Kovačkim čekićem na lešnik

SVEDOČENJE FICROJA MEKLEJNA – Čovek koji je bombardovao Srbiju (III deo)

Nedelja pacova bila je najveća britanska akcija na strani partizana u srpskom građanskom ratu

Beogradski „krvavi Vaskrs“ 16. i 17. aprila 1944. godine nije bio kraj već tek preludijum za orgiju smrti koju je Srbiji pripremao „veliki saveznik“.

DINIĆEV IZVEŠTAJ Nije pomogao ni detaljan izveštaj o masovnim civilnim žrtvama koji je sačinio Nedićev ministar Tanasije Dinić, a koji je preko Turske prošvercovan na Zapad.

U izveštaju se, između ostalog, navodilo: „Oštećene su, pre svega, sve bolnice. U krugu Opšte državne bolnice najviše je upropašćeno dečije unutrašnje odeljenje. U glavnoj vojnoj bolnici pogođeno je rendgenološko i zubno odeljenje i bilo je mrtvih. Žrtve su bili bolesnici, a i dve bolničarke teže su povređene. Na bolnicu za duševne bolesti palo je takođe više bombi, ali nije bilo žrtava. Nastradala je takođe bolnica za zarazne bolesti, amfiteatar patološkog Instituta i Centralni higijenski zavod. Ortopedski zavod sa bolnicom i Invalidsko odeljenje potpuno su uništeni i tu se više ne može obavljati rad. Sem toga, demoliran je Državni dom za mušku decu i Dom slepih. Škola za nudilje je srušena i dve sestre su poginule. Berza rada je teško oštećena, kao i Glavni ured za osiguranje radnika. Dom Srpske zajednice rada dobio je puni pogodak. Iako su bile teško oštećene, sve ustanove, izuzev onih srušenih, nastavile su rad, a mnoge ga nisu uopšte prekidale, uprkos bombardovanju. Primer u tome davale su Opšta državna bolnica, Glavna vojna bolnica, Bolnica za duševne bolesti i Bolnica za zarazne bolesti, koja je pod vatrom uspela da evakuiše najteže bolesnike. Isto tako pokazalo je veliko požrtvovanje Materinsko udruženje.“

Porodilište u Krunskoj ulici takođe je dobilo direktan pogodak i Beograđani su nekoliko dana gledali jezive, apokaliptične prizore raskomadanih beba, čiji su delovi tela visili po granama okolnog drveća. (Kada smo, nedavno, gledali film Balkanska međa, u kome se prikazuje bombardovanje beogradskog porodilišta u NATO agresiji 1999. godine, nismo mogli da se ne setimo ovog zastrašujućeg prizora.)
[restrict]

LAŽNE VESTI RADIO LONDONA Emigrantska vlada u Londonu, koja je sve ovo predočila britanskom Forin ofisu, preduzela je i izvesne korake da se suludim bombardovanjima civilnih ciljeva u Srbiji stane na put.

„Bi-Bi-Si je na Uskrs 1944. objavio vest da su saveznici na zahtev maršala Tita bombardovali Beograd. Na to je smesta reagovao Bogoljub Jeftić, poslanik jugoslovenske vlade u Forin ofisu, i uručio demarš zbog direktnog stavljanja saveznika na jednu stranu u građanskom ratu. Jeftiću je usmeno obrazloženo da saveznici bombarduju čitavu Evropu, pa ni Beograd nije izuzetak. Međutim u belešci Forin ofisa o tom događaju piše: ’Nama bi bilo draže da Bi-Bi-Si nije objavio tu vest jer ovako imamo neprijatnu dužnost da objašnjavamo svoju politiku.’ U britanskoj vladi je nesumnjivo postojala podrška Titovom pokretu“, kaže prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju Srbije.

