilu odličan koncert u Beogradu

Simfonijski orkestar i Hor Akademije umetnosti iz Novog Sada, pojačan Vojvođanskim mešovitim horom, pod upravom Andreja Bursaća, sa solistom Kemalom Gekićem, nastupili su s retko izvođenim programom 18. aprila u Kolarčevoj zadužbini. Kao uvod izveden je koncert Gernika za klavir i orkestar savremenog američkog kompozitora Fredrika Kaufmana inspirisan tragedijom baskijskog sela. U Španiji je 1937. besneo građanski rat između španskih nacista, predvođenih generalom Frankom, i republikanaca, da bi u aprilu nemačka i italijanska avijacija bombama sravnila Gerniku, tadašnju prestonicu Baskijaca, koji su podržavali legitimno izabranu republikansku vladu. Gradić je sravnjen sa zemljom, kao primer, a stradalo je mnogo ljudi. Iste godine je španska republikanska vlada naručila od tada već poznatog Pabla Pikasa sliku koja će na predstojećoj svetskoj izložbi predstaviti Španiju, a on je naslikao Gerniku, verovatno jednu od najpoznatijih slika na svetu. Prvi put je izložena u junu 1937. na velikoj međunarodnoj izložbi u Parizu, kako je i bilo predviđeno. Jedna anegdota opisuje dolazak nemačkog oficira u Pikasov atelje. Ugledavši Gerniku oficir je upitao: Jeste li vi ovo uradili?, na šta je slikar odgovorio: Nisam ja, vi ste!

Kaufmanov koncert je napisan kao porudžbina za Češke simfoničare i Kemala Gekića, koji su delo premijerno izveli i snimili 2013. Ima tri stava – Tragedija Gernike, Oplakivanje, Vaskrsenje, u kojima se buka i bes u vidu klavirske agresije, kroz progresiju klastera i pasaža, smenjuju sa kontemplativnim odsecima, u kojima se tonalno autor povezuje i sa svojim jevrejskim poreklom. Kemal Gekić, koji nikad nije imao problem sa zvučnošću klavira, u solističku deonicu uneo je i svoju ličnost. Ipak, najlepši je bio lagani i smireni stav. Takođe, bilo bi dobro da je u štampanom programu naveden kraći podatak o samom koncertu, koji je u Beogradu doživeo premijeru, umesto predugih biografija i fotografija. Kompozitor je bio prisutan na koncertu, dobio je najveći aplauz, a time se objašnjava i prisutnost američkog ambasadora.

Varijacije na Hajdnovu temu Johanesa Bramsa se retko izvode, pa su i očekivanja publike bila visoka. Međutim, veliki orkestarski ansambl nije iskorišćen u potpunom potencijalu, u pristojnom i neinspirativnom vođenju dirigenta Bursaća. Mlad orkestar trebalo bi pustiti da se, s vremena na vreme, iživi kroz zvuk i moć zajedničkog sviranja, što se ovde nije desilo. Sve je bilo tačno, precizno, naštimovano, ali dosadno.

Kemal Gekić se za Betovenovu Fantaziju za klavir, hor i orkestar u ce-molu presvukao iz psihodeličnog crno-belog sakoa u bogato ukrašen prsluk preko crne košulje, da bi i vizuelno predočio prelazak iz minimalizma 21. veka u raskoš predromantizma. Politiku presvlačenja među muškim izvođačima uveo je Ivo Pogorelić, i dok je on crni smoking zamenjivao belim, Gekić je ceo performans odveo korak dalje. Kad smo kod oblačenja, potrebno je u mladom orkestru koji svira večernji koncert u prestonici uvesti kodeks dugačkih sukanja, jer moguće je uticati i na ukus dok su mladi, kao i na tehniku sviranja instrumenta. Da se ne desi da neukusno sevaju noge u raznim pozicijama violinistkinja u orkestru. Jedino kod Đuđe Vang golotinja ne deluje jeftino, ali jedna je Vangova…

Smatra se da se Betoven Fantazijom za klavir, hor i orkestar spremao za Devetu simfoniju sa horom, ali je istovremeno eksperimentisao i s dijalozima klavira i orkestra, gde se pijanista ponekad dobro čuje (uvod), ponekad je pratnja pastoralnim duvačima, ponekad se samo vidi, jer je orkestar mnogo jači. U svakoj od ovih varijanti Betoven je zaokružio čarobnu epizodu, koja je labavo, ali asocijativno, vezana za celinu. Fragmentirani profil kompozicije omogućio je Kemalu Gekiću da prikaže širok dijapazon svog pijanističkog umeća. Ipak, vrhunac dela je bio vokalno-instrumentalni, kada se uključio hor s prekrasnim glasovima solista, ujednačenom bojom deonica, koje su se savršeno uklopile u orkestarski predložak. Retko izvođeno Betovenovo delo zasijalo je punim sjajem pod upravom Andreja Bursaća, da bi poslednji deo Fantazije ponovili na bis. Primećujemo da se simfonijski orkestri naših muzičkih fakulteta i akademija u kvalitetu opasno približavaju profesionalnim ansamblima istog profila. Etablirani, pozor, mladi dolaze.