Odgovor Forin ofisa povodom vaskršnjeg bombardovanja Beograda bio je, u stvari, skriveni znak negodovanja protiv Čerčilovog plana razaranja Srbije, a koje je ponekad ispoljavao ministar inostranih poslova Entoni Idn. Posle rata, upitan šta mu na kraju karijere leži na savesti, Idn nije oklevao da odgovori: „Naša izdaja Mihailovića.“ U dubini duše Idn je bio duboko protivan celom Čerčilovom preduzeću na Balkanu.

Forin ofis je, na primer, glasno gunđao protiv lažnog izveštavanja Bi-Bi-Sija, koje je na zvaničnom britanskom radio-servisu sprovodio Čerčilov štićenik H. D. Herison još od početka 1943. godine. Tako je i britanski diverzant Majkl Lis besneo na svoj državni radio što je demoliranje pruge Beograd–Solun od 30. septembra 1943, koje je izvršio on lično, razglasio kao – uspeh partizana! Isto tako, dizanje u vazduh mosta kod Višegrada, koje je krajem septembra izvršio major Arči Džek uz podršku 2.500 četnika, kada je poginulo 200 Nemaca i to sve pred očima brigadira Armstronga, šefa engleske vojne misije kod Mihailovića, Bi-Bi-Si pripisuje – Titovim partizanima!

U knjizi Majkla Liza Silovanje Srbije – britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti navodi se još primera tendencioznog delovanja Radio Londona u korist komunista. (U suštini, celo izveštavanje britanskog javnog servisa u toku i posle Čerčilovog „velikog zaokreta“ 1943. i 1944. jedan je od ranih primera tehnike fake news današnjeg novinarstva gotovo svih medija duboke države na Zapadu. Jedna uporedna analiza, za koju ovde nemamo prostora, pokazala bi da koreni današnjeg „izveštavanja“ ovog tipa sežu upravo do Herisonovih emisija iz 1943–1945, koje je izvanredno prezentovao Staniša Vlahović 1985. godine.)

BITKA ZA SRBIJU Herisova kasapska bombardovanja smenili su vazdušni udari BAF-a (Balkan Air Force – Balkanske vazdušne snage), snaga koje su zvanično formirane 7. juna 1944. kod Barija u Italiji pod komandom vicemaršala RAF-a Bila Eliota. U blizini se, zbog potrebe tesne koordinacije, od tog dana nalazila pozadinska baza Maklejnove misije majora Pitera Mura.

BAF je bio sastavljen od 15 najrazličitijih tipova aviona pokupljenih iz Sredozemne vazdušne flote saveznika, i imao je grčke, poljske, južnoafričke, engleske, američke, čak i sovjetske i jugoslovenske posade. Do maja 1945. izvršio je više od 38.340 letova i na bivše jugoslovensko tlo bacio 6.650 tona bombi. Jedanaest puta je bombardovao Beograd. U njegovom dometu našli su se i civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine, Novog Pazara, Cetinja, Žabljaka, Šavnika, Kolašina, Andrijevice, Gackog, Bileće… Dvadeset drugog jula 1944. ustremio se na voz koji je prevozio građanstvo između Kraljeva i Čačka. Pošto mu četiri mrtva i dvanaest teško ranjenih nije bilo dovoljno, na stanici u Kraljevu ubija još trideset ljudi. U noći 11. avgusta 1944, razarajući Kraljevo, šest bombi baca na Dečiji dom (ustanovio ga je Nedić za ratnu siročad i decu srpskih izbeglica iz svih krajeva bivše Jugoslavije). Pored ovakvog saveznika neprijatelj nam uopšte nije bio potreban. Slučaj s putničkim vozom kao „legitimnom metom“ gotovo da se ponovio u Grdeličkoj klisuri 1999, u NATO agresiji na Srbiju; ima još mnogo ovakve literature za učiteljicu života.

U leto 1944. Tito je započeo svoju veliku bitku za Srbiju, ključni momenat u završnici rata. Kao što mu je Meklejn obećao, mogao je u potpunosti da računa sa Čerčilovom vazdušnom i logističkom podrškom. Istoričari danas tvrde da nije bilo veće i konkretnije savezničke podrške u celom Drugom svetskom ratu. Bitka za Srbiju, okončana ulaskom sovjetskih tenkova u septembru 1944, počela je engleskom vazdušnom kampanjom nekoliko meseci ranije, kada je iz Južne Italije avionima BAF-a u Južnu Srbiju dopremljen novi partizanski Glavni štab Štab Srbije sa generalom Kočom Popovićem na čelu (u noći između 10. i 11. jula), a smenjen nesposobni Petar Stambolić, čiju je kompletnu logistiku (što je jedino funkcionisalo) vodio Džon Heniker Mejdžor, sa svojim misijama raspoređenim po južnoj Srbiji. Videli smo da je Koča odmah počeo da traži masivna saveznička bombardovanja. Bio je to trenutak da se u bitku uključi i brigadir Meklejn.

NEDELJA PACOVA „Već ranije sam imao na umu organizovanje jedne vazdušne operacije, koju sam nazvao Nedelja pacova (Ratweek)“, seća se ser Ficroj. „Konačno se ispunila moja želja da odem u Srbiju i to upravo u jednom tako važnom času. Nameravao sam da se pridružim Džonu Heniker-Mejdžoru, koji se nalazio u štabu Koče Popovića. Računao sam da ću biti u dobroj centralnoj poziciji. Tito je Koči poslao depešu da ću mu uskoro doći, kako bi on preko mene mogao koordinisati svoje operacije sa naletima savezničke avijacije, predviđene Nedeljom pacova. Heniker-Mejdžor mi je javio da se štab Koče Popovića nalazi na obroncima planine Radan iznad grada Leskovca, na pruzi Beograd–Solun, što je bila idealna pozicija.“ (Idealna utoliko što je Nedelja pacova zvanično trebalo da bude samo akcija ometanja nemačkog povlačenja s Balkana.)

U stvari, Nedelja pacova bila je najveća britanska akcija na strani partizana u srpskom građanskom ratu. Elitnu Titovu Operativnu grupu iz Crne Gore pod komandom Peka Dapčevića odbacila je četnička formacija jurišnih korpusa Račića i Keserovića daleko na zapad i Peko je morao poći u susret Sovjetima preko Valjeva i Beograda. Brojno slabe i sasvim nemotivisane trupe Glavnog štaba Srbije sa Kočom Popovićem poterala je ista četnička grupacija daleko na jug, na Kosovo, odakle su morale da se vrate zbog jakog otpora Šiptara. Nemci ne samo da se još nisu povlačili nego su sa zadovoljstvom posmatrali kako se Srbi međusobno satiru u kotlu između Ibra, Toplice i Jablanice. Koča je leteo tamo-amo po ovom paklenom grotlu i vapio za pomoć, zahtevajući „ozbiljnije bombardovanje Leskovca“. Bio je pravi trenutak da se nešto preuzme, a Meklejn je već imao odrešene ruke. I ostvarila se njegova Nedelja pacova na „idealnom mestu“, prve nedelje septembra.

KRVAVO KOLO LESKOVAČKO „Dok smo doručkovali tog 6. septembra, stigla je depeša od Bila Eliota da će tačno u 11.30 časova Leskovac bombardovati formacija od 50 ’Letećih tvrđava’“, pričao je Meklejn. „Napadu tako velikih razmera nismo se nadali. Kao kad bi neko upotrebio težak kovački čekić da bi razbio jedan lešnik. No bilo je očigledno da su Balkanske vazdušne snage odlučile da svoj prvi zadatak u Nedelji pacova izvrše kako dolikuje. Sakupili smo se na vrhu brežuljka i čekali. U krošnjama drveća cvrkutale su ptice. Teško je bilo zamisliti spokojniji prizor.“

Zatim je pričao ser Ficroj o kreketanju žaba iz obližnje bare i zujanju insekata iz nekog kukuruza, dok je debelim žaračem podsticao vatru u dvorani svog zamka u Strahuru, pored fjorda Loh Fajn, u Škotskoj. Aveti Leskovca nisu mu silazile s lica.

Profesor dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, sa Veroljubom Trajkovićem autor knjige Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. Studija i dokumenti, navodi: „Civilne žrtve bile su neizbežne, a odgovornost za njihovo stradanje leži na komandi Balkanskih vazduhoplovnih snaga stacioniranih u Bariju i na partizanskom vođstvu, posebno na komandantu Koči Popoviću, koji je nešto ranije tražio bombardovanje, ne posebnih ciljeva u gradu kao u prethodnim zahtevima, nego, jednostavno, grada Leskovca… Stravično bombardovanje Leskovca Koča Popović je sa Meklejnom posmatrao sa brda Petrovac.“

„U jednom trenutku se učinilo kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh, u pravom orkanu prašine, dima i ruševina“, svedoči Meklejn. „Do naših ušiju doprla je strašna buka, tako jaka, da se činilo da će nam prsnuti bubne opne.“

„Bilo je jezivo“, priseća se Jovan Miljković (84) iz Leskovca, nastavnik u penziji. „Pošto je savezničko bombardovanje bilo i 31. avgusta, moja porodica je od tog dana svakog jutra oko osam sati bežala iz grada u obližnje selo Rudare. Nismo, dakle, bili u samom gradu, ali kada smo se po podne vratili, Leskovca kao da više nije bilo. Pustoš je reč koja bi najbolje opisala ono što smo zatekli. I hiljade poginulih i ranjenih.“

Meklejn završava: „Ponovo je zavladala tišina, koju je prekidalo samo naricanje neke žene. Rekli su mi da je imala rođake u gradu. Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom dok je grad obavio žestoki plamen. Čak su i partizani bili potreseni… Kad sam se okrenuo, poslednje što sam spazio bila je grupa pobednički raspoloženih partizana, koji su igrali kolo oko jedne od mnogobrojnih vatri. Njihove crne siluete, ocrtane pred plamenom, činile su mi se kao pakleni demoni.“

Zatim je dodao još jedan trupac u vatru svog kamina i sasvim zaćutao. 

Slika Predraga Ristića

U svom rukopisu Slovo o Igoru profesor arhitekture dr Predrag Ristić (za prijatelje popularni „Peđa Isus“) seća se kako je predratni tekstilni magnat Teokarović angažovao čuvenog ruskog arhitektu Grigorija Samojlova (neimar Palate Beograd i drugih znamenitih prestoničkih zdanja) dajući mu vilu i fijaker u Leskovcu da mu gradi fabrike tekstila.

„Samojlov je u fijakeru, na kolenima, držao lipovu dasku za crtanje vozeći se od jednog gradilišta do drugog, i tako je bio nazidan ’srpski Mančester’ koji je proizvodio, bez gubitaka, štofove svetskog kvaliteta.“

Tako su Srbi i Rusi dve decenije gradili Leskovac – „srpski Mančester“ – da bi ga za jedno jutro , 6. septembra 1944. godine, razorili Englezi i komunisti.

Majkl Liz: Polomljeno srce Srbije

„Podrška zapadnih saveznika bila je odlučujuća ne samo u vojničkom nego i u psihološkom smislu. Bombardovanje Leskovca od strane BAF-a polomilo je srce Srbije i pokazalo da su Britanci čvrsto na strani partizana. Ponavljam da sam iskreno ubeđen da je britanska saradnja bila odlučujuća u komunističkom osvajanju Srbije. Zar nas nije sramota?“

Majkl Liz: Silovanje Srbije – britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti 1943–1944, BIGZ, Beograd, 1991.

 

Kraj

[/restrict]